OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ ISTORIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
ХУСЕЈИН КAПEТAН ГРAДAШЧEВИЋ
"Босански витез"
Послије
знаменитога српскога јунака Змај-Деспота Вука, који живи и данас
у успоменама српскога народа у Босни под именом Змај Љутица или
Вук Јајчанин, јавио се прве половине прошлога вијека други знаменити
јунак, којега народ назва Босанскијем Змајем или Змајем
од Босне. Живот и рад овога знаменитога Босанскога Витеза и предводитеља
босанске војске толико је знаменит, да се многи Србин Босанац, био ма
које вјере, дуго и дуго њиме одушевљавао. Одушевљавао се Босанскијем Змајем,
који је устао да се бори за независност Босне.
Херцег-Босна била је дуго скоро самостална у својијем унутрашњијем пословима
за све вријеме од њене пропасти до половине XIX вијека. Она је давала
Турској Царевини највећи и најбољи дио војске, те су јој стога султани
много попуштали, особито кад је царевина била у опасности од спољњега
непријатеља. Лли чим је та опасност пролазила, онда се с Порте кушало
да се смање давнашња права босанскијех бегова и капетана. Тако се чешће
догађало, да су Босанци морали и са самијем султаном бој бити, ма да од
њих не бјеше бољијех бораца за ислам. Један од најглавнијих покрета бјеше
онај за вријеме босанскога витеза Хусејина Градашчевића.
I
Хусејин капетан Градашчевић родио се 1802. године у мјесту
Градачцу, у негдашњој градачкој нахији. Син је чувенога Сомах-капетана
из Градачца, којега народна пјесма помиње као доброг јунака и витеза.
Хусејинов отац био је чувен са своје строге правичности, како према хришћанима
тако и према мусломанима. Мати му је била Тјурђијанка. Од ње је нашљедио
као млијеко бијелу кожу, а од оца строгост и правичност. Од матере је
научио основе Корана, од оца и народа лијепе српске обичаје, јахање коња
и пасање свијетлог оружја. Осим тога отац му бјеше богат, чувен и уважен.
То све оставио је у наслеђе својему сину. Хусејин је растао у врло бурно
вријеме. Рођен првијех година деветнаестога вијека, растао је, слушајући
приповједања о борбама између Карађорђа и босанскијех племића. Он је слушао
за силну мржњу Деренделијну према босанскијем племићима. Знао је за Хуршида
и његово војевање на Шумадију. На пошљетку, дочекао је ону страшну сјечу
босанскијех првака, за време Џелалудин-паше, када и његов отац Осман изгуби
своју с рамена главу. Кад му отац погибе, бјеше Хусејин у пуној мушкој
снази, претурио већ осамнаесту годину.
II
Да би се правилно схватило оно, што се даље догађало у Херцег-Босни, и
да би се како ваља појмио рад Хусејина Градашчевића, потребно је прегледати
догађаје у Босни до времена, кад ступа на историјску позорницу овај знаменити
Србин и борац у борби противу новачења у Босни.
Султан
Махмуд II, дошавши послије несрећнога Селима III и Мустафе IV,
помоћу чувенога Мустафе Барјактара, не само да поче повраћати све новости,
које бјеше увео Селим III, већ поче и сам заводити новачења, а особито
нов ред у војсци. Овијем новачењем мислио је Махмуд II да стане на пут
расулу и нереду, које бјеху обузели цијелу Турску Царевину. Носио се скоро
пунијех дванаест година том мишљу и најпослије поче јој приступати с највећом
обазривошћу. Међу осталијем областима беху Босна и Херцеговина прве, које
је требало низамити. Султан је знао за феудални поредак и феудална права
властеле по овијем покрајинама. Да би се завео нови поредак у Босни, требало
се намјерити на човјека, којега би поставио за везира у Травнику, те би
се могао поуздати у се, да сломи и сатре отпор кољеновића у Херцег-Босни.
Подеснога човјека најпослије нађе у познатом Али-Џелалудин-паши, једренском
намјеснику. Овај паша раније беше хоџа, присталица некакве секте, у животу
прави аскет, у свјему умјерен, строг, гвоздене нарави, одлучан и неустрашив,
врло образован и песник, при том правичан. Није имао својега харема ни
дворана око себе. Често је ишао преобучен, као што бјеше обичај у старијех
султана и везира. Сам је својијем очима пазио како се врше његове заповјести.
Ишао је и у богомоље самијех хришћана. Поред тога вјеран слуга султанов
и присталица Мухамудовијех рефорама радо је дочекао повјерено му мјесто
и примио повјерени му задатак.
Раније бјеше обичај да, док не дође ново постављени намјесник у Травник,
врши намјесничку дужност клишки санџак бег. Џелалудин не хтједе тако.
Он одмах посла својега човјека Ибрахим-агу, који поштом дође у Травник.
Ово неповјерење још више раздражи и поплаши босанске прваке.
Марта 1820. године стиже и Џелалудин у Травник. Како дође, постара се
да тане на пут силним крађама и паљевинама, које су се умножиле са слабога
намјесниковања пријашњих везира. Зато на све кадилуке изда ове заповјести:
1. Да нико не смије отићи из једнога мјеста у друго, док не узме од
кадије тескеру. Ове тескере или путне исправе биле су снабдевене његовијем
печатом. По свима главнијем путевима поставио је људе, који ће прегледати
путне исправе, и ко би био ухваћен без путне исправе или с лажном исправом,
одмах је одвођен суду, и овај га је морао строго казнити.
2. За сва сумњива лица у покрајинама морају се узети добри јамци, а они,
који не могу наћи јамце, да се попишу и опишу и њему у Травник пошљу.
3. Цигани чергари, коритари и котлари да се не смију скитати од села до
села, него гдје се затеку ту и да остану.
Оваква строгост не допадаше се босанском племству, које се тешко растајаше
са старијем обичајима, а нерадо гледаше на сваку новину. Џелалудин примењиваше
до ситнице соје наредбе и кажњаваше свакога без разлике стања и положаја,
само ако преступи поменуте наредбе. Многа и многа глава полетела је с
рамена босанскијех кољеновића, па у тој гомили пало је доста и невинијех.
Међу многијем невинијем падоше и главе дервенскога капетана, маглајскога,
Крупа капетана, Осман-капетана из Градачца, Мехмед-бега Бајбута, Хаџи-Сали-бега
из Сребренице, великога пријатеља раније проти Матији, а доцније кнезу
српском Милошу, затијем Кулин-капетана, Бећир-паше, муселима пљеваљскога
Ибрајим-бега, из Пријепоља, Алај-бега из Петровца, Дрнда алајбега, Фочића
Ахмед-барјактара у Сарајеву, бањалучкога капетана итд. У самоме Јајцу
за једну ноћ посјекао је шеснаест глава. Његова сабља не одмараше се;
он бјеше потонуо у силан посао, заводећи ред по Херцег-Босни, уклањајући
све оно што му на путу
стајаше. Кад се мало поутврди, кад по којега првака привуче себи, онда
пође, да потражи старе и осиједеле оџаковиће, који се поносише својом
славом и јунаштвом, старином поријекла, који су одрасли у оној борби за
старе повластице Херцег-Босне, а против мешања правијех Османлија. Он
гоњаше оне, који, било из поноса породице своје, било ради јунаштва и
година својих, не могаше лако доћи и поклонити се султанском намјеснику.
