OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ ISTORIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Helenistička kultura
Političko
i ekonomsko jedinstvo kojem su težili Aleksandar i njegovi nasledinici
pokazalo se površnim. Ali, kultura je premašila čak i okvire helenističkog
sveta. Nju su nasledili rimska imperija, Vizantija
i narodi Srednje Azije.
Kultura se razvijala u malim podvojenim polisima.
Centar je verovatno Aleksandrijski muzej koja je posedovala oko 700 000
svitaka. Literatura se nije samo prikupljala već i izučavala. Ovde je
nastala filološka nauka. Na čelu biblioteka su se nalazili i njome rukovodili
poznati naučnici. Demetrije Faleronski, Eratosten, Zenodot, Aristarh,
Aristofan. Poznata je bila i Pergamska biblioteka, Persejeva, biblioteka
kraljeva Ponta.
Opštegrčki jezik – na bazi atičkog dijalekta koji je iz književnog
jezika potisnuo sve lokalne dijalekte. To je bio jezik viših obrazovnih
slojeva ne samo u Grčkoj već i na Istoku, a kasnije u Rimu. Njime je pisan
i prevod jevrejske biblije i sva literatura ranog hrišćanstva.
Sa grčkim jezikom primljene su i grčke književne vrste, ali se javljaju
uporedo i nove književne vrste koje odgovaraju društvenim kretanjima –
epigrami, idile, žanr-scene, male elegije, ljubavna lirika. Poezija gubi
od svog sadržaja, ali njena forma postaje doteranija, prefinjenija i neobičnija.
Pozorišne predstave postale su vrlo raskošne, za gledaoce napete i uzbudljive.
Menandrove komedije predstavljaju potpuno novu pojavu u literaturi i dramskoj
umetnosti. To su komedija iz običnog života, napisane živo, zanimljivo.
Dela umetničke helenističke literature uglavnom nisu sačuvana. Poznajemo
ih po beznačajnim fragmentima i po rimskim preradama.
Arhitektura: Osnivanje monarhija dovodi do građenja kraljevskih
palata koje Grci do tada nisu poznavali. Izgradnja gradova je planska
– trgovi, trgovačke četvrti. Grade se Farski svetionik, kolos sa Rodosa,
ogroman brod Sirakuzija. Građevine se izuzetno ukrašavaju. Dorski i jonski
stil gube na značaju. Sada je tu korintski stil. Unutrašnjost kuća ukrašava
se slikama i mozaicima.
U umetnosti je vrhunac dostigla pergamska škola – čuvene figure galatskih
ratnika, friz monumentalnog pergamskog oltara. Umetnost je namenjena obrazovanom
čoveku, sposobnom da shvati i da oceni fino majstorstvo forme. Uz simboliku
u umetnosti se primenjuje gotovo anatomski naturalizam – skulptura grupe
Laohon ili vatikanska figura reke Nila.
Mitologija opet zauzima značajno mesto u umetnosti, ali se izmenio odnos
ljudi i bogova. Stari bogovi su u uslovima krize izgubili svoj značaj.
U helenističkim se javlja težnja za prikazivanjem savršenstva ljudskog
tela, za izražavanjem ljudskih osećanja i strasti.
Filozofija i naučna otkrića – iz praktičnih potreba. Materijalistička
filozofija, u suštini najbliža životu doživela je svoj najveći procvat
u Epikurovom učenju.
Platonova Akademija i Aristotelov
Likej još su postojali, ali su se održavali zahvaljujući velikim imenima
svojih osnivača, a i materijalnu bazu, prostorije, biblioteke, novčana
sredstva. Atina je predstavljala centar filozofske misli još u rimsko
doba, ali je stvaralaštvo opadalo. Bavili su se uglavnom komentarisanjem
velikih filozofa klasične epohe.
Filozofska škola stoičara postepeno zauzima prvo mesto. Ipak ona se kasnije
sve više posvećivala pitanjima morala i teologije.
