|
JOSIP BROZ TITO
1. MLADOST
Josip
Broz Tito je rodjen 7. maja 1892. godine u zagorskom selu Kumrovec na
reci Sutli, kao sedmo dete (od petnaestoro) u porodici Franje Broza, siromašnog
seljaka, i Marije, rodene Javoršek, Slovenke iz susedne zemlje Habzburškog
carstva. Osnovnu školu je završio u Kumrovcu 1907., a bravarski
zanat 1910. godine u radionici Šašek i Karas u Sisku, gde je
istovremeno pohadao šegrtsku školu.
Cim je postao kvalifikovani radnik u septembru 1910. odlazi u Zagreb gde
se zaposlio u bravarskoj radionici Isidora Haramine i u oktobru 1910.
godine je postao clan Saveza metalskih radnika i Socijaldemokratske stranke
Hrvatske i Slavonije. Ucestvovao je u štrajkovima i u nacionalnim
manifestacijama protiv ugarskog hegemonizma. Ubrzo je ostao bez posla.
Od 1911. do 1913. radio je u fabrikama u Austro Ugarskoj i Nemackoj.
1.1. PRVI SVETSKI RAT
Od
jeseni 1913. godine je sluio vojni rok u Becu a zatim u Zagrebu,
u 25. domobranskoj pukovniji, gde je 1914. završio podoficirsku školu
sa cinom vodnika. U avgustu 1914. godine, nakon izbijanja Prvog svetskog
rata, poslat je na srpski front. Zbog antiratnih stavova zatvoren je u
Petrovaradinsku tvrdavu. Prema ratnom dnevniku njegove jedinice, 42. domobranske
vraje divizije, od avgusta 1914. prokrstario je sva glavna poprišta
ratnih okršaja u zapadnoj Srbiji - od LJubovije, Malog Zvornika i
Loznice do Krupnja, Bele Crkve, Stolica, Tekeriša, Valjeva, Mionice,
LJiga i Lajkovca. Ucestvovao je u borbama na Drini, Gucevu i Mackovom
kamenu i u bitkama na Ceru i Kolubari. Prema ratnim izveštajima i
srpske i austrijske vojske, njegova divizija je odigrala vanu ulogu
i u opsadi Beograda i okršajima kodUmke, Ostrunice, Banovog
brda, Senjaka, Ade Ciganlije i Beanijske kose.
Godine 1915. prebacen je na ruski front prvo u Galiciju, a zatim na Karpate
gde je u aprilu iste godine ranjen i i sa citavim bataljonom zarobljen.
Trinaest meseci se oporavljao u Svijasku. U prolece 1916. odveden
je u zarobljenicki logor u grad Agatit na reci Suri, zatim u Ardatov,
a u jesen u logor Kungur (Permska gubernija), gde su ga zbog licnih vrlina
i organizacionih sposobnosti, zarobljenici iz Austro-Ugarske izabrali
za starešinu. Radio je kao prevodilac na eleznici i došao
u dodir sa boljševickom litetaturom. Štitio je prava
zarobljenika pa se sukobio s organima vlasti: išiban je i bacenu
tamnicu, odakle su ga oslobodili naoruani radnici prvih dana februarske
revolucije 1917.U julu 1917. godine ucestvovao je u boljševickim
demonstracijama, prihvatio lenjinizam kao svoju politicku orijentaciju
i 1920. godine u Omsku je postao clan Jugoslovenske sekcije Ruske komunisticke
partije (boljševika). Decenijama je jugoslovenska slubena komunisticka
istorija izlazila s podacima o velikom i aktivnom ucestvovanju Broza u
Boljševickoj revoluciji, ali, izgleda da je najblii istini
bio njegov licni iskaz, dat u televizijskim memoarima sredinom 70-ih,
u kojima je ocenio svoje ucestvovanje kao marginalno.
2. DRUGI SVETSKI RAT
Tokom
Drugog svetskog rata Josip Broz Tito je bio voda Narodnooslobodilackog
partizanskoga pokreta otpora i glavni organizator strategije i taktike
partizanskog tipa ratovanja, kao i politickih odluka koje su oblikovale
socijalisticku Jugoslaviju.