Ушљед тога многи одоше у прогонство, као капетани од Бишћа, Острошца и
Санског Моста, под условом да се нико њихов не смије вратити натраг. Из
Травника побјегоше Али-ага Ризванбеговић, Смаил-ага Ченгић и многи други,
а Дауд-бег Реџепашић откупи своју главу новцем.
Изгледаше да ће Џелалудин потпуно успјети да заведе ново стање у Херцег-Босни.
У Босни све претрну од овога страшнога и строгога намјесника султанова.
Али се духови мало по мало прибираху, босанска властела обрати се јаничарском
оџаку у Цариграду са жалбом против Џелалудина. Оџак јаничарски поднесе
је султану. Султан, коме бјеше познат рад Џелалудинов, хтједе привидно
да задовољи јаничаре, прими жалбу и нареди да се промијени везир, али
на томе и остаде. Џелалудин настави и даље свој рад, распростирући свуда
смрт и страх.
Септембра мјесеца 1820. године крете се Џелалудин на Црну Гору. О овом
походу налазимо трага и у народнијем пјесмама. У IV књизи Вуковијех пјесама
у пјесми "Бој на Морачи" (48. пјесма у државном издању) налази
се овај помен и о догађајима у Босни овога времена:
Султан Махмут од Стамбола б'јела,
Он пошиље на Босну везира,
По имену пашу Џеладина;
Јер у Босни не има везира,
Но се Босна земља похасила
И цару се даве додијале;
Зато шиље првога везира,
Да по Босни ћера јарамазе
И умири све крајине редом
По свој Босни и Херцеговини.
Зато, чим је дошао, почеше се тужити везиру на зулуме које чине Морачани.
Паша одреди својега делибашу Ибру, који дође с војском и позове Морачане:
Морачани, моја права рајо! Од зулума што сте побјегнули, То је вама
за невољу било, јер је Босна самовољна била, А сад ево на Босну везира,
Тер по Босни ћера јарамазе, А нам'јешта по Босни кадије, Да му раји по
ћитапу суде, Мисли рахат учинити рају, Но пуштите мене у Морачу...
Морачани га дочекају и потуку му војску, те је тако овај покушај Џелалудинов
рђаво испао.
У самоме почетку 1821. године крете се Џелалудин на Мостар, да га оружаном
руком казни и потчини мостарске прваке. Послије некога отпора то му пође
за руком, освоји Мостар, похвата оне, који бјеху најупорнији, те их казни,
и тако саломи и понос мостарскијех првака. То му бјеше и посљедњи успјех,
јер тужбе и жалбе у Цариграду успјеше и Џелалудина свргоше с намјесништва
Херцег-Босне, а на његово мјесто поставиће Шериф-Сири-Селим-пашу Орносовића.
Џелалудин не могаше преживјети ово свргнуће, но, како неки приповиједају,
отрује се и умрије.
Хусејин капетан Градашчевић у овијем сјечама изгуби оца и синовца Мурат-капетана,
који бјеше велики добротвор. Сам Хусејин бијаше још млад, те се не мијешаше
у јавна посла.
Кад дође Шериф Сири-Селим-паша, пошто се за три године напљачка Босанаца
свијех вјера, уклони се, а на његово мјесто дође Беленли Хаџи-Мустафа-паша
1825. године. За вријеме овога намјесника укинуо је султан јаничарски
оџак у Цариграду уз ужасан покољ, тако да је ову негда толико заслужну
војску, а у ово вријеме највеће метежнике, сасвијем уништио. Глас тај
да су јаничари уништени долетео је као муња у Херцег-Босну и све јаничаре
поразио као гром из ведрог неба. Овоме дође још и ужасна претња и необазрива
строгост новога везира. Од њега побеже Осман-паша Пазарац у Арбанију.
Мустафино понашање у Пљевљу и Пријепољу врло застрашни прваке Херцег-Босне.
Дошавши у Сарајево, издаде неколике строге неумјесне пријетње и одмах
оде у Травник. Собом вођаше шест пуномоћника, који ће му у новачењу Херцег-Босне
помагати. Чим дође у Травник, поче ковати ланце, утврђивати и поправљати
тамнице, гдје мишљаше окивати и мучити државне одметнике. Одмах по том
прочита царски ферман и пропрати га таком пријетњом, да се сваки изненади.
Послије десет дана стиже нарочити посланик из Цариграда с ферманом, те
обзнани да се укидају јаничарски оџаци. И овдје Мустафа не учини онако,
како је то од старине обичај. Мјесто да скупи беглербеге, капетане и ајане,
па да ферман, који је управљен на народ, пред свима отвори и прочита,
он то сам и отвори и прочита. За тијем одмах диже травничкога диздара
и заузе градско утврђење. Кад се о свему овоме разнесе глас по Херцег-Босни,
узбунише се сви јаничари, а нарочито њихови прваци. На челу покрета јави
се јаничар-ага Кара-Али-ага Рушчуклија, а њему се придружише Фејз-ага
Турнаџија и преко тридесет ага и осамнаест капетана. Они узбуне скоро
сав народ. У септембру мјесецу 1826. године састане се скупштина и напише
се молба да се не укидају јаничари у Босни. Ову молбу послаше царскоме
капиџи-баши у Цариград. У Цариграду се није могла ова молба примити, стога
плане буна, ударе на везира Мустафу, опколе га у двору, јер мишљаху да
је он крив, што њихова молба није примљена у Цариграду. Свуда по улицама
травничкијем лежаху гомиле камења, да каменују свакога, који само помене
да се приме новине. Немајући куда, Хаџи-Мустафа-паша мораде побјећи из
Травника у Србију, па одатле на ново одређено мјесто у Никопољ, а султан
именује београдскога везира Абдурахман-пашу за намјесника у Босни. Све
се ово догодило пошљедњега дана децембра 1826. и првијех дана јануара
1827.
Абдурахман паша до 1821. године био је у Ада-Калу. Септембра исте године
постављен је за везира у Београду и 1827. године ево гдје је метнут на
Босну за везира. Овај човјек бијаше врло строг према раји, а непријатељски
расположен према кнезу Милошу за све вријеме својега бављења у Београду.
Он пође у Босну, да угуши буну и да казни одметнике. За вријеме док сам
не стигне у Босну, наименује за заступника својега у Травнику дефтердара
Дервиш-Сулејман-бега, а сам, с нарочитијем султановијем послаником Месуд-агом,
који је носио велики ферман, упути се Зворнику. У овом ферману султан
и сва улема тумаче Босанцима и Херцеговцима зашто су укинути јаничарски
оџаци и позива их да се покоре Калифиној заповијести, која је издата по
вољи мусломана цијеле царевине.
О овоме стању у Босни овога времена ево нека говори сувременик онога доба,
који је био тачно извјештен о сваком догађају у Босни, нека говори сам
кнез Милош.