Neoplatonizam – u rimsko doba. Mnogobrojni filozofski pravci
se stapaju u ovu školu.
Neposredni Platonovi naslednici Speusip, Ksenokrat, Polemen i Kratet predstavljaju
tzv. staru akademiju. Oni ne razvijaju zatvoren idealistički sistem već
se bave pitagorejskim elementima i mističnim fantazijama Platonovih dela
koja je napisao u starosti.
Peripatetičari – peri pateo – šetam i raspravljam. Starogrčki filozofi
koji su izašli iz škole Aristotela
koji je svoje učenje izlagao učenicima šetajući hodnicima Likeja u Atini.
U maloj su meri nastavili delo Aristotela.
Oni su se više bavili specijalnim disciplinama nego filozofijom. tako
je njegov učenik Teofrast zasnovao naučnu botaniku. Aristoksen je bio
specijalista u oblasti teorije muzike. Straton – fizičar. Oni su vremenom
čak prestali i sa proučavanjem Aristotelovih dela pa su sama dela postala
retkost. Od II veka p.n.e. sam termin “peripatetik” više je označavao
poznavaoca književnosti i biografa nego filozofa.
Ali u ovo vreme niču dve nove škole: Epikurejska i Stoička škola. Epikur
– poreklom Atinjanin, rodio se 342/1. Detinjstvo je proveo na samosu,
322. je došao u Atinu, ali se tu nije mogao naseliti. Pošto je pročitao
Demokritova dela konačno se opredelio sa filozofiju. Najpre je predavao
filozofiju u Lamsahu i Mitileni, a od 307/6 konačno se preselio u Atinu.
Ovde je nedaleko od Atine kupio jedan vrt u kome je proučavao svoje učenike.
Zato se i njegova škola u staro vreme nazivala “vrt”. U ovoj školi su
žene i robovi bili ravnopravni. Umro je 272.
Napisao je oko 300 dela, od kojih Diogen Laertski preko 40 ubraja u bolja
dela. Smatrali su ga bezbožnikom (uobraženost, razvrat, egoizam) tako
da su sva njegova dela spaljena.
On definiše filozofiju kao delatnost koja pomoću rasuđivanja i argumentacije
izgrađuje blažen život. Filozofiju deli na:
1) kanoniku (učenje o poznavanju i kriterijumu istine)
2) fiziku
3) etiku
Odnos između mišljenja i suštine – materijalni svet postoji objektivno
izvan čoveka i nezavisno od njegove svesti. Materija je večita, ne postoji
ništa izvan nje ili iznad. Po Demokritu i on kaže da se materijalni svet
sastoji iz atoma i praznog prostora. Atomi se stalno kreću. Kretanje je
takođe nedeljivo. I duša je materijalna jer ona ne bi mogla da deluje
i da oseti delovanje. Atomi da bi mogli da sastavljaju i obrauju tela
neophodno je da skreću sa pravolinijske putanje svog kretanja i da se
kreću krugovima. Atomi se razlikuju po formi, veličini, težini.
On tvrdi da je materijalan svet jedinstven i beskonačan. A pošto je vasiona
beskonačna nema osnove za tvrđenje da je naš svet jedini.
Proces spoznaje - Od predmeta se odvajaju njihovi najfiniji likovi
- idoli i oni brzinom misli dopiru do naših čula i tako izazivaju osećaj.
Osećaji su glavni izvor spoznaje.
Etika - cilj filozofije je ostvarenje srećnog života. Filozof
mora da teži jednom idealu, a to je bezbrižnost, a naročito oslobađanju
od straha pred smrću i opasnim stihijama. Ali bezbrižnost predstavlja
razuman, pravedan život, a ne život u uživanjima. Nijedno uživanje nije
zlo već samo sredstva kojima se do njih stiže. On propoveda umerenost.
Prijateljstvo je najveća tekovina mudrosti. Za postizanje bezbrižnosti
Epikur preporučuje uzdržljivost od politike.
