|
RATOVI GRČKE I PERSIJE
Prvi
nagoveštaji sukoba Grčke i Persije desili su se dosta pre gušenja Jonskog
ustanka 499. p. n. e. i prvog napada na Atinu 490. godine p. n. e. i Maratonske
bitke iste godine. Nepotvrđeni izvori navode da je cara Darija I jedan
grčki lekar sa njegovog dvora savetovao da napadne Grke u Evropi, koji
je žudeo za svojom „otadžbinom“ i želeo da se po svaku cenu vrati u Grčku.
Darije je već imao planove za jedan pohod u Evropu, severno od Grčke,
preko Bosfora i Dunava. Želeo je da napadne delove današnje Ukraine, jer
je smatrao da je tamo stanište onih skitskih nomada koji su mu pretili
sa severnih i severoistočnih granica carstva. Jezgo njegove vojske je
dolazilo iz Suze, i prikupljajući ostale delove, 513 godine p. n. e. nastupilo
prema Bosforu. Tu su im saveznici-jonski Grci iz Azije načinili pontonski
most, i tu je voska prešla u Evropu, a grčki saveznici su brodovima otplovili
do Dunava , i pošto su plovili uzvodno rekom dva dana, iskrcali su se
da opet sačine pontonski most. U međuvremenu Darije je napredovao duž
današnje Bugarske obale Crnog mora, korz pokrainu Trakija. Prešao je Dunav
preko pontonskog mosta i započeo borbe sa skitskim plemenima. U borbama
nije imao većih uspeha, jer njegovi protivnici su stalno izmicali i nisu
želeli da prihvate direktnu borbu, nego su brzom konjicom samo obletali
krajeve kolona Persijske vojske, koja se većinom sastojala od pešadije,
stvarajući zamor u njihovim redovima i prekidali redovna snabdevanja.
Pri tom su Skiti činili sve moguće kako bi nagovorili jonske Grke, koji
su čuvali pontonski most na Dunavu, da most unište i da osiguraju Darijev
poraz. Ipak je vera u savezništvo sa Darijem jonske Grke nije pokolebala.
Međutim oskudica, umor i bolesti sprečavali su i onesposobljavali persijsku
vojsku, te je Darije došao do zaključka da bi jedini spas od mogućeg poraza
bio povlačenje preko Dunava nazad u Persiju. Zbog niskog morala voske,
plašeći se moguće pobune, Darije se iskrao pod okriljem mraka iz logora,
da bi sa grupom četa njemu vernih vojnika dospeo do pontonskog mosta na
Dunavu. Glavnina vojske videvši ujutru izdaju, predaju se Skitima na milost
i nemilost. Herodot u svojoj Istoriji trenutak kada Darije dolazi do pontonskog
mosta opisuje na sledeći način: „Vidi se jedna grupa zbunjenih Persijanaca
kako stoje oko svog velikog kralja na obali moćne reke Ister, svrstanih
u čete, gladnih i ratom izmorenih, sa olupanim komorama koje se pružaju
prema bezkrajnom vidiku odakle mogu da se pojave svaki čas neprijateljske
izvidnice. A sa druge strane velike reke pružio se ostatak pontonskog
mosta, kao kakvo pristanište, kao neka zagonetka, Nemože da se sagleda,
ima li ili nema na drugoj starni brodova i ljudi? Ipak, izgleda da brodovi
jonskih Grka stoje još na drugoj obali ali sve to je nekako daleko. No,
sa Darijem bio je jedan Egipćanin, koji je imao jači glas no iko na svetu,
i njemu Darije naredi da sa obale Istera dovikne Histieija iz Mileta.
Malo zatim, sledi sa istim pregovor i čuje se samo da je sve u redu“ .
Objašnjenje koje posle daje Histiej isuviše je zapleteno. Uglavnom sticao
se utisak da je pregovora između Skita i jonskih Grka svakako bilo, jer
je Herodot u svojoj Istoriji došao do podataka da su predhodnoice Skita
već bile stigle do mosta i otišle i da se povela rasprava između Histieija
i Miltijada, gde je ovaj drugi bio žarko za predlog da poruše most i prepuste
Skitima da dovrše rat sa Darijem, ali je Histieija bio ipak mudriji te
je porušio samo onaj deo mosta kojim je bio bliži Skitima, računajući
da ako Skiti i napadnu, moraće prvo na darijevu vojsku, pa ako je pobede,
jonski Grci ostaju neutralni, a ako pak izgube, izgledaće tako da nisu
pogazili reč datu Dariju. Naravno da je samo onaj „bolji“ deo predstavljen
Dariju, od strane Histieija, te je pridobio veliko poverenje cara. Darije
je bio naklonjen da Histeija nagradi time što bi mu dozvolio da za sebe
sagradi grad u Trakiji, ali je Megabaz, verni carev vojskovođa je imao
sasvim drugačije mišljenje o Histeijinoj vernosti. Uspeva potom da Histieija
dovede u Suzu, kao savetnika, ali u stvari kao zarobljenika. Shvativši
svoj položaj, Histiej uzima učešće u organizovanju predstojeće pobune
jonskih Grka, žudeći i za svojim Miletom, pokušajem da Darija privoli
za svoje zahteve, ali su ga ubili Megabaz i persijsku upravnik Sarda.