Okupacija Kraljevine Jugoslavije zatekla ga je u Zagrebu. U drugoj polovini
maja 1941. godine otišao je u Beograd, odakle je usmeravao pripreme
za dizanje ustanka. Posle napada Nemacke na SSSR, 22. juna, Politbiro
CK KPJ je ocenio da je nastupio trenutak za pocetak oruanog ustanka
protiv okupatora. Glavni štab Narodnooslobodilackih i partizanskih
odreda Jugoslavije (NOPOJ) formiran je 27. juna, a Tito je postao Vrhovni
komandant NOPOJ-a.
Ustanak protiv nemackog i italijanskog okupatora izbio je tokom jula i
avgusta 1941. godine na podrucju Srbije, Crne Gore, Bosanske krajine,
Like, Banije, Korduna i Dalmacije.
Tito je Beograd napustio 16. septembra i otišao na oslobodenu teritoriju
u zapadnoj Srbiji, gde su premešteni i Glavni štab i CK KPJ.
Na savetovanju u Stolicama, koje je odrano 26. i 27. septembra donesene
su direktive za dalji razvoj ustanka pod jedinstvenim vodstvom Vrhovnog
štaba NOPOJ i glavnih štabova po zemljama i pokrajinama Jugoslavije.
Tokom septembra i oktobra 1941. godine Tito se dva puta sastao sa Dragoljubom
Mihailovicem, vodom Cetnickog pokreta, radi dogovora o zajednickoj borbi
protiv okupatora. Ali oba pokušaja su propala zbog razlicitih pogleda
na nacin borbe i posleratno uredenje Jugoslavije.Ustanak u Srbiji je slomljen
snanom nemacko-italijanskom ofanzivom, tokom novembra 1941. godine,
nakon koje su usledile teške represalije, kao i rat izmedju partizana
i cetnika. Otada, sve do 1944. godine, Srbija i veci deo Crne Gore su
ostali pod kontrolom cetnikai pripadnika kvislinškog reima
Milana Nedica.
Narodnooslobodilacka borba se prenela na podrucje Bosne i Hercegovine
i Hrvatske, gde su se od 1942. do 1944. godine vodile presudne borbe koje
su odredile buducnost Jugoslavije u sledecim decenijama. Najvece bitke
dogodile su se u dolinama reke Neretve (mart 1943) iSutjeske (maj 1943).
Partizanske snage su pobednicki izašle iz obe bitke, uprkos brojnim
i jacim nemackim i kvislinškim snagama. Osim toga, veliki obracun
je u tom periodu usledio izmedju partizana i cetnika, dok su kvislinški
reimi i vojna postrojenja (ustaše, domobrani,nedicevci, ljoticevci,
lokalni cetnici poput Ðurišicevih i Pecancevih, balisti, razne
lokalne milicije) ionako bili osudeni na poraz zajedno sa silama osovine.
Poraz cetnika u bici na Neretvi (marta 1943) izbacio ih je s istorijske
pozornice kao moguce gospodare u buducoj Jugoslaviji.
Novembra 1942. godine u Bihacu je formirano Antifašisticko vece narodnog
oslobodenja Jugoslavije (AVNOJ), a na njegovom Drugom zasedanju u Jajcu,
29. i 30. novembra 1943. donesene su politicki najvanije odlike
kojima je: zabranjen povratak kralja Petra II Karadordevica u Jugoslaviju,
osnovan Nacionalni komitet narodnog oslobodenja (NKOJ), zacrtana buducnost
Jugoslavije kao drave sastavljene od federalnih republika, a Tito
proglašen za maršala i izbran za predesnika NKOJ-a.
Veštom politikom, Tito je uvukao deo predstavnika gradanskih stranaka
u svoj pokret, pridobio poverenje Britanaca i Amerikanaca (kao i poštovanje
Sovjetskog Saveza) koji su uskratili pomoc cetnicima i slomili otpor izbeglicke
vlade u Londonu, prisilivši je na nevoljnusaradnju (zapravo potcinjavanje)
Titovom pokretu.
Posle neuspelog nemackog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine, Tito
je otišao na ostrvo Vis. U avgustu 1944. godine susreo se u Napuljusa
predsednikom britanske vlade Vinstonom Cercilom gde mu je potvrdeno da
ce na podrucje Jugoslavije umesto saveznickih trupa uciCrvena armija.
U septembru je bio u Moskvi gde se susreo sa Josifom Staljinom. Predvece
23. oktobra 1944. je stigao u oslobodeniBeograd, odakle je nastavio da
rukovodi završnim operacijama za oslobodenje Jugoslavije.
