GRAĐANSKI RAT U SJEDINJENIM DRŽAVAMA
Američki građanski rat (1861-1865), u Sjedinjenim
Američkim Državama, je bio rat između severnih saveznih država
(Unija ili Sever) i južnih robovlasničkih država (tada novoformirana Konfederacija,
ili Jug pod vođstvom Jeffersona Davisa). Unija se sastojala od svih
država u kojima je bilo zabranjeno robovlasništvo (takozvane slobodne
države), kao i od pet država koje su dozvoljavali držanje robova, i bila
je pod vođstvom Abraham Linkolna i republikanske partije. Sama Republikanska
partija je osporavala širenje ropstva na teritoriji SAD, a njihova pobeda
na izborima 1860. godine bila je uzrok toga da je sedam južnih država
proglasilo otcepljenje od Unije još pre i nego je Lincoln preuzeo predsednički
mandat. Unija je odbila da prizna otcepljenje, okarakterisavši ga kao
pobunu.
Abraham Lincoln Jefferson
Davis
Neprijateljstva su počela 12. aprila 1861. godine napadom trupa Konfederacije
na utvrđenje Fort Sumter u Južnoj Karolina. Linkoln je reagovao na ovo
tako što je pozvao dobrovoljce u vojsku Unije, da bi posle tog čina još
četiri južne države proglasile otcepljenje. Prve godine Unija je uspostavila
kontrolu nad pograničnim državama, kao i pomorsku blokadu Konfederacije.
U 1862. godini već je došlo do većih bitaka i gubitaka u ljudstvu sa obe
strane, do tada nezabeleženih u istoriji SAD (Bitka kod Šajloa, Bitka
kod Entitema). U septembru 1862. Linkoln je odredio ukidanje ropstva kao
glavni cilj rata.
General-William-Sherman General
Lee
Rat se pokazao kao najsmrtonosniji u istoriji SAD, izazvavši smrt oko
620.000 vojnika i neutvrđen broj civilnih žrtava. Druge njegove posledice
su ukidanje ropstva, jačanje uloge centralne vlasti, kao i porast socijalnih,
političkih, rasnih i ekonomskih tenzija, što još uvek vrši uticaj na savremeno
američko društvo.
2. STANJE SAD UOČI RATA
Teritorijalno proširenje Sjedinjenih Američkih Država počinje odmah posle
sticanja nezavisnosti (1783). Povezano je sa naglim porastom stanovništva,
do kojeg je došlo prirodnim putem i useljavanjem velike mase kolonista
iz Evrope i drugih krajeva sveta.
Godine 1803. američka vlada kupila je od Napoleona Bonaparte ogromnu
francusku koloniju, Luizijanu, za 60 miliona dolara. Tako su celi sliv
Misisipija i velika prostranstva Srednjeg zapada dospeli u posed SAD-a.
Do sredine tridesetih godina, Amerikanci su ovladali čitavim Srednjim
zapadom a kasnije i dalekim Zapadom. U ekonomskom pogledu, rezultati kolonizacije
Zapada bili su raznovrsni i veoma značajni. Ogromna prirodna bogatstva
davala su neizmerne količine raznovrsnih sirovina za mladu američku industriju.
To su istovremeno bila i prostrana tržišta za produkte industrijske proizvodnje
starih i novih američkih privrednih centara. Sve je to dovelo do burnog
razvitka i napretka američke privrede u celini.
SAD pre rata
Industrijska revolucija u Americi praktično je završena tridesetih godina
XIX veka. Razvili su se mnogi krupniji centri metalne, tekstilne, prehrambene,
prerađivačke (kožne) i druge industrije (Bafalo, Čikago, Detroit, Klivlend,
Njujork, Ročester, Nju Orleans). Godine 1860.već je bilo izgrađeno oko
50 000km železničke pruge. Krajem tridesetih godina počela je i postepena
mehanizacija poljoprivrede.
Odvajanje južnih država počinje nakon američkih predsedničkih izbora
1860, kada je za šefa države izabran Abraham Lincoln, veliki protivnik
ropstva. Prva se odvojila Južna Karolina (South Carolina), a do 1. februara
1861. odvojilo se još 6 država. 4. februara 1861, 7 odvojenih država osnovale
su Konfederativnu Državu Amerike i donele svoj Ustav. Glavnim gradom je
proglašen Montgomeri, Alabama. Kasnije je glavni grad postao Richmond,
Virginia. 4. marta 1861. Abraham Lincoln je stupio na dužnost kao predsednik
i u prvom obraćanju naciji osporio je pravo južnim državama na odvajanje.
Podeljena teritorija SAD-a
Od 34 savezne države, Konfederaciji se pridružilo 11: South Carolina,
Georgia, Alabama, Florida, Mississippi, Luizijana, Teksas, Severna Karolina,
Arkansas, Virginia i Tennessee. Dvadeset tri (23) države su ostale verne
Uniji, uključujući i tri robovlasničke: Maryland, Delaware i Kentucky.
Kentucky se proglasio neutralnim u sukobu, dok su u državama Maryland
i Delaware postavljeni vojni odredi od Unije da ne dođe do pobune. U Missouriju
je došlo do rascepa vlasti pa su postojale dve vlade, unionisti u glavnom
gradu i konfederati u egzilu.
Od zapadnog dela države Virginija, koji je bio za Uniju, stvorena je Zapadna
Virdžinija koja je 1863. priključena Uniji.
2.1 Privreda pre rata
Privreda pre građanskog rata se puno razlikovala između Juga i Severa.
Jug nije imao velik broj stanovnika te je njegova klima bila povoljna
za razvoj suptropskih biljaka te se zasnivala na robovskoj snazi koji
su činili crnci dovezeni iz Afrike.Jug uopšte nije ima velik broj fabrika
za koje ni nije bila velika potreba. Takođe oni su profitirali izvozom,
posebno u zapadnoj Evropi (uglavnom pamuk).Jug nije imao nijednu fabriku
streljiva.
Za razliku od Juga, Sever je imao veliki broj mašina kojima je bila potrebna
industrijska snaga. Ona se sva sačinjavala od industrije, prvenstveno
mašinske. Takođe, ljudska snaga je bila sva u Jugu te je ono kočilo razvoj
mašinske industrije.Što se više mašinska industrija razvijala, ti su odnosi
bilvali sve gori.Veoma je važno reći da su 35 godina od završetka rata,
SAD su postale vodeća zemlja u svetu po proizvodnji uglja, gvožđa, čelika
te i izradi mašina.