U tu borbu koju je uskovitlao Histiej, beše uvučen i Kipar, grčka ostrva
i najzad Atina, te je tad Darije shvatio da je prilikom pohoda na Skite
napravio grešku, te nepavši Grke. Naredne stranice istorije ispunjene
su terminom Grčko-Persijski ratovi.
2. Situacija pred grčko - persijske ratove
Grčko persijski ratovi su trajali pedeset godina, sa kraćim ili dužim
predasima, od 499. godine p. n. e. do 449. godine p. n. e. Serija ratova
započeta je Jonskim ustankom 499. godine p. n. e između Persijskog carstva
i gradova-polisa u Grčkoj. Rat se završio Kalijinim mirom, oko 449. pne.
Persijanci u to vreme gospodarili su ogromnom prostranstvima - od reke
Inda na istoku do Siriji, Fenikije i Egipta na zapadu. Pod njihovom vlašću
bili su i mnogobrojni grčki gradovi na zapadnoj obali Male Azije. Predstavu
o veličini persijske teritorije nam daje sledeća slika sa kartom celokupnog
područja persijskog carstva, za vreme vladavine Darija I.
Slika 1. Mapa persijskog carstva
3. Jonski ustanak
Jonski ustanak (499. pne. - 494. pne.), izazvan je akcijama Aristagore,
vladara Mileta.
Na egejskom ostrvu Naksos, koji je bio pod persijskom vlašću, narod se
pobunio 502. p. n. e. Bivši vlastodršci Naksosa pozivaju u pomoć Aristagoru,
vladara Jonskog grada Mileta. Aristagora pristaje, nadajući se da će ostrvo
Nasos anektirati on sam. Da bi pokrenuo ekspediciju protiv Naksosa Aristagora
traži pomoć od Artaferna, satrapa Lidije i brata Darija Velikog. Aristagora
pri tom satrapu obećava teritorije i neka ostrva za uzvrat, što je mogao
ispuniti samo ako bi ekspedicija bila uspešna. Satrap je pristao da pomogne,
dajući Aristagori flotu brodova pod komandom persijskog admirala Megabata.
Dok su se pripremali za napad na Nasos Aristagora vređa admirala Megabata,
pa ovaj tajno javlja ustanicima da će biti invazija. Kad je flota napala
Naksos, dočekana je sa neočekivano velikim otporom. Tako 499. pne. nakon
4 meseca borbi Aristagora i Persijanci se povlače.
Zbog neuspeha ekspedicije, Aristagora nije mogao ispuniti obećanje dato
satrapu. Našao se u teškom položaju. U beznađu, da bi se spasao, odlučuje
da pobuni jonske Grke protiv Persijanaca.
Slika 2. Položaj ostrva Naksos Slika
3. Jonska oblast
Aristagora saziva savet uglednih ljudi Mileta 499. pne. i izlaže im plan
pobune. Svi su se složili sa pobunom, a Aristagora se odriče vlasti u
Miletu, pa grad usvaja demokratski oblik vlasti. Pobuna se brzo širila
i zahvatila je celu jonsku oblast i Grci su se brzo oslobodili Persijske
vlasti. Međutim očekivali su neminovan vojni odgovor Persije. Aristagora
odlazi u Heladu i ponovo koristi stare trikove obećavanja novca koga nema.
Najpre se obratio Sparti kao najmoćnijem polisu. Pozvao je Spartance da
osvoje Aziju i persijsku prestonicu Suzu, gde ih je u carskim riznicama
čekalo bogatstvo dostojno boga Zevsa. Ali Spartanci nisu pristali. Dobio
je podršku Atine i Eretrije.
Atinjani su dovezli atinske trupe do Efeza. Zajedno sa Jonjanima su krenuli
na satrapov glavni grad Sard. Satrap Artafern je bio iznenađen, jer je
taman poslao trupe da opkole Milet. Grci su zauzeli Sard, a satrap se
povukao u tvrđavu. Grci su popljačkali i popalili grad, tako da je Sard
zapaljen do temelja.
Govorilo se, da se Darije Veliki na te vesti o zapaljenom Sardu zakleo
da će se osvetiti Atinjanima i da ga sluga podseća 3 puta dnevno na tu
obavezu. Nakon početnih uspeha, grčke trupe su počele povlačenje u Efes,
kad se pojavilo persijsko pojačanje. Ali Persijske trupe su ih uhvatile
u zasedi i strahovito potukli. Preostali Atinjani su se povukli na brodove
i vratili u Grčku.