Iz njegovog materijalističkog pogleda na svet proizlazi Ateizam. Izvor
vere on vidi u strahu.
Epikurova škola – Metrodor (Epikurov učenik), Kolot, Filodem
Stoička škola - dobila je naziv po šarenom portiku gde se održavao
rad filozofa te škole u Atini. Portik je Polignot ukrasio svojim slikama.
Osnivač škole - Zenon sa Kipra. U mladosti Zenon se bavio prekomorskom
trgovinom. Kada se nastanio u Atini posvetio se filozofiji i punih 58
godina se nalazio na čelu škole. Umro je 264. u 90. godini. Zenon je kod
svojih savremenika uživao veliki ugled. Poznat je njegov učenik Persej,
vaspitač sina Antigona Gonate, kartaginjanin Heril i Bosforac Sfer.
Dela stoika pre I veka n.e. većinom su propala još u starom veku. Tri
osnovne vrline: fizička, etička i logička, a u skladu sa ovim oni su filozofiju
delili na fiziku, logiku i etiku. Ali glavni cilj filozofije je vrlina.
Stoici su se malo bavili prirodnim naukama.
Kao jedinu realnu supstancu stoici podrazumevaju tela jer su samo ona
sposobna da deluju i podnesu delovanje. Stoici razlikuju materiju i silu
koja je prožima (logos, razum, bog, Zevs, sudbina). Materijal je promenljiva,
nestalna, izmenjiva, tekuća. Bog je kod stoika identičan sa prirodom.
Samoj materiji stoici ne priznaju stvaralačku snagu. Oni uvode princip
stvaralačkog razuma, ali time negiraju realno postojanje duhovne suštine.
Oni realnost priznaju samo onome što je telesno. Sve što priroda stvara
je telesno. I sama svojstva tela i osećanja (gnev, ljubav, tuga) su telesna
jer kada se oni dese izazivaju se promene na telu.
Svet u celini je zatvorena lopta (najsavršeniji oblik tela). Van sveta
je praznina, a nje u samom svetu nema. Svet nastaje iz vatre i neminovno
u njoj mora da nestane da bi se u njoj ponovo rodio. Sudbina je pokretačka
snaga materije – to je logos sveta. Svet je prekrasan i savršen. Propast
i ponovno rađanje sveta stoici zamišljaju kao večito kretanje po kružnici
u kome sve teče ravnomerno.
Sve ovo vodi fatalizmu pa su tako po pitanju besmrtnosti duše stoici morali
da odstupaju i idu protiv svojih principa. Pošto je duša materijalna,
ona sa propašću tela mora da se raspadne. Nešto kasnije se kod stoika
javlja misao u besmrtnost duše i ona će postati osnova njihovog učenja.
Teorija spoznaje – kada se čovek rodi kod njega je razum sličan
hartiji. Prvi način zapisivanja sličan je percepciji, neki pojmovi nastaju
pomoću poređenja, suprotstavljanja. Osećanja i predstave rezultat su međusobnog
delovanja objekta i duše.
Termin logika - prvi put su je oni uveli. Delili su je na retoriku
(veštinu govora) i dijalektiku (veštinu pravilnog rasuđivanja).
U logici oni nisu uspeli da razviju i usvoje ono što je postigao Aristotel.
Glavnu pažnju posvetili su značenju reči i logika se kod njih pretvorila
u gramatiku, a u gramatici su dali niz velikih stručnjaka tako da su principi
stoičke gramatike vladali u lingvistici sve do XIX veka. Stoici su mislili
da reči odgovaraju predmetima koje označavaju i tako stvorili fantastičnu
etimologiju u kojoj se poreklu reči daju vrlo besmislena tumačenja na
primer canis (pas) otuda što pas ne peva (canit).
Etika - najviše popularna i vremenom je postala centralno uporište
njihovog učenja. Cilj života i njegov najveći domet je živeti u saglasnosti
sa prirodom - razumno. Uživanje ne može predstavljati životni cilj. Skladnost
duše sa samom sobom u celom životu - to je vrlina, ideal mudraca.