Josip Broz Tito je bio jedini Vrhovni komandant u Drugom svetskom ratu
koji je licno predvodio svoje borce[trai se izvor od 09. 2009.],
a tokom bitke na Sutjesci 9. juna 1943. godine bio je ranjen. Predsedništvo
AVNOJ-a je, na predlog ASNO Srbije, 18. novembra 1944. godine odlokovalo
je Tita Orednom narodnog heroja.
3. TITO KAO DRZAVNIK
Josip
Broz Tito je iz rata izašao kao priznati dravnik, voda u antifašistickom
ratu, zasluan za vracanje Hrvatskoj Istre,Rijeke i ostrva, kao i
proširenje Slovenije. Po završetku rata zauzimao je kljucne
dravne i politicke poloaje: predsednik privremene vlade Demokratske
federativne Jugoslavije, vrhovni komandant Jugoslovenske armije i ministar
odbrane, generalni sekretar KPJ.
Vladao je Jugoslavijom 35 godina balansirajuci medju svetskim politickim
polovima koje je cešce potiskivao, a katkad im dopuštao veci
razmah, narocito u razdobljima vece liberalizacije reima: komunisticki
centralizam i proklamovana nacionalna ravnopravnost, nezavisnost Jugoslavije
i uklopljenost u hladnoratovski poredak, jednopartijski totalitarizam
i popuštanje stege zbog sve vece ekonomske zavisnosti Jugoslavije
od zapada, te postupnu liberalizaciju zbog rastuce populacijegastarbajtera
ili radnika na privremenom radu u zemljama zapadne Evrope.
U pocetnim godinama njegova vladavina se odlikovala doktrinarnom rigidnošcu,
radikalizmom i eliminacijom ostataka gradanskog društva koje je smatrao
preprekom za ostvarenje totalnog samovlašca[trai se izvor od
09. 2009.]. U tom sklopu treba gledati na sukob s katolickom crkvom, proces
nadbiskupu Alojziju Stepincu, marginalizaciju gradanskih politicara poput
Ivana Šubašica ili Milana Grola, te sudenje i likvidaciju vojno-politickog
protivnika, Dragoljuba Drae Mihailovica.
4. ZAVERA PROTIV SRBIJE:
TITO RAZBIO JUGOSLAVIJU
Josip Broz Tito je uz pomoc najuticajnijih slovenackih i hrvatskih komunista
namerno radio na rušenju SFRJ i stvaranju nezavisnih republika još
od pocetka šezdesetih godina prošlog veka, prenose hrvatski
mediji! „Jutarnji list" je juce kao glavnu temu izneo tvrdnje
iz najnovije knjige najpoznatijeg hrvatskog istoricara Dušana Bilandica
u kojoj nekadašnji „komunisticki povijesnicar" to nedvosmisleno
navodi.
Ovo je prvi put da se u Hrvatskoj o konceptu SFRJ ne govori kao o „velikosrpskom
projektu", vec kao o ideji koja je imala za cilj da se granice na
ovom prostoru iskroje baš onako kako je zamišljeno u Jajcu 1943.
godine na cuvenom zasedanju AVNOJ-a. Što znaci direktno protiv interesa
srpskog naroda.
4.1. Tajni zapisnici
Bilandic u svojim otkricima navodi da je Tito još 1962. shvatio
da Jugoslavija kao koncept ne moe da opstane i da je sa dva svoja
najblia saradnika, Slovencem Edvardom Kardeljom i Hrvatom Vladimirom
Bakaricem usmeravao Jugoslaviju prema raspadu - kada to budu dopustile
medjunarodne okolnosti. Ova ideja je pretocena u Ustav SFRJ iz 1974. godine,
gde je precizirano da jugoslovenske republike imaju pravo na samoodredenje
do otcepljenja. Badinterova komisija je pocetkom devedesetih godina na
osnovu tog ustava utvrdila da jugoslovenske republike imaju pravo na medjunarodno
priznanje - bez promene avnojevskih granica.
Dušan Bilandic je objavio tajne zapisnike sa sednice Izvršnog
komiteta CK SKJ od 15. do 17. marta 1962, ciji povod je bila višegodišnja
blokada funkcionisanja savezne vlade. Tito je tada pred najvišim
dravnim vrhom postavio pitanje odrivosti Jugoslavije kao drave
recima: „Covek se pita - pa dobro, je li ta naša zemlja kadra
da se još dri dok se ne raspadnemo. Postavlja se pitanje da
li je ta zajednica zrela za ivot ili nije..."