Nakon spaljivanja Sarda, jonski ustanak se proširio na grčke gradove Kipra,
a na severu na gradove na obalama Helesponta i Propontide.
Iako su grčki gradovi-države stekli nezavisnost, oni se još uvek nisu
mogli suprostaviti Persijskom Carstvu. Pobuna je ubrzo skršena i na Kipru,
a ostali gradovi su opkoljeni. Aristagora je napustio pobunu i otišao
u Trakiju.
Do šeste godine pobune (494. pne.) satrap Artafern je već zauzeo nekoliko
pobunjenih gradova-država, i krenuo je da opseda Milet. Odlučujuća bitka
odigrala se 494. pne. kod ostrva Lade na ulazu u miletsku luku. Iako manja
grčka flota je odolevala i dobijala bitku, a onda su se brodovi sa Samosa
i Lezbosa povukli. Iznenadna izdaja je preokrenula tok bitke, tako da
je preostala grčka flota potpuno uništena. Milet je osvojen i spaljen.
4. Maratonska bitka
Nekoliko godina posle sloma Jonskog ustanka Darije I je preuzeo veliki
pohod na Heladu. Izgovorao se da želi da kazni Atinjane jer su pružili
pomoć pobunjenicima. Toliko je žudeo za osvetom da je, prema predanju,
jednom svom robu naredio da ga za vreme svog obeda podseća na Atinjane.
Darijeva prava namera bila je, u stvari, da osvoji čitavu Heladu. Atinjani
su, saznavši za persijski napad na Eretriu, skupili oko 9.000 ljudi, a
u pomoć su im je stiglo i 1.000 boraca iz Plateje. Persijanci su brodovima
prebacili 25.000 pešaka i 1.000 konjanika. Kako Atina nije bila direktno
ugrožena, Grci su odlučili da sačekaju pomoć iz Sparte, koja im je bila
obećana. Atinjani su nakon devet dana saznali da su Persijanci zauzeli
Eretriu. Jedan glasnik, koji je bio dobar trkač-Filipid, otišao je iz
Atine u Spartu, prevalivši za četrdeset i osam sati razdaljinu od 150
kilometara, prenoseći sledeću poruku: „Atinjani Vas pozivaju da im
dođete u pomoć i da ne dopustite da najstariji grad među Helenima padne
u ropstvo, Eto, Eretria je sada već porobljena, i Helada otuda oslabljena
gubitkom tog čuvenog grada“. Persijancima je put za Atinu bio otvoren
i mogli su napasti u bilo kojem trenutku.
Persijska vojska je 490. godine pre n.e. prešla Egejsko more i iskrcala
se na Maratonskom polju u Atici. Njih je predvodio grčki otpadnik Hipija,
sin Pizistrata, bivšeg atinskog tiranina. Atinjani sa malobrojnom vojskom
spram Persijanaca su odlučili da prvi napadnu. Miltijad je saznao da persijska
konjica nije u blizini i naredio napad. Grcima je zapovedao Miltijad,
a persijancima Darije I i Artafern. Većina persijske pešadije su bili
strelci. Grčki plan je bio lagano napredovanje dok ne dođu u domet persijskih
strelaca. Tada bi ubrzali prema Persijancima i napali ih sa teškom pešadijom,
hoplitima. Grci su u sredini imali samo četiri reda, umjesto uobičajenih
osam, a krila su zadržala osam redova. Persijanci su bili naoružani kratkim
kopljima i kratkim mačevima, a Grci dugačkim kopljima. Persijska prednost
su bili luk i strela, kao i brojčana prednost. Međutim, Grci su imali
teški oklop koji ih je dobro štitio.Poslednjih nekoliko desetina metara
su pretrčali, da bi što više smanjili učinak preciznih varvarskih strelaca.
Grčki istoričar Herodot beleži da su Persijanci pomislili da su Atinjani
poludeli, ugledavši ih gde napadaju trkom, bez strelaca i konjice. Potom
su napali varvare s leđa. Persijanci su počeli u neredu da se povlače;
Atinjani su ih gonili i ubijali. Pretrpevši velike gubitke (u boju je
poginulo 6400 Persijanaca i samo 192 Atinjana), Darijeve snage su se na
kraju dokopale svojih brodova i povukle iz Grčke. Po predanju, jedan atinski
vojnik je pretrčao 42 km od Maratonskog polja do Atine da bi građane izvestio
da su pobedili. Došao je do Atine i rekao: "Pobedili smo!" Istog
trenutka je izdahnuo. Od tog dana se u njegovu čast i čast boraca na Maratonskom
polju, stari Heleni su napravili igru koja se zove "maraton",
koja se i dan danas izvodi na Olimpijskim igrama. Herodot u svojoj istoriji
kraj ove bitke i ugled Medijanaca opisuje sledećim rečima: „Nakon izlaska
uštapa dođe u Atinu dve hiljade Lakedemonaca, koji su se jako žurili da
na vreme stignu, tako da su na Atiku prispeli treći dan posle svog polaska
iz Šparte I mada su za borbu stigli kasno, ipak su zaželeli da Medijance
vide. Odoše na Maraton i posmatrahu tela ubijenih. Potom se vratiše kući,
hvaleći Atinjane“ .