Četiri glavne vrline: razboritost, umerenost, hrabrost i pravednost. Sve
one označavaju znanje pa tako hrabrost označava znanje čega se treba plašiti,
čega ne, a prema čemu treba biti indiferentan. Postoje vrline i poroci
sve ostalo su indiferentne stvari. Među vrlinama i porocima nema gradacije.
Mudrac je savršenstvo. Samo on je slobodan, samo on vlada svojom voljom,
jedino je on ispunjen vrlinama. Ali stoici iako su propovedali vrline
i sami se u ličnom životu nisu pridržavali moralnih normi pa su tamo morali
da pribegnu kompromisu i da pored apsolutnih vrlina uvedu i realtivne
tj. nešto što se približava vrlini - ljubav prema domovini, prijateljstvo,
odanost rodbini.
Rukovodioci škole: Zenon, Kleant, Hrisip, nisu se bavili politikom, ali
nisu preporučivali nezainteresovanost prema društvenom životu. Nisu priznavali
staleške i etničke razlike. Kao rezulatat propadanja polisa kod njih se
javlja ideal društva gde su svi ljudi jednaki, koji žive jednakim životom.
Ovakvo učenje uticalo je na hrišćanstvo.
Stoička religija je još protivurečnija od njihovog morala. Pošto je u
njihovoj teoriji bog stvaralačka sila to ovde nema mesta za bogove, ali
su oni pomoću svojih veštih spekulacija uspeli dao pravdaju veru u bogove
i demone.
1. svi ljudi veruju u bogove
2. svet je prekrasan i moralo ga je urediti biće savršenije od čoveka.
Oni bogovima nisu pripisivali sličnost sa ljudima, ali nisu smatrali za
pogrešno to što ljudi predstavljaju bogove u ljudskom obliku jer je čovek
ipak najbliži božanstvu.
Skepticizam ili pironizam. Ime je dobila prema najistaknutijom
predstavniku tog pokreta Pironu koji je živeo otprilike 360. – 270. Skeptici
su negirali samu mogućnost postojanja kriterijuma istine. Po Pironu je
sve relativno i ljudi postupaju ovako ili onako samo zbog običaja ili
pod pritiskom zakona. Parola skeptika – mi ništa ne tvrdimo.
Išli su čak dotle da su sumnjali i u sam skepticizam. Najbolje je uzdržavati
se od svakog izricanja sudova. Oni priznaju ono što vide ili što misle,
ali ne znaju kako vide i kako misle.
Srednja ili nova akademija. Srednja akademija ima samo jednog predstavnika
– Arkesilaja i on je ustvari osnivač Nove akademije. On nije imao običaj
da dokazuje svoje mišljenje već samo da pobija mišljenje dr. i to naročito
stoika. Akademičari su istupili protiv dogmatizma stoika i njihova je
kritika bila ubedljiva, ali je njihov nedostatak što su izgubili osećaj
za dijalektiku.
Grčka religija
Religija klasičnog perioda je čvrsto bila vezana za polis, a i čuvala
je uspomenu na stari rodovski poredak. Pored zajedničkog panteona svaki
je polis imao svog lokalnog glavnog boga koji se prvenstveno smatrao njegovim
pokroviteljem. Mitove s bogovima je svaki grad gradio na svoj način i
uzalud su mitografi pokušavali da izgrade jedan jedinstven sistem. Svaki
je polis poštovao i lokalne polubogove koji su smatrani osnivačima polisa.
Sam kult u antičkim religijama bio je pretežno javnog karaktera. Delfijsko
proročište ili Apolonov hram na Delosu predstavljali su institucije isto
toliko političke koliko i kulturne. Formalna pobožnost može se smatrati
religioznim izrazom političke lojalnosti. Ali, religioznost nije predstavljala
bilo kakav duhovni pritisak.