Na toj sednici sukobili su se koncept ocuvanja jedinstvene Jugoslavije
koji je zastupao prvi srpski komunista Aleksandar Rankovic, i koncept
laganog rasformiranja drave koji je zastupao Kardelj. Pero Simic,
autor knjige „Tito - tajna veka", kae da je 1962. Tito
poslednji put zvanicno podrao ideju celovite Jugoslavije, ali da
je od tada „krenuo u drugom pravcu".
On je tada deklarativno podrao Rankovica. Ali, Kardelj i Bakaric
tada pocinju da razvijaju svoje ambicije koje su nesmetano mogle da se
sprovode od 1966. i pada Aleksandra Rankovica. Brionski plenum je u stvari
znacio i kraj ideje o jedinstvenoj Jugoslaviji - kae Simic.
Josip Broz je tada definitivno prepustio da dravu vode oni kojima
nije interes njen opstanak. Kako kae Simic, uticaj Kardelja i Bakarica
na ustavno oblikovanje drave bio je sve veci. Tito im je poverio
taj posao dok se on posvecivao ostvarivanju svojih megalomanskih ambicija
u svetskoj politici.
- Kardelj je 1937. bio tvorac programa „slovenacko nacionalno pitanje",
kojim je Sloveniju predvideo kao nezavisnu dravu. On je taj svoj
program suštinski realizovao Ustavom iz 1974. godine, kojim Jugoslavija
više ne postoji.
Hrvati i Slovenci su u Jugoslaviju uneli ideju o svojim samostalnim dravama.
Oni se nikada nisu odrekli te ideje. Nije slucajno što je Kardelj
Dobrici Cosicu 1958. godine govorio da je Jugoslavija za Slovence tranzitna
stanica - kae Simic.
4.2 GROBAR SVOJE DRZAVE
Naš sagovornik istice da su Tita kasnije mnogi „branili"
od odgovornosti za Ustav iz 1974, sa tezom da je Tito u poslednjem razgovoru
sa svojim generalima rekao da je bio nasamaren i da je on protiv tog ustava.
Navodno je Tito govorio da je video da to vodi raspadu Jugoslavije. Taj
ustav nije mogao da bude donesen bez njegovog parafa. Tito nije eleo
da ruši Jugoslaviju za svog ivota, jer mu je ona garantovala
snanu poziciju u svetskoj politici. Naravno da nije imao iluzije
da to nece vecno trajati. Tito je de fakto bio grobar svoje drave
- kae Simic.
Moma Pavlovic, direktor Instituta za savremenu istoriju, slae se
da je sada vec nesporna istorijska cinjenica da je rasparcavanje Jugoslavije
pocelo ranih šezdesetih godina. On Tita u tome vidi kao coveka koji
se zadovoljavao doivotnom pozicijom narodnog vode, ali i podseca
da je osnova komunistickog koncepta Jugoslavije antisrpska.
- Treba razlikovati poziciju drave, partije i licnost vode u tadašnjoj
Jugoslaviji. Rasprave koje su vodene pocetkom šezdesetih u vrhu jugoslovenske
drave, o kojima govori Bilandic, pokazuju da je Tito razmišljao
šta ce biti sa zemljom posle njega i ocigledno se odlucio da iza
sebe ostavi izvorni komunsiticki koncept Jugoslavije kao skup nezavisnih
drava zasnovanih na antisrpskoj ideološkoj osnovi koja glasi:
„Kada se svi drugi namire, ono što ostane, to je Srbija".
Ta Titova teza je dobila otelotvorenje tokom devedesetih godina.
5. TITO JE BIO SOVJETSKI SPIJUN
Naime, prema nekim pricama, 'najveci sin naših naroda i narodnosti'
poginuo je, a Kominterna je na njegovo mesto postavila dvojnika koji je
bio špijun. I tu postoji više teorija. Jedna tvrdi da je Tito
stradao u Rusiji 20-ih godina prošlog veka, a druga da je poginuo
u bitci na Sutjesci, no u obe teorije zamenjen je sovjetskim agentom.
Prema nekim pricama, taj dvojnik bio je osiromašeni poljski plemic.