Slika 4. Prikaz bitke kod Maratona
5. Termopilska bitka
Nakon bitke kod Maratona, usledilo je kraće zatišje-od nekih desetak
godina, istina ispunjen sa sitnim čarkama ali bez nekih značajnijih sukoba
Grčke i Persije. Grci su svoju prvu veliku pobedu u bitci na Maratonu,
predstavljali većom, smtarajući da su ponovo jedinjeni, mada pod strahom.
Darije je u u tom razdoblju doživeo i veliku pobunu u Egiptu, te je neodlučan
na koju stranu da uputi vojsku izdahnuo. Na Persijski presto stupa Kserks,
koji je prvo ugušio pobunu u Egiptu a nakon toga je četri godine pažljivo
pripremao pohod na Grke. O veličini vojske koju je Kserks spremio, i poveo
na Grke svedoči sam Herodot sledećim rečima: „kakve sve narode nije Kseroks
poveo iz Azije na Heladu. Jedni su imali da daju lađe, a drugi da služe
u kopnenoj vojsci.; jedni su trebali da spreme konjicu a drugi brodove;
jedni su opet trebali da pribave ratne lađe za mostove, a drugi lađe za
namirnice.“ Kserks je u Evropu prešao preko Helesponta , a ne kao njegov
predhodnik preko Bosfora. Da bi se suprostavili Persiji formira se savez
grčkih gradova-država pod vodstvom Sparte, koja je imala najbolje trenirane
i opremljene vojnike u Grčkoj. Znajući ishod bitke unapred,spartanski
kralj Leonida je uglavnom odabrao vojnike, koji su već imali unuke. Spartanci
su znali da je sudelovanje u toj bici sigurna smrt, jer su Persijanci
bili daleko brojniji. Zbog defanzivnog terena, planinski klanac Termopile
(u prevodu sa grčkog "topla vrata") odabran je kao najpogodnije
mesto za odbranu. Taj prolaz je bio toliko uzak da se dvoja bojna kola
nisu mogla mimoići. S jedne strane je bila planina, a sa druge more. Duž
tog planinskog prolaza bila su troja vrata, a kod centralnih vrata Grci
su napravili mali zid, da se brane. U avgustu 480. pne. 6.000 Grka (od
kojih 300 Spartanaca) čekalo je persijsku armiju, koja je bila 30 puta
brojnija.
Slika 5. Prikaz bitke kod Termopila
U avgustu mesecu 480. godine p. n. e. kad je persijski car Kserks I čuo
koliko ga malena armija čeka mislio je da će se Grci sami povući i pričekao
je tri dana. Četvrtog dana je naredio da se prolaz osvoji. Grci su celi
prolaz prekrili falanga formacijom, što znači formacijom međusobno prekrivenih
štitova iz kojih vire duga koplja. Ta formacija je slična ježu. Persijanci
nisu mogli proći kroz tu defanzivnu formaciju. Persijanci su uglavnom
bili laganije naoružani sa slabijim oklopima. Disciplinovani Spartanci
su orkestrirano izveli nekoliko puta malo povlačenje sa brzim povratkom
u raniju poziciju zadajući tim brzim manevrima ogromne gubitke lako oklopljenim
i naoružanim Perzijancima. Zbog terena Persijanci nisu mogli da opkole
Grke, tako da njihov daleko veći broj nije dolazio do izražaja. Herodot
je pisao da su persijske strele zaklanjale nebo. Drugog dana bitke opet
su Grci pobili ogroman broj Persijanaca. Zatim je perzijski car Kserks
I odlučio da pošalje legendarne "Persijske besmrtnike" (elitna
kraljevska garda). Ali ni oni nisu imali dovoljno snage da razbiju grčku
formaciju falange. I besmrtnici se povlače sa teškim gubicima. Posle drugog
dana bitke, jedan Grk je pobegao kod Persijanaca i odao je poseban prolaz
kroz Termopile, koji Persijanci mogu koristiti da bi prošli. Taj posebni
prolaz branilo je 1000 Grka, ali nije se očekivalo da bi Persijanci tuda
krenuli. Iznanađeni Persijskim napadom Grci su pružili kratak otpor i
povuki se u planine. Persijanci tako prođoše kroz prolaz. Leonida je zaključio
da daljnji otpor neće biti plodan, pa 11. avgusta 480. pne. otpušta sve
grčke vojnike osim Spartanaca i Tespanaca. Bitka je bila izuzetno brutalna.