Jedna od fabrika oružja i municije u New Yorku
3. IZBIJANJE RATA
Dok je raspoloženje protiv ropstva na Severu postajalo sve snažnije,
na Jugu su ga sve odlučnije branili. Ovu svoju odlučnost Južnjaci su ispoljili
već 1845, kada su pokušali da do tada nenaseljavane Kanzas i Nebrasku,
na Srednjem zapadu, silom uvedu u ropstvo.
Tada su u Kanzasu izbili krvavi obračuni između pristalica ropstva i
njihovih protivnika. Odnosi između kapitalističkih-severnih i robovlasničkih-južnih
država nastavili su da se pogoršavaju. U takvim prilikama je nad predsedničkim
izborima 1860. pobedio Abraham Linkoln, predstavnik republikanske partije
i odlučan protivnik ropstva, što južnjaci nisu hteli da prihvate. Zato
je cepanje Unije postalo neizbežno. Izdvajanje iz SAD prva je proglasila
Južna Karolina 20. decembra 1860. Tokom januara i februara 1861.godine
na isti način je postupilo i još 10 južnih država. Otcepljene države obrazovale
su Konfederaciju južnih američkih država. Sukob njenih trupa sa trupama
vernih Uniji 12.aprila 1861. značio je početak građanskog rata.
3.1 Ropstvo
Mogla se uočiti jaka veza između jačine podrške otcepljenju i broja plantaža
u određenoj oblasti. Najjužnije države, iste one koje su imale najveći
broj plantaža, bile su prve koje su se otcepile od Unije. Države koje
su ležale nešto severnije, poput Virginie, Severne Karoline, Arkanzasa
i Tenesija, su imali manje plantaža i nisu proglašavale otcepljenje sve
dok ih incident sa Fort Sumterom nije prisilio na to da izaberu stranu.
Granične države su imale sasvim malo plantaža i one su ostale u Uniji.
Procenat porodica na krajnjem Jugu koje su posedovale robove iznosio je
36,7%. Taj procenat se smanjivao na broj od 25,3% na srednjem Jugu, te
na broj od 15,9% u graničnim južnim državama (istim onim koje su se borile
za Uniju). Takođe 95% amerikanaca crne boje kože živelo je na Jugu, što
je činilo gotovo jednu trećinu ukupnog broja stanovnika u tim oblastima.
Na Severu je živelo samo 1% crnih amerikanaca. Uzimajući u obzir na ove
okolnosti, strah od eventualne emancipacije bio je mnogo veći na Jugu
nego na Severu.
Crnci na plantažama Pamuka u Georgiji
Odluka Vrhovnog suda iz 1857. godine u slučaju Dred Scott - Sandford
izazvala je dosta kontroverzi po ovom pitanju. Sudija Roger B. Taney je
u svojoj presudi naveo da "su crnci toliko inferiorni da nemaju prava
koja bi beli čovek trebao poštovati" (u engleskom originalu: "so
far inferior that they had no rights which the white man was bound to
respect"), i da bi držanje robova trebalo biti omogućeno i u slobodnim
državama. Predsednik Lincoln je upozorio da bi u slučaju izricanja još
jedne ovakve presude, severne države bile suočene sa robovlasništvom.
Abraham Lincoln je naveo i da je pitanje robovlasništva važnije u datom
trenutku od bilo kog drugog nacionalnog pitanja.
U vreme dok se zaoštravala situaca u zemlji i dok je otcepljenje postajalo
važna tema državni senator i plantažer iz Južne Karoline John Townsend
je u svojim govorima navodeo: "naši neprijatelji preuzimaju vlast
u Vladi, i imaju nameru da nas prisile da se složimo sa kapricima njihovih
fanatičnih teorija, i da se složimo sa ukidanjem ropstva". Mišljenja
slična ovom su bila izražavana u novinskim tekstovima, političkim govorima
i deklaracama širom Juga potkrepljujući zahteve za otcepljenjem. Iako
Linkoln nije imao planova da obezakoni ropstvo tamo gdje je ono već postojalo
južnjaci širom Juga su bili zabrinuti za budućnost ovog poretka.
Južnjaci su bili zabrinuti ne samo za ekonomske gubitke, već i uplašeni
eventualnim promenama vezanim uz rasnu emancipaciju. Teksaška deklaracija
uzroka otcepljenja navodi da nerobovlasničke države "obavljuju doktrinu
jednakosti za sve ljude, nezavisno od rase ili boje kože" i da je
Afrička rasa "s pravom smatrana za inferiornu i nesamostalnu rasu".
Zagovornik otcepljenja iz Alabame E. S. Dargan navodeo je da bi emancipacija
naterala Južnjake da se osećaju "demoralizovani i degradirani".
Počevši od tridesetih godina devetnaestog veka Američka Pošta je odbijala
da dozvoli da pisma sa propagandnim pamfletima protiv ropstva budu isporučivana
na adrese na Jugu.
U slučaju bilo kakve sumnje u podršku abolicionizmu, učitelji sa Severa
su bivali proterivani, a abolionistička literatura je zabranjivana. S
druge strane severnjaci su ropstvo osećali kao pretnju, i kako je zaključio
Eric Foner "severnjaci su ropstvo videli kao antitezu dobrog društva,
i smatrali su ga za pretnju njihovom sistemu vrednosti i njihovim interesima.
3.2 Odcepljenje Južne Karoline
Južna Karolina je 24. decembra 1860. usvojila Deklaraciju kojom je opravdavala
svoju odluku da se otcepi od Unije. U navedenoj Deklaraciji poziva se
na pravo južnih država na robovlasništvo, ali takođe se i navodi da severne
države krše prava južnih država i ne izvršavaju svoje ustavne obaveze,
s obzirom na njihovo protivljenje ropstvu.
Najbitnije tačke Deklaracije su:
• Odbijanja severnih država da obezbede sprovođenje zakona i vrate
odbegle robove, čime one krše pravo južnjaka na privatno vlasništvo;
• Sprovođenje propagande protiv ropstva, što krši pravo na privatno vlasništvo;
• Pomaganje hiljadama robova da "napuste svoje domove", različitim
kanalima za beg;
• Izbor Lincolna za predsednika, s obzirom da je on isticao da "zemlja
ne može biti napola robovlasnička, a napola slobodna", i da građani
moraju ostati u ubeđenju da je ropstvo na putu konačnog istrebljenja;
• Protivljenje davanju građanskih prava "osobama koje su, po snazi
zakona zemlje, nesposobne da budu građani". Mnogi severnjaci su bili
protiv sudske odluke Dreda Scoota, mada je svega nekoliko severnih država
dozvoljavalo pravo glasa crnim amerikancima.