Tome u prilog ide prica da Tita nakon rata meštani Kumrovca nisu
prepoznali. Navodno 'pravi' Tito nije imao tri prsta desne ruke, a dvojnik
je cak svirao klavir.
6. TEORIJA ZAVERA KROZ LIK TITA
Jospi Broz rodjen u Kumrovcu je stvarno postojao, ali on je ubijen 1939
godine i nije imao nadimak Tito, njegovo mesto je zauzeo Valter Vajs.
Njegovo pravo ime je Franc Fransoa Jozef fon Habzburg und Loren.
On je ustvari vanbracni sin plemica Franca Habzburga i sobarice
Marije, Poljakinje koja je radila na dvoru Habzburga.
Rodjen je u Becu 16.06.1892.
Bio je Mason, clan Vatikanske
loze.
Umro je 16.02.1980., sahranjen na porodicnom groblju Hazburga u Becu.
Finansirao ga je Vatikan, kako bi SPC bila marginalizovana. Novac mu je
uplacivan preko jedne svajcarske banke koja je prala novac nacisticke
Nemacke. Broj racuna mu je bio 0018736 na ime valter Vajs- Tito.
Datum rodjenja je prepravljen na 25.5. a datum krstenja je nevestim falsifikatorima
ostao 8.5. sto ispada da je krsten prije rodjenja! Zasto bi se taj podatak
prepravljao,valjda je to osnovna stvar koju svako o sebi zna I to drzi
do kraja zivota!
Josip Broz, Hrvat , bravar bez jednog prsta, što je umro 1913. godine
nije imao nadimak Tito. Posle Prvog Svetskog rata bilo je više komunista
sa nadimkom Tito, i sam Josip Ambroz, Jevrej, (potonji Tito) u prvo vreme
nece uzeti ovaj nadimak, preuzece ga tek kasnije.
„On je, u stvari, Josip Ambroz, koji ce u vojnoj školi u Pecuju
preuzeti identitet Josipa Broza, Hrvata rodenog u Becu, koji je umro 1913...U
Pecuju je i Adolf Hitler, sin carinika sa eleznice, Bavarac, mršav,
sa likom savremenog hipika. On se razboleo od jeftike, u stvari zamracenja
pluca, odnosno tuberkuloze. Pošto je eliminisan iz škole, Hitler
se našao na ulici.”(Hitler je maja 1913. postao stanovnik Minhena
)
U obaveštajnoj školi u Pecuju je preuzeo identitet Josipa Broza
– Hrvata rodenog u Becu, koji je umro pod nerazjašnjenim okolnostima
tokom školovanja u toj školi 1913. Takode, u knjizi ''Tajni
dosije Josip Broz'' se moe naci podatak da su sa Ambrozom obaveštajnu
školu u Pecuju pohadali i Adolf Hitler (koji je napušta zbog
bolesti ) i Miroslav
Fridrih Krlea. Josip Ambroz u ovoj školi dobija cin cuksfirera
(podnarednika ).
Inace 25.regimenta 41.-og domobranskog puka u kojoj je Ambroz sluio
kao podnarednik se ''proslavila'' svojim zlocinima nad srspkim vojnicima
i civilima u Podrinju i Macvi.
Josip Ambroz je preuzeo identitet Hrvata kako bi se kao uljez ubacio medju
junoslovenske narode. Naravno, 1913. godine njegovi pretpostavljeni
nisu ni sanjali da ce doci do raspada Austro-Ugarske, i do formiranja
kraljevine SHS.
U toku prve ofanzive na Drini, koju je vodio gen. Oskar Pocorek, cuksfirer
Ambroz vodi grupu od 70-ak vojnika, koji su u isto vreme izvidnica i prethodnica.
Josip Ambroz je lukavi lovac na srpske predstrae, na ljudske jezike
iz kojih se mucenjima izvlace podaci i priznanja o kretanju i poloajima
srpske vojske.