Kad se broj branilaca prolaza smanjio povukli su se na malo brdašce u
najužem delu prolaza. Tebanci su se predali Persijancima. Nakon što su
im polomljene duga koplja Spartanci i Tespanci su nastavili da se bore
sa kratkim mačevima (što su oni izuzetno retko radili). Iako su Grci pobili
mnoštvo Persijanaca, Leonida je ubijen. Spartanci nastavljaju bitku da
obrane njegovo mrtvo telo. Kada su ostali bez mačeva borili su se kao
zveri rukama i zubima. Ostalo je zapisano da su se Persijanci smrtno plašili
i nenaoružanih Spartanaca. Zadnje Spartance pobiše kišom strela. Kserks
I je bio ljut jer je izgubio toliko mnogo vojnika. Zbog toga naređuje
da se mrtvo Leonidino telo obezglavi i da se telo zabije na krst. Kasapljenje
leša je bilo nešto što je i kod Persijanaca smatrano nedozvoljenim, pa
se Kserks I kasnije kaje zbog svog postupka. Iako je to bila taktička
pobeda za Persijance, to je bio težak udarac za persijsku armiju zbog
ogromnih gubitaka od strane samo hiljade Grka. Bitka je značajno digla
grčki moral. Pomorska bitka kod Artemizija završila je bez pobednika,
iako su se Grci povukli. Persijanci posle bitke kontrolišu Egejsko more
i celu Grčku severno od Atike. Spartanci se pripremaju za obranu Korinta
i Peloponeza. Kserks I upada sveteći se u Atinu, čiji stanovnici su uglavnom
pobegli na ostrvo Salaminu. U septembru 480. pne. Grci pobeđuju u pomorskoj
bici kod Salamine, koja dovodi do naglog Kserksovog povlačenja. Preostala
Persijska armija pod Mardonijem poražena je u bici na Plateji. Na mestu
bitke postavljena je ploča u kojoj je urezan epitaf Simonida sa Keja koji
je bio savremenik bitke, a koji pominje i Herodot u svojoj istoriji:
´Ω ξεíν´, ´αγγέλλειν Λακεδαιμονíοις ´οτι τηδε
κείμεθα τοîς κείνων ρήμασι πειθόμενοι.
Termopilska bitka se koristi kao primer u vojnim akademijama kako mala
grupa dobro treniranih i dobro vođenih vojnika može da se brani protiv
višestruko jačeg protivnika. Važno je napomenuti i značaj terena, da se
ta bitka odvijala na otvorenom terenu, Grci bi bili opkoljeni i brzo poraženi.
Termopilska bitka se tako koristi kao primer i lekcija značaja povoljnog
terena, dobre strategije i dobre obučenosti i discipline.
6. Bitka kod Artemizija
Paralelno sa bitkom kod Termopila, 11. avgusta 480. godine p. n. e. dešavala
se i pomorska bitka kod Artemizija. Udružena grčka flota raspolagala je
ukupno sa 333 ratna broda, od toga sa 127 trirema (ratnih brodova sa 3
reda vesala) iz Atine i Plateje, 40 iz Korinta itd. Atinjani su bili najveštiji
u Grčkoj u pomorstvu i pomorskim bitkama. Ipak da bi očuvali jedinstvo
flote dozvoljavaju da flotu vodi Euribijad iz Sparte. Grci su planirali
da presretnu perzijske brodove na severu osrva Eubeje. Atinski komadant
Temistokle je evakuisao stanovnike Eubeje. Persijanci su poslali 200 brodova
južno od Eubeje. Hteli su Grcima zatvoriti prolaz i uhvatiti ih u klopku.
Doušnik otkriva Grcima taj plan, pa Grci šalju flotu ususret persijskoj
floti. Grci su imali manje brodova, ali brodovi su im imali jače kljunove,
pa su tako lakše potapali persijske brodove. Grci pobediše i zarobiše
30 persijskih brodova.
Slika 6. Prikaz Trireme
Perzijska flota se povukla preko noći, nastavljajući da kruži oko Eubeje.
Zahvatilo ih je jako nevreme i potopilo 200 persijskih brodova. Sledećeg
dana dolazi još 59 grčkih brodova, pa uništiše i nekoliko persijskih izviđačkih
brodova. Trećeg dana 11. avgusta 480. pne. dolazi do velike bitke kod
severnog rta Eubeje Artemizija. Persijanci su imali više brodova i pokušali
su to iskoristiti da uhvte u zamku grčku flotu. Zauzeli su polukružnu
borbenu formaciju, da bi onemogućili grčkim brodovima povlačenje. Međutim
zbog velikog broja brodova i malog prostora persijski brodovi nisu imali
mesta za manevar, tako da su Grci uništili dosta brodova, koji se nisu
mogli okrenuti. I grčka flota je pretrpela dosta gubitaka, ali ne toliko
kao persijska.