3.3 Secesijska zima
Pre nego što je Lincoln stupio na predsedničku dužnost, sedam država je
proglasilo otcepljenje od Unije. One su uspostavile Južnjačku vladu, Konfederativne
Američke Države 9. februara 1861. godine. Preuzele su kontrolu nad federalnim
utvrđenjima i drugim vlasništvom unutar svojih granica, gotovo bez otpora
od strane predsednika Buchanana, čiji je mandat isticao 4. marta 1861.
godine. Buchanan je navoeo da: "Jug nema pravo na otcepljenje, ali
ja nemam moć da ga sprečim da to učini".
Kako su južnjaci napustili mesta u Senatu i Predstavničkom domu, secesija
je posle pomogla Republikancima da usvoje neke zakone i donesu neke odluke
koje su južnjaci konstantno blokirali (poput projekta transkontinentalne
željeznice, Centralne banke, i drugih). Takođe je usvojen zakon o dodatnom
porezu koji je služio za finansiranje dela ratnih troškova.
3.4 Konfederacija
Sedam najjužnijih država otcepile su se do februara 1861. godine, počevši
sa Južnom Karolinom, Misisipijem, Floridom, Alabamom, Džordžijom, Luizijanom
i Teksasom. Ovih sedam država su 4. februara 1861. godine formirale Konfederalne
Američke Države, sa Jefferson Davisom kao predsednikom, i sistemom vlasti
po uzoru na američki ustav.
U aprilu i maju 1861. godine, još četiri robovlasničke države su se otcepile
i pridružile Konfederaciji: Arkanzas, Tenesi, Severna Karolina i Virdžinija.
Virdžinija je podeljena na dva dela, sa istočnim delom koji se priključio
Konfederacji i severozapadnim delom koji se priključio Uniji, i to kao
nova država pod imenom Zapadna Virdžinija (20. juna 1863. godine).
3.5 Države Unije
Dvadeset tri države su proglasile svoju lojalnost Uniji: Kalifornija
(California), Konetiket (Connecticut), Delver (Delaware), Ilinois (Illinois),
Indiana, Ajova (Iowa), Kanzas (Kansas), Kentaki (Kentucky), Mejn (Maine),
Merilend (Maryland), Masačusets (Massachusetts), Mičigen (Michigan), Minesota
(Minnesota), Misuri (Missouri), Nju Hempšir (New Hampshire), Nju Džersi
(New Jersey), Nju Jork (New York), Ohajo (Ohio), Oregon, Pensilvanija
(Pennsylvania), Roud Ajland (Rhode Island), Vermont i Viskonsin (Wisconsin).
Tokom rata Nevada i Zapadna Virdžinija (West Virginia) su se pridružile
Uniji kao novoformirane države. Nad Tenesijem (Tennessee) i Luizijanom
(Louisiana) je ubrzo po izbijanju rata uspostavljena vojna kontrola od
strane Unije.
Teritorije Kolorada (Colorado), Dakote, Nebraske, Nevade, Novog Meksika
(New Mexico), Jute (Utah) i Vašingtona (Washington) su učestvovale u ratu
na strani Unije. Nekoliko plemena američkih domorodaca (koji su podržavali
robovlasništvo) stalo je na stranu Konfederacije (na nekadašnjoj Indijanskoj
teritoriji - sada Oklahomi).
3.6 Kako je došlo do rata?
Postojanje robovlasničkog Juga i antirobovlasnički nastrojenog Severa
u jednoj državi učinilo je konflikt izvesnim. Dolazak Linkolna na mesto
predsednika SAD kao prvog predsednika novoformirane republikanske stranke
uzburkala je strasti na američkom Jugu.
Iako Lincoln nije izričito najavio ukidanje ropstva, u svom govoru iz
1858. rekao je da se nada da će prestati sa širenjem takve prakse, što
bi na kraju dovelo i do nestanka ropstva i robovlasništva u SAD.
Uzroci rata su mnogobrojni i složeni, ali se uglavnom mogu svesti na ekonomske
suprotnosti između severnih država, kojima je dominirala industrija, i
južnih država, koje su bile orijentisane na poljoprivredu. U južnim državama
glavnu reč vodili su veliki zemljoposednici s radnom snagom koju su sačinjavali
crni robovi. Njima je glavni izvor prihoda bilo plasiranje pamuka i drugih
poljoprivrednih proizvoda na strana tržišta, te su se zalagali za slobodnu
trgovinu i niske carine. Na Severu su industrijalci uglavnom zadovoljavali
domaću potražnju, pa im je u interesu bila protekcionistička ekonomska
politika s velikim zaštitnim carinama.
Te suprotnosti su počele sve više da izlaze na videlo kada su se SAD
proširile na zapad severnoameričkog kontinenta, odnosno s demografskim
promenama zahvaljujući kojima je Sever stekao prednost u odnosu na Jug.
Političari s Juga su nastojali da očuvaju svoj položaj insistiranjem da
se na novim teritorijima uvede ropstvo, što je dovelo do reakcije u obliku
abolicionističkog pokreta koji se zalagao za ukidanje ropstva na celoj
teritoriji SAD. Iako je ispočetka većina severnjačkih političara abolicionizam
smatrala šačicom ekstremista, postupno su počeli da koriste njegove argumente
u raspravama o budućnosti SAD, što je mnoge političare na Jugu nateralo
da počnu da koristite argumente ekstremista koji su zagovarali otcepljenje
od SAD i stvaranje nove Konfederacije u kojoj će ropstvo biti očuvano.
Suprotnosti, kojima je bitan podsticaj dala pobeda SAD u američko-meksičkom
ratu, su krajem 50-tih godina 19. veka eskalirale u oružane sukobe između
abolicionista i pristalica ropstva na novim zapadnim teritorijima. Zbog
toga je u SAD stvorena Republikanska stranka, koju su ispočetka sačinjavali
ekstremni abolicionisti i levi radikali, da bi se oko nje postupno okupili
svi severni političari nezadovoljni statusom kvo. Jedan od njih je bio
i Abraham Linkoln, koji će godine 1860. kao njen kandidat biti izabran
za predsednika SAD.