Jokic tvrdi da je Ambrozova (25.)austrougarska regimenta jednom prilikom
negde u Podrinju zarobila 20-ak srpskih vojnika, koje su nakon dogog mucenja
i izvlacenja priznanja, sve obesili o šljive. .. u vezi Valjeva,,
Ambrozova 25. regimenta se kretala upravo ovim krajevima, u kojima su
izvršeni nevideni zlocini nad srpskim civilima.Naime, posle sloma
prve austrougarske ofanzive na Drini, Josip Ambroz je bio zarobljen i
bio je deportovan nazad u Austo-Ugarsku (u ovoj grupi zarobljenika je
i Miroslav
Fridrih Krlea ).Nakon toga Ambroz ce biti uhapšen od strane
vojnih vlasti zbog silovanja jedne Srpkinje u selu Majur u okolini Novog
Sada. Za ovakva dela su bile predvidene i najtee kazne, jer je vojnicima
Austro-Ugarske na teritoriji Srbije bilo sve dozvoljeno, i da siluju ene
i ubijaju civile, medjutim na teritoriji carstva ovakve stvari su bile
strogo zabranjene, cak i prema Srbima. Ipak Ambroza ce umesto krivicnog
gonjenja, za kaznu poslati na istocni front, jer im je ovakav vrsan obaveštajac
bio i te kako potreban.
Tito je ostao poznat široj javnosti u toku ''bombaškog procesa''
1928. kada je nonšalantno na sudu priznao da je clan KPJ, iako je
komunistima bilo strogo zabranjeno da vlastima odaju svoju pripadnost
partiji. Inace, od zabrane komunisticke partije 1921. Broz je bio prvi
komunista koji je na sudu priznao da je komunista, jer su pre toga svi
komunisti poricali svoju pripadnost KPJ, kako bi dobili što blae
ili oslobadjajuce presude.
Broz je tada bio vec due vreme clan zagrebacke masonske loe
''Maksimilijan Vrhovec'', a njegova masonska ''braca'' su mu u štampi
davali nevideni publicitet u toku bombaškog procesa.
Zato i ne treba da cudi što se Josip Broz, po svom dolasku u Beograd
maja 1941. godine smestio u jednoj vili na Dedinju, koja je pripadala
nikom drugom do Vladimiru Ribnikaru – jevreju, masonu i vlasniku
lista Politika. Ova vila se nalazila tik uz Nemacki glavni štab;
i sam Broz se hvalio kako su on i njegovi kamaradi ''bez straha pred nosom
neprijatelju planirali akcije protiv okupatora''; a takode u ovoj vili
je 4.jula 1941. doneta odluka da se zapocne sa ''narodno-oslobodilackom
borbom''(posle rata su komunisti ispred te vile podigli neki nakaradni
spomenik ).
..Još jedna veza izmedju Josipa Ambroza i ustaša vezana je za
pripreme za atentat na kralja Aleksandra I.
Naime, tokom 1934. godine Josip Ambroz dolazi u madarski kamp za obuku
terorista – Janka Pustu, ciji je komandant bio Vjekoslav Serveci
( kasniji ustaški major ), a njegov zamenik Slavko Štancer koji
je ranije bio Ambrozov pretpostavljeni tokom školovanja u Pecuju.
Ambroz dolazi tamo kao instruktor, jer je kao stari obaveštajac posedovao
izvanredna znanja u ovoj oblasti.
I sam voda VMRO-a – Ivan Vanco Mihajlov (inace najtraeniji
terorista Evrope izmedju dva svetska rata ) je u svom intervjuu za italijanski
casopis ''Storia Ilustrata'' 1990. god. priznao da je VMRO ''pozajmio''
svog coveka ustaškoj grupi atentatora, i da se on zvao Vlado Georgijev
Cernozemski. Još je interesantno i to da je po Jokicu ''zagonetna
plavuša'' koja je u Marseju predala oruje atentatorima i za
kojom su tragale sve policije Evrope, ustvari bila cerka Slavka Štrancera
– Tereza Štancer, koja je istovremeno bila i Ambrozova ljubavnica.
Pred sam kraj rata, kada su se Vjekoslav Serveci i Slavko Štancer
kao ustaški oficiri predali komesaru 51.vojvodanske partizanske divizije
Milanu Basti, oni su zatraili da se sastanu sa Brozom. Kada je Milan
Basta Ambrozu javio koga ima u svojim rukama i šta oni zahtevaju,
Titov odgovor je glasio:''Hitno ih sve streljati'' (razume se zbog toga
što su oni bili retki koji su znali Brozov pravi identitet ).