Obe strane su se povukle, dakle ishod je bio nerešen. Posle toga Grci
saznaše za Leonidinu pogibiju u Termopilskoj bici, pa su odlušili da se
povuku južno. Temistokle je Grcima Jonjanima upućivao poruke da beže iz
perzijske vojske. Atinjani sa Temistoklom se povlače na ostrvo Salaminu,
da izbegnu zarobljavanje jer je pad Atine bio neminovan. Temistokle će
ponovo voditi flotu u bici kod Salamine.
7. Bitka kod Salamine
Bitka kod Salamine, najverovatnije vođena 28. septembra 480. pne., je
pomorska bitka između udružene flote grčkih polisa i persijske flote,
najveća i najslavnija pomorska bitka starog doba. Bitka je vođena blizu
Atine, u uskom prolazu između ostrva Salamine i Pireja, u Grčkoj. Persijanci
su imali daleko više brodova, međutim, zahvaljujući većoj pokretljivosti
svojih brodova Grci su odneli odlučujuću pobedu nad moćnijom persijskom
flotom. Ova bitka označila je prekretnicu Grčko-persijskog rata, jer nakon
nje persijski car Kserks I povlači većinu svoje armije nazad u Persiju.
Nakon Termopilske bitke i neodlučene pomorske bitke kod Artemizija, vođenih
istovremeno 11. avgusta 480. godine pne, Atinjani beže na ostrvo Salaminu,
Persijanci zauzimaju i pale Atinu, a grčka flota stiže do Salamine. Spartanci
su želeli da se vrate na Peloponez i da zatvore zidom Korintski prolaz,
koji u dužini od 6 km deli poluostrvo Peloponez od ostatka Grčke, da bi
sprečili kopneni prodor Persijanaca do njega. Međutim, zapovednik Atinjana
Temistokle uspeo ih je uveriti da zid ništa neće značiti sve dok je mornarica
u stanju da prevozi i snabdeva persijsku armiju.
Inače, rasprava Temistokla i Spartanaca vođena je oko proročanstva iz
delfskog proročišta koje je neodređeno kazivalo da će Salamina "doneti
smrt ženinim sinovima" i da će Grci biti spašeni "drvenim zidom".
Temistokle je interpretirao drveni zid kao flotu brodova i tvrdio je da
će to doneti Persijancima smrt. Neki Atinjani su to predviđanje shvatili
doslovce, pa su se zabarikadirali drvenim zidom na ulazu u Akropolj. Persijanci
su olako razbili taj zid, njih pobili, a Akropolj zapalili. Prema Herodotu,
udružena grčka flota imala je između 366 i 378 brodova. Nominalni komadant
je bio Spartanac Euribijad, a stvarni Temistokle. Spartanci su imali malo
brodova, ali s obzirom da su sebe smatrali prirodnim vođama bilo koje
zajedničke grčke vojske zahtevali su da njihovom generalu pripadne komanda
nad flotom. Od ukupnog broja brodova, 180 je bilo iz Atine, 40 iz Korinta,
30 iz Egine, po 20 iz Halkide i Megare, 16 iz Sparte itd. Mnogo veća,
persijska flota, imala je, prema različitim istorijskim izvorima, između
600 i 850 brodova. U početku invazije ona je brojala preko 1200 brodova,
ali su mnogi brodovi izgubljeni u olujama Egejskog mora i kod Artemizija.
Međutim, mnogi antički istoričari u svojim spisima ipak tvrde da su Perisjanci
uspeli da popune svoju flotu do broja od oko 1000 do 1200 brodova. Persijanci
su odlučili da unište grčku flotu kraj Salamine, pa se i sam persijski
car Kserks I pripremio da isprati taj prizor sa obale.
Euribijad i Spartanci su nastavili svađu sa Temistokleom o nužnosti bitke
kod Salamine. Oni su želeli da se bore bliže Korintu, da bi u slučaju
poraza mogli da se povuku na glavno kopno ili da se potpuno povuku i čekaju
da ih Persijanci napadnu kopnenim putem. Temistokle je tvrdio Euribijadu
da nikakvi zidovi neće pomoći ako persijska flota opstane. Bojeći se da
će biti nadglasan od strane Spartanaca, Temistokle se odlučuje na trik.