Veliki deo političkih bitaka tokom 1850-tih bio je usmeren na zaustavljanje
širenja ropstva na novoformiranim teritorijama. Postojala je tendencija
da sve novoformirane teritorije budu nerobovlasničke ("slobodne države"),
što je povećavala južnjačke težnje za otcepljenjem. I na Severu i na Jugu
su smatrali da će, u slučaju da se ropstvo ne bude moglo teritorijalno
širiti, ono oslabiti i nestati.
Južnjaci su strahovali od gubitka uticaja u federalnoj vladi i jačanja
antirobovlasničkih snaga, dok su severnjaci smatrali da je vlada već pod
južnjačkom kontrolom. U takvom okruženju kasnih 1850tih kriza se sve više
zaoštravala. Neslaganja oko pitanja moral držanja robova, obima demokratije
i ekonomskog vrednovanja rada slobodnih radnika u odnosu na robovski rad
na plantažama, dovela su do kolapsa Whig i "Know-Nothing" političkih
stranaka, i do rasta novih (Free soil stranka 1848., Republikanska stranka
1854. i Ustavna Unija 1860. godine). U 1860. godini zadnja preostala stranka,
Demokratska stranka, se razdvojila na dva dela.
I severnjaci i južnjaci su bili pod uticajem ideja Thomasa Jeffersona.
Južnjaci u isticali prava država, ideje spomenute u Kentucky i Virdžinija
Rezolucijama, kao i pravo na revoluciju navedeno u Deklaraciji o nezavisnosti.
Severnjaci su sa druge strane (od abolicioniste William Lloyd Garrisona
do lidera republikanske stranke Abrahama Linkolna) isticali Jeffersonovu
ideju da su svi ljudi stvoreni ravnopravni.
Primer južnjačkih pokušaja da ideju otcepljenja prikažu kao pravednu
borbu država na svoje pravo na opredjeljenje se može videti i kroz rad
potpredsednika Konfederacije Aleksander Stephensa koga istoričar Kenneth
M. Stampp navodi kao jednog od najgorljivih južnjaka koji su pokušavali
da daju moralni alibi južnim državama u njihovoj borbi da očuvaju isti
poredak u svojim državama.
Još neki od faktora koji su doprineli zaoštravanju krize uključivali
su brzu industrijalizaciju Severa, razvoj secesionističkog pokreta (uzrokovan
jačanjem ropstva na Jugu, dok je na Severu ono praktično bilo ukinuto),
kao i ekonomskim razlikama između Severa i Juga, dok savremeni istoričari
danas odbacuju ranije zastupljene ideje ekonomskog determinizma (istoričari
Charles Bearda) kao uzroka sukoba. Činjenica je da se od osam imigranata
u SAD njih sedam naseljavali na Severu, a tek jedan na Jugu (87,5% spram
12,5% u korist Severa), kao i da je veliki broj belaca napuštao Jug i
odlazio na Sever, doprinela je Defanzivno-agresivnom političkom ponašanju
južnjaka.
Slika 2. Pobeda Unije, nestanak Konfederacije, ukidanje ropstva
Javljala su se neslaganja i oko primanja države Missouri (ropstvo je u
Missouri bilo dozvoljeno) u Uniju, što je dovelo do Missouri kompromisa
iz 1820. godine, zatom kriza vezana za protekcionističku politiku i carine
1828. godine, potom Gag pravilo (eng. Gag rule) koje je zabranjivalo rasprave
o ukidanju robovlasništva u Kongresu u periodu 1835.-1844., pripajanje
Teksasa kao robovlasničke države u Uniju, širenje SAD na zapad Američkog
kontinenta (koje je moglo da predstavlja ujedno i širenje robovlasništva)
što je rezultiralo krizom koja je premoštena novim kompromisom iz 1850.
godine., dok Wilmot Proviso zakon (neuspešni pokušaj severnjačkih političara
da se zabrani ropstvo na novim teritorijama na zapadu) nije bio usvojen
niti sproveden.
Nesuglasice vezane za pitanje robovlasništva dovele su do podela i u
najvećim religijskim zajednicama (Metodistička, Baptistička i Prezbiterijanska
crkva), naročito su vođene rasprave u vezi okrutnosti nad robovima (sakaćenje,
bičevanja i razdvajanja porodica). U Kongresu se dešavalo da rasprave
postanu toliko oštre da je dolazilo i do fizičkih obračuna. Na kraju je
sam izbor Linkolna za predsednika poslužio kao povod za otcepljenje.
Otcepljenje je počelo sa Linkolnovim izborom, jer su regionalne vođe
bile u strahu da će on zaustaviti širenje ropstva a potom ga postepeno
iskoreniti. Mnogi južnjaci su smatrali da je došlo vreme za otcepljenje
s obzirom da će Linkoln, ili neki drugi vođa sa Severa, zabraniti ropstvo.
Robovlasničke države, koje su već bile u manjini u Predstavničkom domu,
suočavali su se sa tim da će postati manjina i u Senatu. Najjužnije države
su se prve otcepile, a usledilo je otcepljenje još četiri države posle
Linkolnovog poziva da svaka od njih obezbedi dovoljan broj vojnih trupa
za održavanje reda i gušenje pobune. Južne države koje su se graničile
sa severom odbile su zahteve za slanje trupa na njihove komšije jer su
to smatrale invazijom.
3.7 Fort Sumter 1861.
Fort Sumter je dominirao nad ulazom u Charleston Luku i smatran je za
najjaču tvrđavu na svetu kad je njena konstrukcija završena. Bila je mnogo
jača od Fort Moultrie, i njena lokacija na sprudu sprečavala je da bude
laka meta kopnenih kojima je Fort Moultrie bila podložna.
Fort Sumter
Fort Moultrie
Jefferson Davis je želeo da njegova strana ne bude predstavljena kao agresor.
Obe strane su verovale da prva strana koja upotrebi silu da će izgubiti
politički uticaj u graničnim državama. Marta, Gen. P.G.T. Beauregard je
preuzeo komandu nad snagama J. Karoline u Charlestonu; 1. Marta, Davis
ga je postavio za prvokomandujućeg u vosci Konfederacije kako bi preuzeo
opsadu tvrđave. Beauregard je zahtevao od Unije da ili preda tvrđavu,
ili se povuče i postarao se da oni ne dobiju nikakve zalihe iz grada,
jer su im iste ponestajale. Takođe je povećao vežbe među pripadnicima
milicije J. Karoline, uvežbavajući ih za razna oružja. Obe strane su provele
Mart u vežbanju i ubapređenju zarad boljih sposobnosti.