Милош пише 23. јануара 1827. године грофу Неселроду у Петроград:
"Како је скоро дошао у Србију суседни провинција Албаније и Босне
хати-шериф, који садржи указ да се униште у поменутим областима јаничари
и уведе низиам-џедид, мусломански становници нису хтели примити тај хати-шериф.
Албанези, не бунећи се јавно против султана, очекују на свршетак буне
Босанаца, који су свечано одрекли покорност Порте. Курири послати од Порте
с нужним ферманима у Босну, Босанци их не примише, већ силом и претњом
вратише их натраг.”
"Хаџи-Мустафа-паша, одређен за босанскога пашу, бивши у Травнику,
није био у стању да пашалук умири и да га склони на поданичку дужност.
Град Сарајево покретач је бунтовника и по примеру његовом сви становници
Босне прете смрћу свакоме, који би се дрзнуо и поменути само уништење
јаничара и завођење свима мрских низама. Он наставља и помаже их све у
неповиновању и тражи од Порте да их остви при обредима, законима, па чак
и данку, који су им узаконили бивши стари. Он, а по њему и сви други прете
Порти, ако не одустане од завођења новина, да ће се вратити крсту, кога
су, силом гоњени, одбацили једном, или изгинути до последњега члана бранећи
веру и своја права. Пред сваком бакалницом и на улици скупља се гомила
камења, којим су неки број мула, који су их саветовали да се покоре власти
својој, побили, претећи да ће побити све оне, који још покушају тако саветовати
их.”
"Султан, видећи немоћност Хаџи-Мустафа-паше нагнати Босну на послушност,
сменио га је са овога пашалука и оправио га за пашу у Никопољ; београдскога
пак пашу Абдурахмана (чије место има да заузме бивши паша у Нишу и Никопољу
Хусејин-паша Хаванас Оглу), с једним капиџи-башом у цариградском одреду,
да иде у Босну и да се стара на сваки начин да умири дух узбуђеног народа.
Међутим, кордони команде аустријског правитељства дозвали су у Костајницу
калимане босанске и саветовали им да буду покорни Порти.”
"Абдурахман-паша узевши 1150 војника отишао је у Босну у исто време
када се Хаџи-Мустафа-паша спрема да кроз Србију иде у Никопољ. Ма да је
он свима Босанцима јавио да је завођење низам-џедида у Босни неминовно
потребан услов, а уништење јаничара прогласио је да мора бити, опет тек
што је дошао у Зворник, тврдњу на граници Србије, на реци Дрини, то депутати
града Сарајева, који се могу у неку руку назвати диктаторима Босне, дошли
су му на поклоњење, изјашњујући му: да ако он долази у намери да не уништи
јаничаре и да не уводи низам-џедид, исто тако ако ће им оставити сва права,
којима су се они користили од најстаријих султана, којима се Босна потчинила,
то ће га примити као царскога везира с чашћу, иначе да се не дрзне ступити
ни корак даље.”
"На ова изјашњења Абдурахман-паша био је принуђен да се са својим
друговима повуче у тврдињу Зворника, где је он од Срба с ове стране Дрине
храну за се и своје другове добио... "
Међутијем, у Сарајеву је било доста људи, који су били противни буни и
отпору. Они се бјеху прикрили, али кад неки каменоваше Некибова кајмакама,
изби негодовање међу некијем грађанима Сарајева. Ово се негодовање мало
по мало разви у читаву странку. Абдурахман науми да се користи овим раздором
самијех Сарајлија. Зато напријед посла својега кафтан-агу у Сарајево.
Овај, кад дође у Сарајево, одсједе у кући Тулића на Ат-Мејдану. Испитавши
своје пријатеље како је у Сарајеву, не смједе се нигдје жив појавити за
два три дана. То не смједе учинити ни стога, што не имађаше уза се писмени
налог о својој мисији. Међутијем, стиже и писмена заповјест од Абдурахмана
кафтан-аги и бујрунтија, у којој се између осталога писаше Сарајлијама:
"Из далека шиљем вам, босански мусломани, поздрав вјере и јединства
братскога; на вашу будалаштину ни помишљати нећу. Ево ме да вам отворим
очи, да светлост видите. Доносим вам свете заповијести нашега силнога
цара и надам се да ћете им се покорити. И онда бих имао власт да вам све
погрешке опростим. Сад бирајте сами. У вашој је руци да свој живот одржите
или изгубите. Промислите добро, да се не бисте кајали."
Ову бујрунтију прочита нови муселим Омер-ага, а Сарајлије се спремише
одговорити, да би тиме за неко вријеме задржали Абдурахмана, док не скупе
војску. Чак пошљу у Зворник Ибрахим-агу Бакаровића, Фејзагу Турнаџију,
Мујагу Тамишџију с братом, Вејсил-агу Имаретлију, Хаџи-Авдагу Кобића,
Абдулах ефендију Фочу и Абид ефендију Чохаџића. Таман ови оду ка Зворнику,
а јаничарски се противници тајно прикупе у сарајевску тврђаву прве половине
мјесеца октобра, у петак (12. реџеба), и одмах одатле пошљу мазар, молећи
Абдурахмана за помоћ.
Везир послане људе задржа код себе у Зворнику, а опреми свога делибашу
Али-бега и Али-бега Видаића са 1000 друга, који дојуре у Сарајево. Противници
јаничарски отворе тврђаву, сиђу у чаршију, ухвате Али-агу Рушчуклију и
Пињу барјактара с још некијем првацима и пошљу везиру у Зворник. Докопавши
се сарајевскијех првака, везир погуби оба Тамишџије, старога Бакаровића,
Фејзагу Турнаџију, Милошевића Авдагу, Пињу барјактара и Рушчуклију. Главе
им пошље у Цариград, а остале прогна из Босанскога Пашалука.
Ускоро послије овога сиђе и везир у Сарајево, не хтједе као његови претходници
ићи у Травник, већ науми да остане у Сарајеву. Шабана 27. (новембра) стигне
везиру у помоћ и скопски мутесариф Јашар-паша с војском. Одмах се уреди
крвави суд, у који уђоше Фадил-ефендија, син Нури-ефендије, кога прије
краткога времена каменоваше јаничари у Сарајеву. За тијем кадијин заступник
Хасибовић и Хамид-ефендија кадија. Овај је суд судио само по форми, јер
се није много питало ко је крив, ко ли прав. Настало је дављење и сеча
највиђенијих и најистакнутијих првака, како Сарајлија тако и другијех
првака Херцег-Босне, јер је од свакога града довођено по 20-30 везанијех
првака босанскијех.
Шта је радио Абдурахман-паша у Сарајеву са овијем првацима босанскијем,
ево нека сам очевидац приповиједа:
"Кад су сви били сабрани, посла у град по гдје кога Сарајлију.