Šalje uhodu persijskom caru, da bi on poverovao da se Grci nisu složili
oko mesta prihvatanja bitke i da će se povlačiti tokom noći. Kserks I
blokira zapadni prolaz, tako da se grčki brodovi ne mogu izvući. Time
su Spartanci bili ometeni da promene Temistoklov plan. Tokom noći persijski
brodovi su pretraživali zaliv ne bi li sprečili grčko povlačenje, do koga
nije ni došlo. Sledećeg jutra (najverovatnije 28.septembra), Persijanci,
izmoreni potragom za grčkim brodovima za koje su očekivali da će pokušati
da se probiju kroz blokadu na zapad, zaplovili su u tesnac u odlučujući
napad. Korintski brodovi se nisu povukli i time uvlače persijske brodove
još dublje u tesnac. Dugo se nijedan grčki brod nije usudio da napadne,
a onda je jedna trijera svojim ojačanim kljunom udarila u vodeći persijski
brod.
Slika 7. Prikaz bitke kod Salamine
Kao i kod Artemizija, brodovi brojnije persijske flote nisu mogli manevrisati
na uskom prostoru što je olakšavalo atinskim brodovima da ih uništavaju
svojim moćnim kljunovima. Persijanci su pokušavali da okrenu svoje brodove,
ali jaki vetar ih je u tome sprečavao. Oni koji se nisu mogli okrenuti,
ostajali su blokirani ostalim persijskim brodovima i zaglavljivali su
prolaz. Grčki i persijski brodovi su razbijali jedni druge pri čemu se
mestomično sve pretvaralo u bitku poput one kakva bi bila vođena na kopnu.
Strele i koplja letili su sa broda na brod. Glavni persijski admiral Arijamen
je svojim brodom udario u Temistokleov brod, ali u bici prsa u prsa jedan
Grk ubija Arijamena. U uski zaliv moglo je ući samo stotinak persijskih
brodova. Grci bi ih uništili i onda je mogao uploviti novi talas brodova
koji bi takođe bio uništen. Najmanje 200 persijskih brodova je potopljeno.
Atinski komadant Aristid preotima od Persijanaca ostrvce Psitaleju na
kome su pobijeni svi Persijski besmrtnici, koji su se na njemu zatekli.
Prema Herodotu, Persijanci su imali jako velike gubitke jer, za razliku
od Grka, mnogi nisu znali da plivaju, a i oni koji su doplivali do obale
pobijeni su. Kserks je uništavanje svoje flote sve vreme gledao sa obale
sa zlatnog trona. Pobeda Grka označava prekretnicu Grčko-persijskog rata,
jer posle nje persijski car Kserks I povlači većinu armije u Persiju bojeći
se da će Grci uništiti i brodove koji su služili kao most preko Helesponta,
koji je spajao Aziju i Evropu. Kserks I se vratio u Persiju ostavivši
u Grčkoj okupacione trupe pod komandom Mardonija. Mardonije je ponovo
okupirao Atinu, a savez grčkih polisa ratovao je protiv njega u bitkama
na Plateji i Mikalama 479. godine pne. Eshil, koji je i sam učestvovao
u ratovima, napisao je o ratu komad "Persijanci". Bitka kod
Salamine označava spas za Grčku od persijske opasnosti, ali ta bitka ima
i širi značaj, pobedu evropske sile nad azijskom i pojavu Zapadne civilizacije
kao glavne sile sveta.
8. Bitka kod Plateje
Posle bitke kod Salamine, Kserks I se vraća u Persiju, a u Grčkoj ostavlja
Mardonija na čelu okupacionih persijskih trupa. Mardonije je nudio Atinjanima
samostalnu autonomnu vladu i persijsku pomoć u obnovi grada. Atinjani
su takav sporazum odbijali i tražili su pomoć Sparte u nastavku ratovanja.
Međutim Spartanci su bili više zainteresirani za obranu Peloponeza. Zbog
Atinskog odbijanja Mardonije još jednom okupira Atinu, ali Atinjani još
jednom odbijaju takav mirovni sporazum. Spartanci su najpre oklevali,
ali onda šalju 40.000 ljudi pod komandom Pauzijana. Spartanci su znali
značaj bitke, koja se očekuje. Očekuje se bitka za sam opstanak grčkih
polisa. Kad je Mardonije shvatio o kakvoj sili se radi osvojio je Atinu
po treći put i onda se povukao prema Tebi da bi tu dočekao Grke. Mardonije
se utvrdio kraj reke Asop u Beotiji. Nadao se da se Grci neće moći ujediniti
protiv njegovih trupa. Ali Atinjani skupljaju 8.000 ljudi, a Sparta 40.000
(5.000 punopravnih građana i 35.000 ostalih). Ujedinjene grčke snage zauzimaju
planinski prelaz , kao dobru poziciju za obranu. Mardonije šalje konjicu
da zauzme prelaz, ali Atinjani i Megarani uspešno odbijaju napad. Komadanta
persijske konjice ubijaju, a konjica se povlači. Grci su se pokrenuli
od tog planinskog prelaza prema Plateji, gde je bio smešten Mardonije
sa Persijancima. Atinjani su formirali levo krilo, a Spartanci desno krilo.