4. Aprila, predsednik Lincoln, otkrivši da su zalihe u tvrđavi manje nego
ranije, naručuje trgovačke brodove praćene Mornaricom Sjedinjenih Država
do Charlestona. 6. Aprila, 1861, Lincoln obaveštava guvernera J. Karoline
Francis W. Pickensa da će sprovesti pokušaj da snabde Fort Sumter, i ako
takav pokušaj ne bude onemogućen, neće biti potrebno slati ljude, vojsku,
ili municiju, osim u slučaju napada na tvrđavu.
Kabinet Konfederacije, u Montgomeryu, 9. Aprila odlučuje da otvori vatru
na Fort Sumter u pokušaju da ga prisili na predaju pre nego što obećana
flota dostigne destinaciju. Samo se državni sekretar Robert Toombs protivio
ovoj odluci: on je rekao Jeffersonu da će zbog napada izgubiti sve prijatelje
na Severu.
-"Pogodićeš u stršljenovo gnezdo. ... Legije koje sada miruju
će iskočiti i pobiti nas sve. To je nepotrebno i fatalno. "
Robert Toombs
Konfederacijski sekretar za rat je telegrafom kontaktirao Beauregarda
da ako je on siguran da će tvrđava biti snabdevena, "Moraš zahtevati
njenu evakuaciju, a ako je odbiju, ti odluči da im suzbiješ odluku."
Beauregard šalje jedinice na Fort Sumter 11. Aprila i postavlja ultimatum.
Anderson ga odbija.
Gen. P.G.T. Beauregard Gen.
Robert Anderson
Bombardovanje
Kasnije rasprave posle ponoći su bile beskorisne. U 3:20, 12. Aprila,
1861, konfederacija obaveštava Andersona da će otvoriti vatru za jedan
sat. U 4:30, minobacač ispaljen sa Fort Johnsona eksplodira u Fort Sumteru.
Edmund Ruffin, značajni secesionista, je doputovao u Charleston kako bi
prisustvovao početku rata. Anderson je odbijao da uzvrati sve do 7:00
kada je kap. Abner Doubleday zapucao na Ironclad Battery na Cummings Pointu.
Ali Anderson nije mogao mnogo da uradi sa 60 topova. Najbolji topovi tvrđave
su bili montirani na najvišim vezačima gde bi njegove trupe bile najizloženije
vatri. Tvrđava je sagrađena i dizajnirana da izdrži pomorski napad, a
zemni topovi milicije J. Karoline su bili u stanju da zadaju direktan
udarac na Fort Sumter. Iako je Federacija dopremila što je moguće više
zaliha do Fort Sumtera, tvrđavi je ponestajalo municije, i bila je na
ivici nestanka iste nakon 34-časovnog bombardovanja. Bombardovanje je
trajalo kroz noć sve do sledećeg jutra, kada je granata pogodila oficirsku
prostoriju, izazivajući ogroman požar koji je zapretio glavnom magacinu.
Bombardovanje Fort Sumter-a, 12. i 13. april
1861.
Predaja
Zastava na tvrđavi je pala. Anderson pristaje na primirje u 14:00, 13.
Aprila 1861. Uslovi povlačenja garnizona su odlučeni te večeri i Unijin
garnizon je predao tvrđavu Konfederaciji u 14:30, 14. Aprila. Niko ni
sa jedne strane nije ubijen za vreme bombardovanja, sa samo 5 ranjenih
vojnika Unije i 4 ranjnih Konfederacije. Trupe Unije su prebačene na parnjak
Konfederacije gde su proveli noć i odakle su transortovani na parnjak
Unije Baltic. Vojnici zajedno sa ženama i decom su bezbedno trasnportovani
na teritorije Unije, tj. Sjedinjenih Država. Anderson je nosio Fort Sumterovu
zastavu sa sobom na Sever, gde je ona postala simbol borbe.
3.8 Tok rata
Ispočetka su obe strane, pogotovo Jug, verovale da će se rat završiti
brzo, nakon jedne odlučne bitke. No, ubrzo se ispostavilo da sukobljene
strane to jednostavno nisu bile u stanju. SAD je pre rata imala malobrojnu
profesionalnu vojsku, čiji je veći deo ostao veran Uniji, dok je manji
deo - pogotovo najbolji i najsposobniji oficiri - prešao Jugu. Te snage
su vrlo brzo utopljene u neiskusnim dobrovoljačkim milicijama kojima su,
pogotovo na Severu, komandovali oficiri imenovani iz političkih razloga
umesto stručnih. Isto tako, čak su i profesionalni oficiri koristili taktiku
naučenu iz Žominijevog udžbenika napoleonske ere, ne uzimajući u obzir
nagli razvoj vatrenog oružja, odnosno povećanu brzinu, domet i preciznost
koja je bitke učinila daleko krvavijima u odnosu na prethodne sukobe.
Vojnici Severa (Unije) Vojnici
Juga (Konfederacije)
Sve to je izašlo na videlo već u prvoj velikoj bici kod Bul Rana, koja
je završila pobedom Juga, ali nakon koje pobednička vojska nije mogla
marširati na Vašington i naterati Sever na predaju. U međuvremenu je Sever
započeo pomorsku blokadu i kampanju zauzimanja južnjačkih luka koja će
s vremenom dovesti do ekonomskog iscrpljivanja Konfederacije. Na zapadnim
bojištima su severnjaci imali više uspeha, pogotovo kada je general Grant
započeo postupno zaposedanje strateški ključne doline Misisipija, odnosno
Jugu naneo prvi značajniji poraz u krvavoj bici kod Šajloa u proleće 1862.
godine.
Bitka kod Antitema
Na istočnom bojištu je komandu nad snagama Unije preuzeo general Džordž
Maklelan, vrlo efikasan administrator i popularan među svojim vojnicima,
ali potpuno nesposoban na bojnom polju. To se pokazalo za vreme pohoda
na Ričmond u proleće 1862.godine kada je naredio povlačenje sa samih prilaza
južnjačkog glavnog grada. General Li, koji je u to doba postao komandant
snaga Juga, smatrao je da Jug ne može pobediti u ratu koji se vodio na
njegovoj teritoriji, te da je nužno izvršiti ofanzivu na Sever i tako
Uniju prisiliti na mir. Prvi takav pokušaj je u septembru 1862. godine
doveo do krvave bitke kod Antitama. Iako je njen rezultat bio taktički
neodlučen, Linkoln ju je proglasio pobedom i iskoristio kao priliku da
donese Proklamaciju o emancipaciji, kojem je de fakto ukinuto ropstvo
nad svim južnjačkim teritorijama pod severnjačkom okupacijom.