Једнога јутра почеше топови грмљети и сваки дан се испалило тако по двадесет
до тридесет топова, а то би трајало по два сахата. Послије ми разберемо,
да су код свакога топа (при пуцњу свакога топа) по једнога удавили. И
тако смо увијек знали колико су на дан смицали. Само који би добро платили,
они би се курталисали смрти. Од двојице Башагића узио је сто двадесет
кеса талира, то бива данашњих 20.000 форината. Кад у граду многе подаве,
одсијеку им главе, па их донесу на Миљацку код Ћумурлије према данашњој
"Кафе де Франс". Онда дођу кавази у ћурчилук и јаве да паша
иште десет мајстора, који умеју ножем радити. Ћурчије су мислиле на беспослицу
и пођу драге воље. Али кад их доведу до глава, видевши да нема друге,
почну главе гулити, па ону кожу од глава испуне послије памуком и сламом,
потом их одмах пошљу у Цариград цару и бабалијама. Тако је то трајало
дуже времена... Нисам бројао, али мислим да је онда погинуло које из касаба,
које из Сарајева до 300 људи."
Тако о томе догађају прича стари Хаџи-Бесаровић Јово у "Босанској
Вили" 1886. године (стр. 57. и 58). О овоме догађају народ је доцније
испјевао и песму.
Сатрвши овако највиђеније мусломанске представнике Херцег-Босне, Абдурахман
поше другијем путем, да остатак сатре материјално. Стога уреди кобни суд
под предсједништвом Алајбега Дукатара. Овај одмах, нема сумње по жељи
везиревој, расписа намет на целокупно грађанство, почевши од 50 до 50.000
гроша. Овај намет бјеше Сарајлијама тешко платити, те многи заложише и
куће своје, док намирише намет. Одмах за овијем натовари силне глобе на
рају, те се тако Срби све три вјере нађоше у тешкоме положају. И није
далеко, кад ће се сви наћи у једном табору.
Султан богато награди Абдурахмана и његове помоћнике. Везир, поносит са
својијех успјеха, поднесе предлог у Цариград, да се столица везирска из
Травника пренесе у Сарајево и да се у Сарајеву подигну везирски двори.
То све султан одобри, али се то није могло лако извести.
Ушљед онијех заплета, који се јавише између Турске и јевропскијех сила,
особито послије наваринске битке, Русија огласи рат Турској некако у половини
априла 1828. године. Све области бјеху позване да бране царевину и султана,
па, разумије се, и Херцег-Босна. Султан се у овој неприлици бојаше да
сва раја не скочи на оружје, те да помогне Русима, а нарочито зазираше
да то не учини кнез Милош. Стога султан жељаше да босанском војском држи
у шкрипцу Србију. Зато заповједи Абдурахману да скупи војску на "Орлово
Поље" близу Бијељине. Везир нареди да се војска скупља. И она се
поче прикупљати. Абдурахман, као велики непријатељ кнеза Милоша, мишљаше
да се користи овом приликом, те да изврши давнашњу жељу своју, да покори
Србију. Ова намера сазна се у Сарајеву. Из Сарајева за њу јаве кнезу Милошу.
Сазнавши за ово, кнез Милош, имајући добријех достова међу мусломанима
у Сарајеву, позове двојицу од најглавнијих. И они тајом дођу у Крагујевац.
Кнез на њих, кад изађу пред њега, оспе прекоре: што су скрстили руке,
па ни мукает, а душман им покла толике одличне људе!
Ови се стану правдати да не могу ништа сили учинити.
- Како да не можете? Удрите душмана! А ја ћу писати султану, и казати
да душман потре најбоље људе - па што ће султану пуста земља без народа?
Поред тога каже им шта да раде и пусти их натраг. Међутијем, војска се
бјеше скупила нешто на Орлово Поље код Бијељине, а нешто на Мокрој Гори.
Војска је лежала по зборнијем мјестима, докле су летели татари између
кнеза Милоша и везира, који тражаше да Милош пусти војску проћи преко
Србије. Милош одбијаше и упућиваше везира, да води војску на Нови Пазар.
Докле су се мијењала овако писма између везира и кнеза, војска се непрестано
прикупљала. Височанима је било заповјеђено, да не смију ићи са Сарајлијама,
него свака војска нека оде засебно путем на зборно мјесто. Ова заповијест
бјеше сумњива Височанима и Сарајлијама, те се договоре и једни и дуги,
да се одређенога дана састану под Сарајевом. Везир о свему овоме дознаде
уочи дана, кад ће стићи Височани, тј. у четвртак, 7. јуна 1828. године.
Стога одмах сазове своје људе, да се посаветује шта да ради, јер не имађаше
војске при себи. На скупу договорише се, да везир с цијелијем ерћаном
изиђе пред Височане и да их одврати од предузете намјере. Па ако се успротиве,
да тајно подијели оружје међу привржене му Сарајлије и да противнике силом
нагна на заповијест везиреву.
Како се договорише, тако и учинише. У петак, 6. зилхиџета 1243. (8. јуна
1828. године) изађу пред Височане. Како је био пета, то се за њима упути
доста радознала свијета. Чим дођу до Височана, почеше им говорити, да
се одмах врате и иду другијем путем на зборно поље. У том изађе неколицина
Височана, говорећи да они не могу ни крочити даље без новаца, јер су једва
и довде дошли. Не помишљајући на пошљедице, заповједише пашини људи својој
пратњи, да повежу ове упорне људе што се противе заповијести везиревој.
Али се ови не дадоше тако лако повезати, јер знадијаху шта их чека, већ
повичу из гласа: "Ко вјерује у Пророка, нек помаже да се избавимо!"
И Височани и Сарајлије оборе огањ из пушака на везирове људе, Ови, изненађени
тијем, не имадоше кад ни на коње усјести, него загребу преко поља пут
Сарајева пјешице. Неки умакну у тврђаву, а неки у групама остану ван тврђаве.
Везир напери топове на варош. Сарајлије се раздраже на то и повичу: "зар
му није доста, што је нас толике поморио и одузео нам имање, но још хоће
да нам побија сибјан и разори град; то више трпјет' не можемо".
У том везир опали и два топа, па онда пошље Мехмед-агу с тобџијама у тврђаву,
да и оданде напери топове на град. Свјетина га сретне код Цареве Ћуприје,
нападне и убије. Сад се отвори борба око сераја везирева. Везир се нађе
у неприлици и, видећи да не може одолети, посла кадију, да запита шта
хоће свјетина. И свјетина одговори да везир одмах одлази из Сарајева у
Травник. Везир не имаде куд, но се опреми и пође пут Травника, а Босанци
га гоњаху уз пуцњаву пушака, док га не догнају до Беле, где се он затвори
и Осман-пашину кулу. Исто тако задржаше и везирев харем и не дадоше да
оде у Градачац, куда га бјеше везир опремио.
Доцније Абдурахман-паша оде из Травника у Градачац и неко вријеме седео
је тамо. Па ушљед тужаба султан га диже с Босне, а на његово мјесто именује
Морали-Намик-Али-пашу, кога заступаше Малкоч-Мехмед-бег, док половином
септембра 1828. године не стиже и везир у Травник.
III
Кад је дигнут с Босне Абдурахман-паша, Хусејину бјеше тек 26 година. У
току последњијех десетак година пратио је све оне крваве догађаје, који
се догодише у Херцег-Босни. И њега су ти догађаји скупо стали и врло ожалостили,
јер му погибоше отац и синовац. И стога се много купило у души Хусејиновој.
Сад да видимо како се истакао Хусејин међу осталијем капетанима.