Do tog vremena grčka armija je već ojačana vojnicima iz ostalih polisa,
tako da je skupljeno 110.000 vojnika. Mardonije je prema Herodotu imao
250.000, a moderni istoričari smatraju da je realni broj bio oko 80.000.
Obe armije su logorovale 10 dana jedna pored druge, sa malim čarkama sa
svake strane.Kad je Mardonije odlučio da napadne, Atinjani i Spartanci
menjaju pozicije, tako da se Atinjani bore protiv glavne Persijske vojske,
a Spartanci protiv grčkih delova Persijske vojske. Persijanci su skrenuli
tok voda, tako da su Grci bili prisiljeni da nađu novo mesto logorovanja.
Kad je otkrio da su Grci promenili pozicije, Mardonije je krenuo za njima.
Persijska konjica i strelci su prvi naleteli na Spartance. Pešadija je
došla posle. Konjica i strelci nisu mnogo učinili, pa su propustili pešadiju
u obračun. Iako mnogobrojniji na tom delu bojišta, Persijanci nisu mogli
da probiju grčku hoplitsku liniju sa dugim kopljima. Persijanci su uglavnom
imali kratka koplja i mačeve, pa su grčke linije sa dugim kopljima bile
u prednosti. Persijanci su prosto uništeni. Spartanci su ubili Mardonija.
Artabaz je preuzeo persijsku komandu i odmah naredio povlačenje, što je
omogućilo Grcima da osvoje glavno sedište komande. Prema Herodotu ubijeno
je 43.000 od 250.000 Persijanaca, dok su Grci izgubili samo 159 vojnika.
Pošto su istorijski izvori tog vremena netačni i pristrasni, pravi broj
ne znamo. Bitka kod Mikale se desila isti dan i u toj bici grčka flota
uništava persijsku flotu u Egejskom moru blizi obale Jonskog područja.
S druge strane posle bitke kod Plateje persijska kopnena armija se povlači
u Malu Aziju pod komandom Artabaza. Time su Grčko-Persijski ratovi završeni.
To je bila zadnja Persijska invazija Grčke s ciljem potpunog osvajanja.
Ipak Persijanci se i dalje mešaju u odnose grčkih polisa, sve dok Aleksandar
Makedonski ne osvaja Persiju.
Slika 8. Prikaz bitke kod Plateje
Zaključak
Posle bitke kod Plateje persijska armija se povlači u Malu Aaziju i time
se završavaju Grčko-Persijski ratovi. Nikad više Persija nije pokušala
invaziju Grčke. Kroz ove bitke, koje zajedno čine jedan skup-koji danas
nazivamo Grčko-Persijski rat, provlači se stalno jedna ideja, kojom su
svi Grci bili zadojeni-jedinstvo i ujedinjenje svih gradova-Polisa u jedno
biće, bilo da bi se neprijatelj napao ili se branili od njega. Misao o
jednom velikom grčkom savezu za napad na Persiju nije bila sasvim daleko
od Herodota. Neki od njegovih savremenika, a i čitalaca kasnije misle
da je on zato i pisao svoju Istorijuda bi tu misao podpomogao. On opisuje
kako Aristagora, Histiejev zet, pokazuje Spartancima „jednu tablicu od
bronze na kojoj je izrezana mapa celog sveta sa svim m orima i rekama“,
stavljajući mu u usta sledeće reči: „Ti varvari nisu hrabri u borbi, a
vi ste doprli do najviše vojne veštine. Oni se bore lucima, strelama i
kratkim kopljem; u borbu idu noseći plašt i kape na glavi. Vi ste usavršili
i svoje oružje i disciplinu. Nemaju svi drugi narodi na svetu ono što
oni imaju: zlato, srebro, bronzu, navezene haljine, zverinje i robove.
Sve bi to mogli da imate i vi, ako bi ste samo poželeli“. Sa druge strane,
Persija, iako prikazana kao „haotična mešavina naroda, iz koje se može
uzeti, ako se to jako želi“, ovim ratovima protiv Grka je učinila veliku
uslugu istoričarima sadašnjice, koji danas crpe velika saznanja o ovom
velikom carstvu.
Literatura:
- Herbert George Wells, „Outline of History“, Istorija Sveta, 5. izdanje,
prevod Manojlo Ozerović, Beograd, Narodno Delo 1929. godine
- Opšta enciklopedia Hrvatskog leksikografskog Zavoda, grupa autora,
Zagreb 1966.
- Citati iz Heroodtove istorije sa: www.svevlad.org.yu
- www.sr.wikipedia.org
- www.wapedia.mobi
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|