Sa propašću grčkih polisa sve se ovo moralo menjati. Još u klasičnom periodu
grupa pesnika i filozofa je bila protiv politeizma i protiv antropomorfnih
bogova. Grci su se sada stopili sa narodima druge kulture. Podela naroda
na Grke i varvare više se nije mogla održati. Sada se javlja ideja o postojanju
jedinstvenog boga, vladara neba i zemlje. Od značaja postaje Tihe ili
Fortuna (sudbina). Ona je počela da ima svoj kult i svoje hramove.
Oseća se i orijentalni uticaj na religiju. Na Istoku postoji judejski
monoteizam, ali on ima velike uticaje na čitav helenistički svet. Judejaca
je bilo puno van Palestine, Biblija se prevodi na grčki jezik. Osim toga,
Judejci vrbuju i drugu narodnost u svoju veru, a pogotovo Helene. Helenima
nisu odgovarali neki obredi – obrezivanje, zabrana izvesnih jela, propisi
o ritualnom čišćenju tako da je mnogo njih ovu religiju prihvatalo samo
formalno (idejno).
Težilo se stvaranju nove religije koja bolje odgovara novonastalim vezama.
To je našlo svog izraza u prenošenju atributa mnogih bogova na nekog drugog
boga često istočnjačkog. Ustvari, ovako je nastao monoteizam. Tako nailazimo
na prikazanu Afroditu sa Izidinim ukrasom na glavi ili na Zevsa sa rogovima
egipatskog boga Amona. U ovoj sinkretizaciji najviše je uspeha postigla
boginja Izida. Heleni su u njoj našli svoju Selenu, Demetru, Afroditu,
Heru. Njeni mnogobrojni spomenici nalaze se od Sirije do Belgije, od Nubije
do Baltičkog mora. Njen hram je postojao u VI veku u vreme kada je već
sve u znaku hrišćanstva. Hrišćanstvo je uspelo da likvidira ovaj kult
samo tako što je njene funkcije prenelo na devicu Mariju.
Serapis – pod Ptolemejom Soterom. Time je hteo da jednim zajedničkim kultom
ujedini Egipćane sa Helenima i da svoj uticaj proširi van Egipta. U Aleksandriji
mu je podignut hram u grčkom stilu. Statua uopšte nije ličila na egipatske
bogove sa glavom životinje. To je bio lep muškarac, otvorenog pogleda
tako da se verovatno dopadao Helenima. Kraj Sarapisovih nogu ležao je
Kerber, simbol božanske vlasti nad dušama pokojnika. Na čelu kulta bio
je sveštenik Grk, a upravnik hrama je takođe bio Grk. Izida je predstavljala
par sa Serapisom. Ovaj kult se brzo proširio po helenističkom svetu i
kasnije predstavljao veliku prepreku hrišćanstvu.
To što su atributi mnogih bogova prenošeni na jednoga nije značilo da
stari bogovi padaju u zaborav, oni su ipak postojali. U ovo doba se dešavalo
da dva božanstva imaju jedan hram.
Stare grčke misterije stiču veći broj pristalica. Eleuzinske svečanosti
boginje Demetre bile su čvrsto vezane za Eleusinu i ko je hteo u njima
da učestvuje morao je poći tamo da bi se posvetio. Dionisove misterije
nisu bile vezane za jedno mesto i zato su stekle veću popularnost. Ali
Grcima su mnogo više bile interesantne orijentalne misterije Izide, Kibele,
Mitre.
Astrologija - procvat. Astrologija antičkog doba nedeljiva je od astronomije,
ali se njen religiozni karakter ispoljava u tome što su planete tretirane
kao bogovi. Njima se ljudi mole, prinose žrtve. Venera je i boginja ljubavi,
Mars bog rata.
Oko 180. – postupak za dobijanje pergamenta iz životinjske kože. U ovo
vreme samo u Pergamu, a tek se u doba rimskih careva dalje širi. Pergament
se otkriva u vreme zabrane izvoza papirusa iz Aleksandrije.