Taj proglas je iz temelja promenio viđenje rata u svetskoj javnosti.
Ispočetka se na njega gledalo kao na čisto ustavni spor, u kojem su mnogi
simpatizirali slabiji Jug i priznavali mu pravo na nezavisnost. No, kada
je ukidanje ropstva navedeno kao jedan od severnjačkih ratnih ciljeva,
podrška za Jug je naglo splasnula, pogotovo u Velikoj Britaniji i Francuskoj,
čije su vlade dotada razmišljale o posredovanju, pa čak i vojnoj intervenci
u korist Juga.
3.9 Bitka kod Antitema 1862.
Bitka na Antietamu (znana i kao bitka kod Sharpsburga), je vođena 17.
Septembra 1862, blizu Sharpsburga, Maryland, rukavca Antietam. Kao deo
Maryland kampanje, bila je prva veća bitka Američkog građanskog. To je
bila najkrvavija jednodnevna borba u Američkoj istoriji, sa oko 23,000
žrtava.
Major gen. vojske Unije, George B. McClellan lansirao je napade na Leeovu
vojsku. U zoru 17. Septembra maj. gen. Joseph Hookerove jedinice su zadale
jak udarac Leeovom levom krilu. Napadi Unije na Sunken Road eventualno
su „izbušili“ centar Konfederacijskih trupa. U popodnevnim satima, maj.
gen. Unije Ambrose Burnsideove i jedinice ulaze u akciju, i zauzimaju
kameni most preko Antietam rukavca i napreduju ka desno prema Konfederaciji.
U krucijalnom trenutku, Konfederacijski maj. gen. A.P. Hill i njegova
divizija stizu sa Harpers Ferry i lansiraju iznenađujući protivnapad,
terajući Burnsidea na povlačenje i završavajući bitku. Tokom noći, obe
amije su zgusnule svoje linije. Uprkos teško povređenim vojnicima, Lee
nastavlja borbu sa McClellanom do 18. Septembra, dok istovremeno pomera
svoju iscrpljenu vojsku južno niz reku.
Iako je imao prednost u brojnosti, McClellanovi napadi su propali, dozvoljavajući
Leeu da uzvrati prebacivajući jedinice unutar središnjih linija. Leeova
invazija na Maryland je bila gotova, i bio je spreman da povuče armiju
nazad u Virginiu bez straha od napada McClellana.
3.10 Bitka kod Getisburga 1863.
24. Juna, 1863, General Robert E. Lee je vodio svoju armiju Konfederacije
preko reke Potomac i krenuo ka Pennsylvaniji. Kao odgovor na ovu pretnju,
predsednik Lincoln vrši zamenu svog komandira, General Joseph Hookera,
sa General George Meadom. Kako su Leeove trupe zašle u Pennsylvaniju,
Mead je poveo vojsku Unije severno od Washingtona. Meadeov napor je nehotice
potpomognut od strane Leeovog komandira konjice, Jeb Stuarta, koji je,
umesto da informiše Leea o kretanju Unije, odlazi na prepad duboko u teritoriju
Unije. Ova akcija ostavila je Leea „slepog“ za pozicije Unije. Kada je
izviđač obavestio da se trupe Unije približavaju, Lee obaveštava svoje
jedinice da se sastanu zapadno od malog sela Gettysburg, Pennsylvanija.
1-og
Jula, jedan deo Konfederacijske pešadije se uputio ka Gettysburgu da se
domognu zapadnog dela grada, gde se zadesila borba sa konjicom Unije.
Komandir Unije, je uvideo značajnost držanja Gettysburga. Tokom teške
borbe, Konfederacijska vojska je proterala trupe Unije kroz ulice Gettysburga
do Cemetery Hilla south, južno od grada. Lee je naredio generalu Richard
Ewellu, da napadne tu poziciju "ako je izvodivo", akcija koju
je Jackson izvodio i koja je značila lansiranja punog napada. Ali Ewell
nije Jackson. On je odlučio da ne napada kad je ugledao artiljeriju Unije
na vrhu brda. Da je tada napao, to bi možda promenilo kurs rata.
Ostatak armija je stigao u noć. Lee odlučuje da napadne oba krila Unije.
Na njegovom desnom krilu, trupe Unije su greškom izmenili formaciju, ostavljajući
Little Round Top nebranjen. U posledjnem trenutku, general Unije šalje
prodor svojih trupa na Konfederativce. Nakon dugog dana borbi, jedva su
uspevali da drže svoj položaj. Formacijski razbijeni Severnjaci su odgurnuti
do Peach Orcharda, do Žitnog Polja (Wheat Field), i do Đavolje Jame (Devil's
Den). Levo, Ewellov napad je propao uglavnom zbog njegovog lošeg rukovođenja.
gen. Richard Ewell gen.
George Mead
Misleći
da je centar Unije oslabio njegovim napadima, Lee odlučuje da ih sutra
napadne artiljerijom, a zatim i divizijom vođenom George Pickettom. Stuartova
zakasnela konjica je trebala da dođe iza centra Unije za to vreme, ali
oni su bili zadržani konjicom Unije vođenom mladim generalom George Custerom.
Nakon sata borbe, Unijska artiljerija je „navukla“ Konfederaciju da pomisle
da su im se topovi pokvarili. Tada 13,000 vojnika maršira preko polja
ispred Cemetery Hilla, ali su dočekani artiljerijom Unije, praćenu smrtonosnom
Federalnom pešadijskom vatrom. Jedva se njih pola vratilo na početne linije.
S krajnjem, Lee je izgubio više od trećine svojih ljudi pre povlačenja
nazad u Virginiju. Meade, odlučuje da je gubitak ljudstva od 25% veliki,
i samo polako pokušava da izgoni Leea, propuštajući priliku da ga potpuno
uništi.