И султан и поједини везири, слани на Босну за намјеснике царске, гледали
су да придобију кога од кољеновића босанскијех, било титулама било положајима.
Тако 1829. године постави султан Али-пашу Видаића из Зворника за пашу
сребреничкога. Сребреничани га не примише, што иђаше у име цара, кога
Босна зваше "ђаур-султаном", јер тамо бјеше већ други. Стога
се врати Зворнику. Кад дође пред Зворник, нађе га затвореног. У Зворнику
се његов рођак, Махмуд-паша, добар пријатељ сребреничког Мемиш-аге, бјеше
прогласио за господара. Али-паша мораде силом ући у град или напустити
стару имовину. Он изабра оно прво и продрије унутра и отпоче крваву борбу
по улицама, угловима и кућама. Какав јунак бјеше, можда би и успјео, да
Махмуд не имадијаше моћнога савезника у Хусејину, капетану од Градачца.
Обојицу није могао савладати, а кад сам би савладан, затворио се у неку
кућу, гдје му бјеше највеће благо: трогодишњи син и арапска кобила. Брањаше
се, док кућу не срушише до половине. Најпослије узе својега сина, даде
га једноме од својијех момака у руке с ријечима: "Носи га мојем
непријатељу Махмуду, нека с њим чини што му је воља". За тијем
се сам преда Хусејину, а овај га одведе у Градачац.
Од овога догађаја имамо пред нама двије личности: Хусејина као побједиоца
и Ллију као заробљеника. Племенитост и великодушно понашање првога оплеменило
је душу другога, и они послије краткога времена постадоше најбољи пријатељи
и другови.
Намик Aли-паша, кад дође у Босну, у први мах огледа мирним путем да заведе
новачења. Стога позове из цијеле Херцег-Босне ајане и капетане у Травник.
Исто тако позове и неколико првака из Сарајева. На овој скупштини говорило
се о сабирању војску, коју је требало послати противу Руса. Војска се
према одређеноме броју, скупи и пође под предводништвом Ибрахим-алај-бега
Сулејман-пашића, Хасан-бега Рустемовића, Мехмед-Шериф-бега и другијех
пут Видина. Кад Руси допру до Једренета, Морали-Намик-Aли-паша опет сазове
скупштину првака, те им покаже несрећан положај у коме се Турска налази.
Једногласно прваци ријешише, да се опет трећина цијеле војске пошље у
помоћ, али ријешише да сам везир води ту војску. Везир пристаде и оде
у Нови Пазар, да чека заповијест султанову. Кад дође заповијест, и он
се крете. Ускоро се послије овога распусти војска и Намик се врати у Босну
крајем 1829. године.
Овај везир много попушташе вијећу првака, само да би их задобио за се
и да би ушао у вољу народу. Али то никако не успје. Њега презираху што
не ношаше онако одијело и каук, као што ношаху стари везири.
Од како су укинути јаничари у Цариграду, од како је расут јаничарски оџак,
од тада се непрестано по Херцег-Босни разношаху разни гласови о уређењу
нове војске. Међу ајанима приповиједало се како ће султан хватати по вилајету
младиће, не осврћући се ни нашто, и да ће ти младићи увијек без замјене
служити. То се никако није свиђало поноситијем безима кољеновићима, који
су од вајкада гледали на своју отаџбину, као на земљу, која је имала неку
врсту независности, и у којој се ништа ново није могло завести без њихова
пристанка. Они гледаху на Херцег-Босну као на државу у држави, гдје су
они владали на своју руку и давали турској држави онолико војника, колико
одреде на својој скупштини. Кад су чули да султан већ заводи по гдјекојим
крајевима царства своја новачења, почеше се бојати да не дође ред и на
њихову отаџбину. Састанак бјеше у Травнику, и ту на заједничком вијећу
ријешише сви сложно:
Aко султан покуша на лијеп начин да заведе своје новине, то да му се покушаји
једногласно осујете, а ако покуша силом, да се силом одбије. Зато мора
сваки да се заузме и душом и тијелом и да метне на коцку и част и имање
своје. Да би у томе још лакше успјели, они се обрате Мустај-паши скадарскоме
и позову га у савез противу ђаур-султана. На овом вијећу сви се сагласе
да буде на челу свијех ајана и цијелога покрета Хусејин капетан Градашчевић.
Скадарски паша крајем 1830. или почетком 1831. одговори на позив Хусејину:
да је противан низаму, и да пристаје на савез с Херцег-Босном. Ускоро
по том пошље Мустај-паша скадарски својега човјека, некаквога Дервиш-бега,
те овај с првацима склопи прави уговор, по коме ће устати и скадарски
вилајет противу султановијех рефорама.
Прваци босански позову у савез и самога намјесника босанскога Намик-пашу,
али он не само да одби савез, већ поче радити да изазове расцеп међу првацима.
То му није било тешко постићи код частољубивога племства босанскога. Још
од раније бјеху у омрази с Хусејином Смаил-ага Ченгић, ајан гатачки, и
Aли-ага Ризванбеговић, ајан столачки, стога ови, чим би изабран за старјешину
Хусејин, иступише из кола осталијех ајана и изјавише да не пристају на
закључке заједничкога вијећа. Ови придобише још неколико првака, као:
Аутфи-бега Реџепашића, Хасан-бега Ресулбеговића и Османа капетана Мушовића.
Ово одметање овијех Херцеговаца од Хусејина капетана било је добро дошло
босанском везиру. Поред овијех везир подстакне Мустај-пашу Сулејман-пашића
и Осман-бега, те ови са Скопљацима устану, да омету одлуке босанскога
вијећа.
Сарајлије, како чују за овакав поступак Сулејман-пашића, скупе војску,
која требаше с везиром да иде у Нови Пазар, па пођу у Травник. Одатле
пођу на Скопљане, победе их и Сулејман-пашићи побјегну у Дувно. Сарајлије
сиђу у Скопље, попале им дворе, па пођу узастопце за њим. Ови оставе Дувно
и побјегну у Островицу, те се ту склоне. Сарајлије се по томе врате у
Травник. Намик-паша бјеше у неприлици, и како бјеше слаб за отпор, ухвате
га и нагнају да свуче "тијесно одело" и да обуче онакво, какво
су носили ранији везири. Сарајлије нагнају везира да пристане уз њих,
а када се чу да се кренуо Решид-паша на Босну, да је оружаном руком доведе
у ред, Босанци узму Намик-пашу да предводи војску и одреде Сјеницу за
састанак војске. Он се крете, омркне у Бусовачи, а осване у Херцеговини,
гдје га приме у заштиту. Ово се догодило почетком априла 1831. године.
Кад то чују босанско-херцеговачки великаши, одмах се са свију страна покупе
у Сарајево, те се једнога дана по Рамазану састану сви на вијеће код Хусејина,
у кући чувеног великаша Златаревића, и ту после дужега вијећања изабраше
Хусејина за босанскога везира.