Arhitektura, likovna umetnost i način života
1. hipodamski sistem
2. raskošni dvorovi vladara
3. orijentalni gradovi sa grčkim spoljašnjim izgledom - trg za skupštinu
(agora) sa skupštinom, gimnazije, stadion, hramovi, pozorište.
U Grčkoj je izgradnja nazadovala. Korintski stil potiskuje jonski. Svetionik
sa Fara – delo Sostrata iz Knida, podignut oko 280., signale je danju
davao pomoću konkvesnih ogledala, a noću pomoću goruće smole.
Vajarstvo – Lisipova sikionska škola (kraj IV veka). Umirući Gal. Ostavlja
se mnogo više utisak dubine i perspektive. Rodoski kolos – 37 m visok
bronzani kip boga Heliosa – delo rodskog umetnika Haresa. U ovo doba naročito
se razvilo žanr-vajarstvo u maloj plastici sa posebnom sklonošću naturalizmu.
Slikarstvo – portret
Nameštaj, spoljno posuđe i nakit postajali su sve skupoceniji. Za svečane
gozbe služila su se neobična uvezena jela.
Prirodne i tehničke nauke
Ktesibije (oko 300. – 240.) je u Aleksandriji usavršio: katapult na vazdušni
pogon novi vodeni sat i vodene orgulje sa oko 20 pisaka.
Heron - I vek p.n.e. - Aleksandar - I je iskoristio snagu vodene pare
Herofil - lekar iz Kalhedona na Bosforu - otkrio je vezu između srca i
pulsa, postojanje živaca
Euklid (365.- oko 300.) sabrao je sva matematička saznanja od V veka i
objavio 13 knjiga Elemenata. Ove knjige su sačuvali Arapi i kasnije doneli
u Evropu što je uticalo na dalji razvoj matematike.
Arhimed (287.-212.) - studirao u Aleksandriji
Astronomija se posebno negovala u aleksandrijskoj opservatoriji i bila
pod vabilonskim uticajem.
Kidena iz Sipara (IV vek) – gotovo tačno izračunao dužinu godine
Heraklid iz pontiske Herakleje je ustanovio da se Venera i Merkur okreću
oko Sunca.
Aristarh sa Sama (oko 320. – 250.) – da se Zemlja okreće oko Sunca
Eratosten iz Kirene (275. – 202.) tvrdi da ako bi se iz Persije plovilo
na Zapad dolazi do Indije. Gotovo tačno je izračunata dužina polutara.
Eudoks iz Kizika (115.) je iz južne Arabije ploveći preko istoka došao
u Indiju. Tako se znatno skratio put iz Egipta u Indiju, a cena indijskih
začina je opala.
Ali svi ovi pronalasci su uglavnom bili sredstva za zabavljanje na dvorovima
i tako pali u zaborav.
Helenistička skulptura
Veliki vajari IV veka, predstavnici umetnosti koja razmišlja bili su:
Praksiteli i Skopas. Praksitel je rođen 385. Od njega je sačuvano njegovo
originalno delo, pronađeno 1877. u ruševinama hrama boginje Here u Olimpiji.
To je statua Hermesa koji drži dete Dionisa koje mu je poverio Zevs. Za
razliku od tradicije ranijih vajara, nađena Praksitelova skultura se odlikuje
mekom, skoro ženskom finoćom. Oči Hermesa su izuzetno duboke, što su materijalni
znaci razmišljanja. Druga Praksitelova dela su sačuvana uglavnom preko
kopija iz doba Rima. To su statue Silena, Satira, dva Erosa, Artelide,
Zevsa, dva Dionisa i Apolona. Njegova najčuvenija statua u starom veku
bila je statua Afrodite kako ulazi u more. Ova skulptura se nalazila u
Afroditinom hramu u Knidosu. Kopije koje su sačuvane nisu neke velike
vrednosti. Na jednoj kopiji koja se nalazi u Londonu može se videti da
umetnik sa dotadašnjeg okruglog lica prelazi na nešto novo, nešto što
isključuje svaki trag hladnoće i nepristupačnosti. Lice Praksitelove Afrodite
je ovalno, oči su poluzatvorene, a obrve slabo naglašene.