Bojno polje Gettysburga
Odlučujući udarci Unije i bliženje pobedi
3.11 Konačni ishod
Nakon toga je svima bilo jasno da se, objektivno gledano, rat ne može
završiti drukčije nego južnjačkim porazom, ali je vlada u Ričmondu nastavila
borbu, smatrajući kako će nezamislivo veliki gubici u ljudstvu rat učiniti
nepopularnim među glasačima u severnim državama te ih naterati da na predsedničkim
izborima godine 1864. okrenu leđa Linkolnu i podrže demokrate, čiji je
kandidat Maklelan bio zagovornik mirovnih pregovora, uključujući opciju
da Jug sporazumno napusti Uniju.
Te su nade kratko vreme bile osnovane, nakon što je Grantova spektakularna
ofanziva u Virdžiniji u proleće 1864. godine dovela do teških gubitaka
u severnjačkim redovima i degenerisala u pozicioni rat pred vratima Ričmonda.
Ali na zapadnom bojištu je u to vreme severnjački general Šerman uspešno
probio južnjačke linije, prodro u Džordžiju, osvojio Atlantu i započeo
zloglasni Šermanov marš prilikom koga su opustošene države Džordžija i
Južna Karolina, a Konfederacija lišena svojih ključnih poljoprivrednih
i drugih resursa.
Razrušen i poražen Ričmond, 1865.
Nakon što je Linkoln ponovo izabran za predsednika, a južnjačke redove
počela da muči glad i nestašica svih mogućih namirnica, kraj rata je bio
samo pitanje vremena. U proleće 1865. probijene su južnjačke linije pred
Ričmondom, koji je ubrzo pao u severnjačke ruke, čime je vlada Konfederacije
de fakto prestala postojati. Glavnina južnjačkih snaga se ubrzo nakon
toga predala generalu Grantu kod Apomatoksa, što se uzima kao formalni
završetak građanskog rata.
3.12 Oružja i tehnike u ratu
Naime da se ovaj rat zavrsio nereseno i da je jug uspeo da se odrzi mapa
Amerike, savremenog sveta i nase zemlje bi verovatno izgledala potpuno
drugacije. Ovaj rat je znacajan za razvoj vojne tehnike jer su u njemu
prvi put uspesno koriscena tada nova revolucionarna oruzja kao sto su
mitraljezi, podmornice oklopni brodovi i vozovi. (Podmornica je za napad
na brodove neuspesno koriscena i ranije ali je prvi uspesan napad podmornice
na povrsinski brod izveden upravo u ovom ratu).
Jedno od revolucionarnih oružja koje je korišćeno prvi put u tom ratu
bio je višecevni gatling mitraljez. Za razliku od maksimovog mitraljeza,
gatling je imao ručni pogon i mogao je da ispali 300 metaka u minuti.
Mane gatlinga bile su njegova velika masa i dimenzije koje su bile slične
artiljeriskim oružjima. Postojanje više cevi omogućavalo je gatlingu da
smanji problem pregrevanja cevi koji se javljao pri velikoj brzini paljbe.
Gatling mitraljez
U ovom ratu su koriscene pretece modernih oklopnih i
samohodnih artiljeriskih vozila
Tokom rata zeleznicke pruge su imale glavnu ulogu u snabdevanju vojski
zbog cega su bile cesto na meti napada protivnicke vojske. Da bi se ovi
napadi mogli eliminisati bilo je potrebno pored pruge imati snage slicne
velicine protivnickim snagama. Da bi se smanjila potreba za ovim snagama
resenje je nadjeno u uvodjeno naoruznih vozova u upotrebi koji su mogli
sami da se brane. Pojedinacne lokomotive su koriscene za izvidjanje jer
su zahvaljujuci svojoj velikoj brzini od oko 100 km/h bile sposobne da
pobegnu neprijateljskoj konjici. Takodje su vozovi korisceni za kurirske
zadatke sto je bilo veoma vazno u ratu u kome je neprijatelj cesto unistavao
Prenos artiljerije preko železnice
Iako su bile korisne za takticke i logisticke zadatke, lokomotive su
bile ranjive na protivnikovu paljbu koja je mogla probusiti kotao sa parom.
Da bi se ovaj problem resio poceo se na vozove dodavati oklop. U nekim
situacijama su lokomotive koriscene kao ovnovi za napad na neprijateljske
vozove, zeleznicke objekte ili trupe. Ponekad su korisceni pojedinacni
vagoni punjeni eksplozivom za napad na mostove. Da bi se ovi napadi izbegli
vojnici su zahtevali uvodjenje skretnice za kontrolu koloseka. Vozovi
su korisceni i kao mamac za neprijateljsku artiljeriju koja je otvaranjem
vatre na njih otkrivala svoj polozaj. Sledeci korak je bila montaza teskih
topova na vozove koji su bili mnogo teski za manevrisanje u poljskim uslovima.
Naime brzina kretanja ovih samohodnih topova je bila znatno veca od topova
sa konjskom vucom, a takodje su imali prednost jer su za razliku od nijh
mogli da otvaraju vatru u pokretu. Da bi se zastila zeleznicka baterija
protiv neprijateljske vatre, na vagone su montirani drveni i celicni oklop.
Artiljerijski vagoni su imali otvor sa strane koji im je omogucavao laku
popunu zaliha municije. Nisu se sve zeleznicke baterije oslanjale na oklop
vec su se pojedine oslanjale na mobilnost i prikriveno dejstvo tokom perioda
lose vidljivosti. Kako je neprijatelj prilikom povlacenja cesto unistavao
zeleznicnicke pruge, bilo je potrebno brzo izgraditi nove, a oklopni vozovi
su pruzali zastitu radnicima tokom gradnje. Sem topova vozovi su nosili
vrlo cesto i pesadiju. Lokomotiva se obicno smestala u centar, na krajevima
su bili naoruzani vagoni, a vagoni za prevoz putnika i tereta izmedju
naoruzanih vagona i lokomotive. Takodje cesta je bila kombinacija da lokomotiva
sa jednim naoruzanim vagonom prati i stiti voz za snabdevanje. Cesto je
kod ranih zeleznickih oruzja pesadija dejstvovala iz otvora koji su se
nalazili blizu artiljeriske municije sto je moglo da bude opasno. Kasnije
je doslo do odvajanja pesadisjkih od artiljerijskih vagona sto je resilo
ovaj problem. Kod pesadijskih vagona postojali su mali otvori sa obe strane
vagona koji su omogucavali pesadiji da kroz njih dejstvuje.