Кад Хусејин прими на се то велико достојанство и велики терет, рече:
"Босна може бити босанском", а стари јунак Хасан-ага из Пећи
одговорио му: "И биће, ако само усхтем!" И хтио је Хасо и рече
Хусејину Градашчевићу: "Управљај, Градашчевићу, земљом по бошњачки,
да би нам Босна била босанском!" а у част овога избора грмнуо је
са сарајевске тврђаве 21 топ, да огласи свој Босни и Херцеговини, да је
Босна добила Босанца за везира, вољом самијех Босанаца.
Чим прими намјесничку власт у руке од својијех бирача, Хусејин нареди
да се прикупе данци и други приходи беглербеглука, јер без новца се није
могло ништа радити.
Баш у ово вријеме, кад се Босна и Херцеговина сасвим одметнуше од султана,
бјеше у невољи и скадарски паша Мустај-паша. Велики везир притјесни га,
а он се затвори у тврду скадарску тврђаву, те се брањаше иза бедема. Одмах
по овој опсади доби садразам заповест, да иде с војском на Босну, да поврати
ред и да Хусејина ухвати жива јали мртва. Хусејинови људи из Цариграда
јавише му за ову царску заповијест, и он се поче спремати да дочека непријатеља.
На све стране разасла писма, да се купи војска. Кад се видело, да ће доћи
до озбиљног рата, властела босанско-херцеговачка не бјеху сложна; једни
- мањина - бјеху противни рату са султаном, а други - већина - хтедоше
рат. Ипак скупи се до 25000 војника, које пјешака, које коњаника. Оно
што бјеше дошло, бјеше одабрано. Хусејин не чекаше више. И Хусејин с Босанцима,
као негде војвода Влатко, оде пут Косова равног. Ударе на Рогатицу, Вишеград,
Прибој и Пријепоље. Одатле пођу у Нови Пазар. У путу према раји поступаху
добро, јер један од овијех великаша писаше кнезу Србије Милошу:
"Љубезни наш досту. Благодаримо ти што ћеш нам бити при руци,
ако нам што устреба, и ми те молимо, као најближега комшију, да нам дослук
и љубав учиниш, коју ти тако ласно никад заборавити нећемо, нити пак цијела
Босна. Зато гледај да нам пошљеш 300 товара брашна, како га имао будеш
на Митровицу што скорије, јербо и сам знадеш добро, да се ове године у
сиротиње ове не налази, јер је година издала, а и војска је доста изјела,
а особито у овом садашњем нашем послу. Немамо мишљења ниједнога сиромаха
увриједити, јер нисмо пошли да вријеђамо, но да свако вријеђање укинемо
и да будемо од сваке помоћи свима народима нашега царства."
Између 7. и 11. јула, пошто се војска снабдела свима потребама, крене
се из Новог Пазара прво Хусејин, па за тијем и остала војска, скинувши
и топове с града, те их повукоше собом. По Дежеви и по Трнави покупили
су многе волове и коње. Народ су нагнали да носи заиру и да гони топове.
У Новом Пазару остави Хусејин сребреничкога бега са стотину људи, да чувају
град. Војска с Хусејином стигне до Ситнице, али не пређе Ситницу, но се
ту задржи.130 У то вријеме низамска војска бјеше у Пећи и Тјаковици, упућена
на Шкодра-пашу. Хусејин се крете с војском на Пећ, освоји га и поруши,
па се онда упути Косову.
Нема Србина, коме срце живље не закуца, кад се примиче пољу Косову, гдје
су пали толики српски јунаци, бранећи српску државу и независност.
Па и ова кита Хусејинових Срба мусломана бјеше загрејана славом и именом
својих предака. Српска крв узаврела им је у прсима и они певаху на глас:
"Ми идемо на Косово равно, Где нам стари славу изгубише, Стару
славу прађедовску. И ми ћемо на пољу Косову Ил' изгубит' вјеру и јунаштво,
Или ћемо, ако Aлах даде, Душманина свога побједити И у Босну вратити се
славно!"
Тако тужнијем расположењем стигоше Босанци са својијем "витезом"
Хусејин-капетаном на Косово. Кад чује за њихов долазак велики везир, који
бјеше стигао у Скопље, пошље одељење војске против Хусејина. Хусејин га
дочека код Сазлије и тако потуче, да се садразам забрину шта даље да ради.
У битци је Хусејин заробио, како једно писмо Јована Обреновића гласи:
"2000 низама, заплијенио многе чадоре, 7 топова и сву џебану и сав
мутвак садразамов... Ћор-Јусуф-пашу посекли су Бошњаци, а Ивзи-Aизи-пашу
ранили су подобро; соланички мање је рањен, но силистар његов и ћаја уваћени
леже у Приштини, код Бошњака у апсу."
До тога доба врањски и лесковачки паша врдаху и тумараху по планинама,
не помажући ни једној страни. Намера Хусејинова бјеше, да се упути Скадру,
у помоћ скадарскоме Мустафа-паши. A то је оно, чега се највише бојао велики
везир. Зато прибјеже замкама и лукавству, да на тај начин постигне оно,
што се не надаше постићи оружјем. Татари с писмима летеше из једнога табора
у други, и најпослије се учини велики везир као да пристаје на ове захтеве
Босанаца, који се састојаху у овоме:
1. Да се Босна и Херцеговина и даље задрже у оном стању, у коме су
дотле биле, дакле без икаквијех новачења;
2. Да се за везира Босне и Херцеговине у будуће поставља човјек, који
је домородац, и
3. Да се одмах Хусејин капетан призна за босанскога везира.
Ни Хусејин ни остали прваци не увидјеше шта са овијем хоће садразам. Међутијем,
он их задржа, да оне оду у помоћ Мустафи у Скадар, па по том огледа да
изазове раздор међу првацима босанскијем. Зато је слао разне посланице
босанско-херцеговачкијем агама, беговима и капетанима, у којима је свакоме
ласкао, хвалио га и величао. Па тако је и тузланском капетану послао писмо,
у коме му признаваше да је право да Босна добије све оно, што они траже,
али да то до њега толико не стоји, колико до султана. Он са своје стране
чиниће, све да султан испуни жељу Босанаца и да им даде за везира Босанца.
Aли он, везир, мисли да за то мјесто није подесан Хусејин капетан, млад
и невјешт, већ треба човјек зрелији, као што је Тузла-капетан; човјеку,
као што је он, треба да је зазорно што се налази у бунтовничком табору
млада и невјешта Хусејина капетана. Тузла-капетан не схвати у чему је
стар, па са својим момцима послије једнога бурнога вијећа оде кући. Aли-паша
Видаић, који је нешто више назирао чему води ово, хтједе поћи за њим,
да га убије, али га задржа Хусејин. Ово му је била таква и толика погрешка,
да "Босна није могла постати босанском". За Тузла-капетаном
дигоше се још неки, те одоше. А сам Хусејин, не чекајући потврду обећања
везиревијех, врати се у Босну.
IV
У овом раздору, који велики везир изазва међу првацима босанскијем, у
овом повратку с Косова од Приштине, лежи обрт у овом устанку, који ношаше
пропаст покушају да Босна буде босанска.