Skopas je takođe veliki vajar IV veka. Od njega su ostale neke glave s
timpanona hrama u Tegiji, negde oko 360. Jedna od tih glava predstavlja
jednog ratnika s timpanona u Tegeji, a druga golobradog Herakla. Ovalan
oblik lica je kod Skopasa manje izražen nego kod Praksitela, ali su oči
još dublje u očnoj duplji. Njegove statue imaju još jako povijene usne
što Skopasovim figurama dalje strastan, skoro bolan izraz. Skopas je prvi
vajar koji je umeo u licima svojim skulptura da pokaže strast, a to je
u suštini i njegova originalnost.
Treći veliki umetnik IV veka je Lisip. Lisip je mlađi i od Praksitela
i od Skopasa. On je bio dvorski vajar Aleksandra Makedonskog. Za razliku
od Praksitela i Skopasa koji su radili u mermeru, Lisip radi u bronzi.
Lisip je rođen u Sikionu, gradu na Peloponezu. Za sebe je govorio da nije
imao učitelja osim prirode i Polikletovog Dirofora, tj. statue iz V veka
- mladića koji nosi koplje. S obzirom na to da je Poliklet bio iz Arga,
Lisipova umetnost se pokazuje kao dorska reakcija protiv atičke umetnosti.
Kod Lisipa se primećuje veća težnja ka vitkosti, dajući telu visinu od
oko osam glava (umesto ranijih sedam). Njegove glave ne pokazuju poput
Praksitelovih sanjariju niti pokazuju strast kao Skopasove već se zadovoljavaju
time što imaju izraz i fine crte. U Vatikanu se nalazi statua Borac Borgeze
koji se takođe pripisuje ovom umetniku. Original u bronzi nije sačuvan,
već rad Agasije iz Efesa koji je najverovatnije bio kopist. Takođe i najviše
likova koji predstavljaju Herakla i Aleksandra potiču od originala koje
je načinio Lisip. On je radio i statue žena, između ostalih tu je i statua
Venere koja se čuva u Firenci i zove Mediči. Lisipova Venera je obučena
i to istovremeno otmeno, a ipak jednostavno. Ova skulptura predstavlja
jedno od najlepših dela antičke umetnosti.
Četiri vajara: Skopas, Brijaksid, Leohar i Timotej su 340. radili na ukrašavanju
Mauzoleja u Halakarnisu koji je Arhemizija, kraljica Karije, podigla u
spomen svom mužu Mauzolu. Na vrhu ovog spomenika nalazile su se dve lepe
statue koje su predstavljale Mauzola i Artemiziju. Tu je predstavljena
ne fizionomija jednog Helena, već Karca – poluvarvarina. Reljefi sa Mauzoleja
predstavljaju bitku između Grka i Amazonki. Oni su urađeni sa izuzetnom
elegancijom koja ne potiskuje snagu, a vidi se i da ima osećaja za žive
i neočekivane pokrete.
U Firenci, u Rimu, u Luvru, nalaze se kopije pojedinih figura grupe Niobe
i njene dece. Često se razmatra da li je ovu grupu izradio Skopas ili
Praksitel. Autorstvo se prema mnogim kopijama, ipak pripisuje Skopasu.
U sredini grupe nalazila se Nioba sa svojom najmlađom kćeri (grupa koja
je u Firenci). Motiv je izuzetno patetičan jer prikazuje majku koja gleda
kako joj ubijaju kćer. U Luvru se nalazi i statua Nike sa Samotrake za
koju se smatra da je izvajana u spomen na pomorsku bitku koju je Demetrije
Polikret odneo nad Ptolemejevom flotom, 306. Smatra se takođe da je ona
urađena pod uticajem Skopasove škole. Za razliku od umetnika koji dolaze
posle IV veka u skulpturama Skopasa, Praksitela i Lisipa bol je nakako
uzdržan, ali se u svakom slučaju naslućuje.