Zanimljiva je i teza Momcila Jokica da je Josip (AM )Broz bio trostruki
agent. Naime pored Staljinovog NKVD-a, Jokic tvrdi da je Tito radio i
za Britanski Intelident Servis, u koji ga je uveo vajar Antun Augustincic;
ali i za nemacki ABVER. Naravno da je ovo moguce, jer je Nemcima trebalo
što više obaveštajaca u redovima komunista; na što
višim poloajima – to bolje. Zanimljivo je da se u nemackim
obaveštajnim dokumentima spominje neki agent VAJS kao ''Hrvat koji
ne radi za pare''.
Cinjenica je da su Nemci znali da ce posle okupacije Jugoslavije najveca
''guva'', odnosno najjaci pokret otpora protiv okupacije nastati
upravo u Srbiji, pa su im trebali spletkaroši kao Tito koji bi u
tom slucaju Srbe razjedinili a kasnije ih zavadili da ratuju medjusobno.
Momcilo Jokic u svojoj knjizi daje dokaze da su Nemci u nekim svojim
akcijama namerno poštedeli Tita,kao u desantu na Drvar-operacija
''konjicki skok'', kada je Tito sa svojim štabom neometano propušten
da prode kroz nemacki obruc. Po Jokicu, glavni cilj operacije ''konjicki
skok'' je bio uništenje oficirske škole vrhovnog štaba.
Nemci su posedovali kompletnu šifru vrhovnog štaba partizanske
vojske, i znali su da se Broz nalazi u pecini; ali su njihovi padobranci
ipak izvršili desant na groblje u Drvaru i noseci fotografije sa
Titovim likom su ispitivali meštane ''da li su videli coveka sa slike''.
Tu je takode i pitanje martovskih pregovora Nemaca i partizana 1943. o
njihovim zajednickim akcijama protiv cetnika kao i o razmeni zarobljenika.
Takode je interesantna veza Josipa Broza i Kurta Valdhajma – ratnog
zlocinca i ubice srpske dece sa Kozare, koji ce posle rata postati predsednik
Austrije i zahvaljujuci Brozovoj podršci – generalni sekretar
OUN.
Prema istorijskim dokumentima, Josip Broz je postao obavestajac još
1914. godine i to na austrougarskom frontu prema Srbiji. Titovi biografi
su dugo godina precutkivali istinu da je Broz u I svetskom ratu bio vodnik
u bataljonu 25. domobranskog puka i staresina izvidjackog, tj. obavestajnog
odeljenja becke armije. Njegov zadatak je bio da osmatra srpske pozicije,
da upada na srpsku teritoriju, hvata zarobljenike, saslusava ih i iz njih
vadi vojne podatke o srpskoj armiji. Podoficir Josip Broz je bio toliko
dobar vojni obavestajac, da ga je komanda predlagala i za odlikovanje.
Tu medalju je Tito i dobio sezdesetak godina kasnije iz ruku Kurta Valdhajma,
moda, ponajvise zato što je, kako misli Dobrica Cosic, Josip
Broz u citavoj svojoj politickoj karijeri srpsko nacionalno pitanje resavao
na austrougarski i austromarksisticki nacin.
Sabac je, naime, bio prvi grad u koji su ušle austrougarske trupe
1914. i, istovremeno prvi grad u kojem je pljacka bila naredjena. Medju
trupama austrougarske vojske koje su se s narocito velikom estinom
ustremljivale na srpske vojnike nalazila se i 42. domobranska divizija
iz Zagreba. Pri drugom prelasku preko Drine, 2. septembra 1914. godine,
ona je puna tri dana kao fanatizovana naletala na rovove srpske vojske
na Adi Kurjacici, nastojeci da se prebaci na desnu obalu Drine i da dejstvom
dolinom Jadra potpomogne akcije trupa juno od Loznice i severno
od Lešnice. Ona je nanela velike gubitke jedinicama Drinske divizije
II poziva, koje su joj se ovde suprotstavile. Na srpskoj strani palo je
9 oficira, 6 podoficira i 550 vojnika...
U sastavu ove austrougarske divizije, jurišao je na srpske poloaje
i Josip Broz, kasnije nazvan Tito, u to vreme pripadnik 10. cete 25. pukovnije.
Šta je tada sve doiveo i preiveo, on o tome nije nikad
hteo da govori, ništa nije kazao cak ni svom biografu Vladimiru Dedijeru.
„Cinjenica je”, izjavice Dedijer posle njegove smrti, „da
je Tito izbegavao da mi govori na pitanja o svom ucešcu u Prvom svetskom
ratu. On pominje kako je bio u 25. domobranskoj pukovniji i onda preskace
prvih šest meseci rata i govori o Petrovaradinu...”