Садразам се користи овом неслогом, удари на Мустафу у Скадру, савлада
га, па се дигне с војском на Косово и код Вучитрна одигне свој стан, одакле
могаше држати на оку Србију, Босну и Црну Гору. Кад се Хусејин врати у
Босну оде у Травник, уреди свој двор, постави за ћају Хасан алај-бега
Сијерчића, диван ефендију, хазнадара и све друго особље, потребно у везирском
двору. Сам се потписиваше "Витез од Босне". У Сарајеву постави
за муселима Мујагу Златаревића Неретљака.
Семе раздора, осијано међу босанско-херцеговачке прваке на Косову од стране
садразама, све је више бујало и све дубље клице пуштало. Неслоге је било
и пре поласка на Косово, а кад се вратише и кад би савладан Шкодра-паша,
раздор и неслога још јаче избише на површину.
Ипак су ствари још добро стојале. Али кад Хусејин уреди двор, кад се утврди
у Травнику, онда изгледаше свакоме од првака босанскијех да је и он то
могао бити. Зашто баш Хусејин да буде везир.
Хусејин је желео да на везирство добије потврде од султана. Стога се више
пута обраћао великом везиру и молио га за потврђење. У новембру (7. рамазана)
1831. године послан му је одговор од Решид-паше. То бјеше каима, у којој
му се даје везирско достојанство али како? Ту је на прво мјесто истакнуто
старо јунаштво Босанаца, њихова вјерност и оданост према династији османској,
за тијем се траже молбе и предлози, у којима би Босанци исказали своју
вјерност према династији и молили за опроштај и потврду изабранога везира.
Шта више Решид нема ништа против тога, јер је већ престао закон и обичај
да се везири узимају из дворскијех кандидата. Али како преци Хусејинови
имаду заслуга за државу и династију, може бити везир под условом, да се
покори султановој наредби и одмах, не гледајући на приговоре некијех простака,
покупи босанске младиће, обуче им низамско одијело и почне вјежбати по
правилима. Иначе, ако то не учини, везирство му се не признаје и пада
у немилост султанову. Кад то чују босански прваци, врло се наљуте. Незадовољство
се свуда јави, а Хусејин изгуби и последњу наду да ће се моћи измирити
с Цариградом.
Године 1882. позва Хусејин босанско-херцеговачке прваке на скупштину у
Травник, да се посаветују о даљем раду, јер су се проносили гласови, да
ће садразам с великом војском у скоро поћи на Босну. Послије дужих саветовања
и великијех препирака, најпосле одлучише, да се по свој Херцег-Босни покупи
преко 60.000 војника и да се 20.000 даде Aли-паши Видаићу и пошље против
великог везира као авангарда, а 40.000 да пође с Градашчевићем. Aли и
ту наста раздор. Тузла-капетан измакне из Травника, а Махмут-паша из Зворника
и Мемиш-ага од Сребренице још се с пута вратише; за тијем одметне се већи
део Сарајлија и Хасан-бег Требињац. Хасан-бегу Требињцу придружи се Смаил-ага
Ченгић, који вазда бјеше уза султана, нападне на харачлије капетан-Хусејинове
и отме им 40 кеса (око 20.000 гроша).
Кад се у Цариграду сазнало шта су одлучили ајани с Хусејином на челу,
наименују за намјесника у Босни Кара-Махмуд-пашу, који имађаше да води
војску на Босну. Хусејин знадијаше да ће Кара-Махмуду притећи одмах у
помоћ Херцеговци, јер неки за инат Змају Босанском обукоше низамско одијело
и метнуше фесове на главу, као Али-ага, Баш-ага и Хасан-ага. Нашавши се
Хусејин у оваквој невољи, и као не бјеше крвожедан, мораде се латити последњијех
средства. Он отпоче борбу против својијех противника. Поче поједине хватати
и тајом убијати, бацати у затвор и прогонити, а против Ченгића и Хасана
Требињца пошље дио војске, коју му противници победе. Хусејин не клоне
духом, већ против Ченгића и Требињца посла нову војску, а сам се упути
у Сарајево. Сарајлије га не хтедоше примити у тврђаву, већ га оставе у
граду да конакује. Одатле изда наредбу својијем присталицама, да прикупљају
војску, а у Сјеницу посла људе, да јаве Дервиш-бегу новопазарском да спреми
пећи за печење хлеба. Одатле пошаље противу садразама, који је водио 60.000
људи, Aлај-бега Тодоровића, Мехмед-бега Крупа капетана и новскога капетана
Хусејина са 1800 најодабранијих својијех војника. Они стигну и утврде
се код Бањске. Садразам посла против њих 15.000 војника, и сукобе се код
Бањске, близу Новога Пазара. Срби су се под Алај-бегом Тодоровићем борили
као лавови, али ко ће сили одолети, кад навали по осам на једнога. Највећи
дио јуначки изгибе, а оно што би похватано, као робље послаше у Цариград.
И сам Алај-бег Тодоровић би заробљен. Спасло се само 17 другова. Одавде
упути се Кара-Махмуд поред Пријепоља перма ћуприји на Лиму, обишавши кланац
Хисарџик, гдје се бјеху утврдиле с Босанцима Змајев хазнадар Хаџи-Мујага
и Осман-бег Џенетић. Овијем хтједе Кара-Махмуд да одсијече одступање босанској
војсци, која бјеше на кланцу Хисарџику. Томе се досјете Босанци, оставе
Хисарџик и полете на ћуприју. Ту се заметне борба и Лим се обоји крвљу.
Босанци и ту бише потиснути послије крваве борбе. Неки се спасоше бјегством,
други се подавише у Лиму, а неки се предадоше Кара-Махмуду. Хасан-бег
Сијерчић, који чуваше пролаз на Дрини, видјевши оволику силу, пусти пашу,
те без отпора пређе Дрину.
Док се ово дешавало на југоистоку, Хусејин, бојећи се Ченгића и његовијех
савезника, оном ранијем одељењу војске посла још јачу потпору. Између
осталијех и сарајевскога владику с 5000 Срба православнијех. Баш кад испосла
сву војску, чу за Тодоровићев пораз, па ни тада не изгуби наде. Одмах
за тијем оде у Травник, одатле у Папратни До, бојећи се каквијех покрета
против себе у Крајини. Она војска, што је бјеше послао против Ченгића
и другова му, под заповједништвом Фирдус-капетана из Лијевна, би потучена,
јер га Сарајлије издадоше, али опет не смједе се Ченгић даље кренути.
V
Дође последњи тренутак за Хусејина. И он му доста хладно изиђе на сусрет.
Са 20.000 војника, што је имао на окупу, науми да дочека Кара-Махмуда.
Бојећи се изненаднијех напада од Сточевића и Требињца, не смједе се удаљавати
од главнога града. Али ипак изиђе на неколико часова од главног града,
на Пале. Собом вођаше до 20000; ту му бјеше и раја - Срби православни,
али кад дође до одсуднога тренутка, међу првацима опет дође до раздора,
те се у борбу упусти сам Хусејин с Видаићем и 3000 храбријех јунака. Не
бојаху се, као што доликује босанскијем јунацима, али их Кара-Махмуд,
бројно много јачи, потисну и Хусејин се повуче према Сарајеву. Врло му
бјеше жао Сарајева, најглавнијега града цијеле Босне, зато напреже све
своје силе, да даде последњи отпор, и утабори се на Злом Ступу.