U vreme Aleksandrovih osvajanja i posle njih, Atina više nije središte
grčke umetnosti. U zamenu za Atinu nastaju, u Egiptu – Aleksandrija, u
Siriji – Antiohija, u Maloj Aziji – Pergamon. Umetnost je u novonastalim
uslovima uglavnom radila za vladara nastalih monarhija, za nove prestionice
koje su oni hteli ukrasiti. Ona je više težila da zaseni materijalnom
veličinom, da postigne efekat zadivljenja nego da pokaže savršenstvo forme.
Skulptura nastala u Pergamonu za Aleksandriju više se bavi pojavama iz
stvarnosti, rade se portreti običnog čoveka, skulpture varvara (Etiopljana
i Gala). Javlja se umetnost slikanja i to na reljefima i skulpturama.
Slikaju se predeli, poljski prizori prožeti seoskom naivnošću.
Kralj Pergama, Atal, je negde oko 240. odbio Gale koji su preplavili Malu
Aziju. Da bi ostavio u spomen sve svoje sjajne uspehe, kralj posveti bogovima
bronzane statue koje su predstavljale pobeđene Gale. U Rimu su, u XVI
veku nađene mermerne kopije više statua iz ovog perioda. Dve najveće su
Gal koji se ubija pošto je ubio svoju ženu i statua koja je pogrešno nazivana
Gladijator na umoru. Ovo je u stvari statua Gala na umoru, jer se vidi
da on na sebi nema ničeg grčkog. Ova statua je slična po nekim svojim
osobinama na Borca Borgelje pa je pogrešno pripisivana Lisipu.
Nešto kasnije takođe, oko 166., je pergamski kralj, Eumen II, sagradio
na Akropolju u Pergamonu ogroman žrtvenik i posvetio ga Zevsu. Friz je
imao reljef koji je predstavljao borbu između bogova i giganta što je
u stvari aluzija na borbu između Gala i azijskih Grka. Figure ovog friza
su visoke oko 2 metra, a sačuvano je oko 100 metara njegove dužine. Friz
se čuva u Berlinskom muzeju i deluje zaista impozantno.
U Vatikanu se nalazi čuvena grupa Laokona. Ovo delo je rad triju vajara
sa Rodosa koji su ga izradili oko 50. g.p.n.e. Ova skulptura prikazuje
trojanskog sveštenika, vezanog zmijama, koji gleda smrt svoja dva sina
pored sebe i izdiše u poslednjem kriku očajanja. U ovom novom periodu
je vrlo značajan izraz na licima figura, a značajan je zbog bola koji
pokazuje. To više nije prikriven bol kao kod ranije generacije vajarskih
dela. U ovom slučaju bol je izuzetno realan, gotovo bezizlazan.
Za vreme helenističke epohe sazidano je puno hramova većih i bogatije
ukrašenih od Partenona, ali je njihova izrada bila ovlaš, a stil manje
čist. Od statua i reljefa koji su ukrašavali ove hramove ostalo je vrlo
malo dela.
U Carigradu je sačuvan sargofag iz perioda od oko 300. g.p.n.e. Ovaj sargofag
je urađen od mermera i na njemu se nalaze slike iz života Aleksandra
Makedonskog. U njemu su se sigurno nalazili posmrtni ostaci nekog
njegovog druga koji je postao moćan i bogat zahvaljujući Aleksandrovoj
naklonosti. Umetnik koji je nacrtao ove scene je imao vrlo malo svog ličnog
nadahnuća. Više je radio na osnovu Skopasove i Lizipove umetnosti i na
njihovim već razrađenim elementima.
Period helenističke umetnosti, tj. period posle smrti Aleksandra
Makedonskog iako predstavlja pad u odnosu na umetnost IV veka ipak
se ne može nazvati dekadentnim jer su se tada ipak razvili novi elementi
koje je prihvatila moderna umetnost.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