Dedijer, inace, iznosi (u Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita,
u drugoj knjizi), da je imao u rukama tri Titova autobiografska teksta
- iz 1935, 1945. i 1952. godine, i da samo u jednom od njih, u onim iz
1935, Tito govori o ucešcu u ratu protiv Srbije, od avgusta do decembra
1914. godine. Kad je hteo, na osnovu prvog autobiografskog teksta iz 1935.
godine, da piše o Titovom ucešcu u operacijama na srpskom frontu,
dobio je, navodno, direktivu od Milovana Ðilasa da to ne cini.
Kao i Tito, u 42. domobranskoj diviziji („Vrajoj diviziji”,
kako je još nazivana), u 25. puku, protiv Srba borio se i Vlatko
Macek, vod Hrvatske seljacke stranke.
Za razliku od Tita, Macek je u svojoj autobiografiji, objavljenoj u NJujorku,
opisao u kojim je sve bitkama ucestvovao sa svojim pukom u Srbiji. Pomenuo
je da je (a to znaci i Tito) ucestvovao i u krvavim okršajima kod
sela Popinci i Pecinci sa srpskom vojskom koja je bila prešla Savu,
a zatim u brojnim borbama na Kolubari...
U Macekovom i Titovom 25. domobranskom puku, komandant „doknadnog”
bataljona bio je Slavko Štancer, koji ce 1941. godine postati prvi
covek u vojsci ustaške, odnosno hrvatsko-muslimanske drave.
Bio je „razglašen kao najveci junak 42. domobranske vraje
divizije”, kae J. Horvat. Jurišajuci ispred svojih vojnika,
on je vec u prvoj nedelji rata u Srbiji izgubio desnu ruku...
Od razbojišta, na kojima je najviše palo Hrvata i muslimana
na jednoj, i Srba iz Srbije na drugoj strani, medju najpoznatije spada
Mackov kamen.
U aprilu 1912. godine, na primer, u Beogradu su boravila 163 zagrebacka
studenta - i tom prilikom se, do iznemoglosti, manifestovalo i klicalo
Srbiji kao jugoslovenskom Pijemontu...
U jednom izveštaju dostavljenom ministarstvu rata u Becu iz Zagreba,
..(1912) Kad bi se sad plebiscitom odlucivalo o pripadnosti Hrvatske,
jednoglasan odgovor bi bio: - Srbiji!„
Polazeci od ovakvih i slicnih ocena, kojima je bio krajem 1912. i pocetkom
1913. godine bukvalno zatrpan, ministar spoljnih poslova Austrougarske
grof Bertold je došao do zakljucka da se na srpski, odnosno jugoslovenski
problem što pre mora staviti tacka. U privatnom pismu dravnom
sekretaru Nemacke fon Jagovu, on je rekao da srpsko pitanje ”tangira
u najvecoj meri naše vitalne interese i njegovo rešenje u velikosrpskom
smislu moglo bi da dovede u pitanje uslove naše egzistencije„.
Na taj nacin je tako odmah ubacen Jevrej Ambrozije 1913..
8. SMRT JOSIPA BROZA TITA
Josip Broz Tito, doivotni predsednik SFR Jugoslavije i Saveza komunista
Jugoslavije, umro je 4. maja 1980. godine u Llubljani.
Sledeceg dana, 5. maja, Plavim vozom je iz LJubljane u Beograd stigao
kovceg sa njegovim posmrtnim ostacima. Smešten je u aulu Skupštine
Jugoslavije, gde su dravni funkcioneri i gradani u mimohodu odavali
pocast jugoslovenskom šefu drave. Dana 7. maja, preko 200 stranih
delegacija poklonilo se kovcegu Josipu Broza u saveznom parlamentu.
Sahranjen je 8. maja, po sopstvenoj elji u Kuci cveca na Dedinju
uz prisustvo 209 delegacija iz 127 zemalja, i 700.000 ljudi.
LITERATURA :
autor: Dusan Bilandzic delo : “Tito i raspad Jugoslavije”
http://danubius.bestoforum.net/t5543-ko-je-bio-tito
http://sindikat.shootboard.com/t262-deset-najveih-svetskih-teorija-zavere
http://sr.wikipedia.org/wiki
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|