Сарајево и Босна имали су прилике да виде потомке старијех босанскијех
племића, како бране огњиште своје; имали су прилике да виде сталност пријатељства,
вјерност и преданост друга другу, али оваквога никад не видјеше. Хусејин
капетан и Aли-паша Видаић стекоше тога дана себи лаворове венце, у њима
се огледаше срца Страхињића Бана. С њима бјеше дивна кита босанскијех
јунака правих Срба, које је српско млијеко отхранило и подигло на њежном
крилу питоме Босне. С једне стране стајаше силна војска Кара-Махмудова,
све сам низам, а с друге стране одабрана кита Хусејинових Срба. Кад их
гледаш с брда, видиш их како се примичу једни другима, видиш с једне стране
срце, понос и јунаштво, а с друге силу и регуларну војску... И праснуше
пушке и битка отпоче. Пала тама од неба до земље, ништа се не види, но
се чује цика пушака, звека сабаља и ножева, јаук и уздаси рањеника. Облак
од пушчанога дима обавио ову гомилу коња и јунака, па се чује само нека
тутњава и ломњава. По који пут пирне вјетар, те мало покрене облаке од
дима, и испред очију ти прелете коњи и јунаци. И дуну јаче ветар и диже
облак дима, и међу најгушћим редовима у најжешћем окршају ено Хусејина
и Видаића, гдје се боре као дивови. И падоше им коњи и изгубише се у гомили,
нестаде их. Aли ено их на новијем коњима у још већем окршају; тако један
пут, тако и други пут. И боре се као лавови, и сатиру коње и јунаке. Уплаши
се Кара-Махмуд, јер му поче војска узмицати, а Хусејину паде и четврти
коњ; брзо га промијени, узјаха одморнога и полете као муња на непријатеља,
јер још само који тренутак и битка је добивена... али "ил' не да
ђаво, ил' не да Бог"!... С бока Хусејин-капетана појави се Смаил-ага
Ченгић и Требињац с храбријем Херцеговцима, и Хусејин малакса. Малакса
и Видаић. Малаксаше и јунаци, и са саломљенијем крилима почеше узмицати.
Битка би свршена и Хусејин Градашчевић, јунак од јунака, понос целе Босне,
мораде се повући.
Сви остали бегови и капетани, који су гледали равнодушно ову борбу, тек
кад се повуче Градашчевић, увидјеше своју погрешку али бјеше доцкан. Они
се разиђоше сваки својој кули и тврђави, да отуда иза тврдијех зидова
преговарају с Кара-Мехмедом. A Хусејин капетан, остављен сам себи, знађаше
да за њега нема заклона не само у Градачцу но ни у целој Босни. Фрањевци
му, веле, рекоше, како га у Стамболу чека свилен гајтан и филџан каве,
а ћесар би га лијепо примио и богато обдарио. Градашчевић је мислио и
мислио, па најпосле остави земљу, коју је тако храбро бранио, и пријеђе
у Aустрију с Видаићем и Крупа-капетаном и још 200 својијех вернијех другова,
а власт их све смести у Осијек.
VI
У Осијеку Хусејин је живјео као бјегунац. Био је суморан, па опет поносит.
Живјео је лијепо, али је тужио за својом отаџбином. То је трајало све
до почетка октобра 1832. године. Тад му јави власт, да је дошао ферман
из Цариграда, који се тиче њега и другова његовијех, па га у исто вријеме
позва у Земун, да му се ферман прочита. Хусејин дође у Земун, не као бјегунац
већ као везир, у пуном сјају источњачком: јахаше на арапском коњу, под
њим аша, која се блисташе од злата и сребра, у руци држаше штит од сунца,
а с лијева и десна такођер на дивним коњима Aли-паша Видаић и Крупа-капетан,
а за њима свита од стотине, да не знаш који је од кога бољи и стаситији.
Кад у Земуну Хусејин сјаха, одмах Крупа-капетан и Видаић, који се непрестано
понашаху према њему као према везиру, дохватише га за мишице и одоше аустријском
команданту. Ту су саслушали с друговима царски ферман, али му се нису
много обрадовали. У ферману се тражило од њих, да иду у Цариград или у
Коморан или на острво Шит, - даље од босанске границе. Хусејин се сети
фрањевачких саветовања, би му тешко, а на лицу му се видело да је дубоко
потресен. На питање Видаића зашто је тако суморан, одговори му: "Камо
срећа да Босну никад не оставих, већ да сам у њој и главу изгубио..."
Најпосле се реши, да пређе у Београд, па одатле у Цариград, а на неколико
дана преко Београда с ћерчицама отишла му је и жена у Цариград...
Већина бегова и капетана, који бјеху уз Хусејина, похватани су и послани
у Цариград; између осталијех и Хасан-ага из Пећи, послије Хусејина најчувенија
личност у цијелој Херцег-Босни. У Цариграду понуде Хусејину да обуче низамско
одијело, али он то с поносом одби. Тако исто учине и Aли-паша Видаић,
Мехмед капетан од Крупе и Мујага Златаревић. Султан заповиједи да се Видаић,
Крупа-капетан и Златаревић пошљу у прогонство у Малу Aзију. Тамо ускоро
умреше Златаревић и Крупа-капетан. Aли-паша Видаић доцније је помилован
и одобрен му је повратак у поносну Босну. Хусејин је на некакав начин
остао у Цариграду, али кратко вријеме. Њега је постигла судбина Хасан-аге
Крајишника. У Стамболу је Хусејин проживјео два пуна месеца у другој некој
гостионици, на истоме Aт-Мејдану, само на супротној страни. Хасо је имао
изглед на море и на мунарета од џамије султана Aхмета, а Хусејин гледаше
на аја-џамијска кубета и коначић султански; један за другога не знадијаху.
И Хусејин капетан бјеше гост хромога садразама, као и стари Хасан-ага,
и њега је садразам гладио по глави, као и Хасу, и њега видаше онај исти
хећим Костаћи, обојици хтеде да одржи и живот и здравље, али шта ће кад
им не беше суђено да још коју годину гледају света. Давно се њих двојица
растадоше, али су им гробови на Ејубу и данас недалеко један од другога.
VII
Године 1832. Хусејин је имао 30 година, био је раста средњега, лица сразмерна
и лијепа, погледа суморна, а осмејка благог и тужног. Крупне његове очи
покривали су капци, на којима бјеху густе трепавице. Хусејин је био прави
мусломанин; у свему је живео по Курану, није пио никаква пића, молио се
Богу сваки дан пет пута, и често, разговарајући се с ким, дизао је очи
к небу и шаптао неке стихове из Корана. Са својијем сељацима - кметима
- поступао је човјечно. Хусејин капетан би је прави мусломанин, али у
исто доба он је Босански Витез, који је јуначки бранио права властеле
босанске, бранио је своју отаџбину од туђина. Није их одбранио, али је
умро као витез.
Кад је предводио војску на Косово, подписивао се, а поред имена стављао
је свој мур, који је био у злату изрезан. Он није одбранио Босне, али
ју је јуначки бранио и бранећи је оставио је својијем земљацима диван
пример славнога јунаштва и чисте љубави према своме завичају.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