Slicno artiljeriskim, i pesadijski vagoni su mogli dejstvovati po protivniku
koji se kretao pored pruge. Kao sto su zeleznicki monitori sa svojim debelim
oklopom i topom bili preci danasnih tenkova tako su i pesadijski vagoni
bili preci danasnih borbenih vozila pesadije. Najednostavniji oklopni
voz se sastojao od jedne lokomotive i jednog monitora. A najcesce su imali
po jedan monitor na krajevima, lokomotivu u sredini i pesadijske vagone
izmedju lokomotive i monitora. Ideja je bila da se kombinuje mogucnost
artiljeriske vatre monitora sa malokalibarskom vatrom. Danasnje moderne
oklopone snage koriste slicnu taktiku kombinovanja vatrene moci topova
velikog kalibra i oruzja malog kalibra. Najveca opasnost za oklopne vozove
su predstavljale mine koje su bile opremljene sa upaljacima koji su se
aktivirali na udar. Da bi smanjila opasnost od korisceni su prazni vagoni
koji su se nalazili na pocetku kompozicije ovaj vagon se zvao kontrolni
vagon. Druga taktika koju je koristila unija je bila da se u prvi vagon
smeste taoci to jest simpatizere konfederacije. Pored vozova cest su koriscene
za evakuaciju ranjenika i izvidjanje dresine koje su imale jednu prednost
a to je da su bile tise od vozova. Mana dresina jeste bila mala brzina
i nedostatak oklopne zastite. Sem oklopnih vozova i dresina u u toku rata
su projektovana i samohodna oklopna vozila. Ova oklopna vozila su imala
prednost nad klasicnim oklopnim vagonima jer nisu zavisili od lokomotive
za svoje kretanje.
The Ketchum bomba je bila rucna bomba koja se koristila u americkom gradjanskom
ratu. Bombu je patentirao F. Ketchum 20 avgusta 1861. Tezina ove bombe
je oko 5 funti. Korisila ju je armija Unije u bitkama kod Vicksburga i
Petersburga. Bomba se sastojala od, metalnog tela, eksplozivnog punjenja
od crnog baruta, udarnog upaljaca i drvene drske sa stabilizatorima koji
su osiguravali da bomba padne sa upaljacem okrenutim nadole. Iako su vojnici
Unije bili impresionirani njenom snagom nisu bili zadovolni njenom pouzdanoscu.
Problem kod ove bombe je bio taj sto se ponekad desavalo da prilikom njene
upotrebe ne dodje do aktiviranja upaljaca sto su koristili vojnici Konfederacije
da je bace nazad na napadaca.
Trupe
Konfederacija su koristile male sfericne granate (na slici pored). Trupe
Konfederacije su koristile pored ove bombe i Rains i Adams bombe koje
su po nacinu delovanja bile slicne Ketchum bombi.
Gradjanski rat je bio prvi rat u kome su koriscena torpeda. Tada se pod
tim nazivom nisu podrazumevala torpeda sa pogonom koje ispaljuju podmornice
vec mine. Naime sidrene mine su koriscene za odbranu luka i kanala. Telo
ovih mina je obicno bilo izradjeno od drveta tako da su plutale na vodi
a bile su povezane sa sidrima koja su osiguravala da ove mine ostanu usidrene
na istom polozaju.
Suprotno verovanju da je samo jug u sastavu svojih pomorskih snaga imao
podmornice to nije bilo tacno jer je i sever imao u sastavu svoje mornarce
podmornice klase Aligator. Prvi uspesan podmornicki napad na ratni brod
izvela je juznjacka podmornica Hunley. Jedino naoruzanje ove 7.5 tona
teske podmornice na ljudski pogon bila je 40 kg mina koja je bila pricvrscena
za koplje na pramcu podmornice. Taktika napada se sastojala u pricvrscivanju
mine pomocu koplja za drveni trup broda i njenog aktiviranja pomocu zice
koja se obmotavala iz trupa podmornice i koja je spajana na izvor elektricne
energije kada bi se pomornica udaljila na bezbednoj daljina od neprijateljskog
broda. Prvi brod potopljen ovom podmornicom bio je USS Housatonic deplasmana
1240 tona naoruzana sa baterijom od 12 topova. Prilikom ove misije stradala
je i podmornica Hunley.
Podmornica Hunley u podvodnoj voznji
(Na pramcu se vidi koplje za koga je pricvrscena mina)
4. ZNAČAJ RATA I POSLEDICE RATA
4.1 Značaj rata
Građanski rat 1861-1865. imao je velike posledice na dalji razvoj SAD.
Ogromna prostranstva od Atlantika do Pacifika i od Meksičkog zaliva do
Kanade postala su potpuno slobodna za naseljavanje i eksploataciju. Razvitak
kapitalističke privrede na celoj teritoriji SAD pobedom Severa dobio je
veliki zamah, koji će se postepeno širiti i na poražene juđžne države.
Crnci će iako pravno slobodni, još dugo imati podređenu ulogu u društvenom
i privrednom životu SAD.
Najznačajniji rezultati:
a) Ukinuto ropstvo na Jugu
b) Osujećena secesija, očuvano jedinstvo države
c) Zavedena vojna diktatura na Jugu zbog toga što je koristeći federativno
uređenje Jug donosio zakone po kojima su osporavana prava crnačkom stanovništvu
(1867-1876)
4.2 Posledice rata
Kraj rata nije sam po sebi značio kraj političke nestabilnosti u SAD.
Nedugo nakon proglašenja pobede Linkoln je pao kao žrtva atentata, a nasledio
ga je potpredsednik Endru Džonson, južnjački demokrata veran Uniji, čija
je pomirljiva politika prema okupiranim južnim državama bila trn u oku
radikalnim republikancima koji su dominirali Kongresom. Južne države su
postepeno vratile punopravno članstvo u Uniji u procesu Rekonstrukcije,
završenim sporazumom severnih i južnih političara na račun oslobođenih
crnih robova koji su potpali pod sistem rasne segregace.
Rat je takođe poslužio i za ustanovljavanje celog niza reformi uprave
i jačanje uloge federalne države u svakodnevnom životu, čime su SAD došle
na isti nivo, odnosno premašile druge moderne države u tadašnjem svetu.
Zbog toga se američki građanski rat često naziva Drugom američkom revolucijom.
ZAKLJUČAK
Američki građanski rat predstavlja najkrvavi rat u američkoj istoriji,
ako se u obzir uzme isključivo broj američkih žrtava. Iza sebe je ostavio
dugotrajne ekonomske i demografske posledice, pogotovo na opustošenom
Jugu koji se nije oporavio sve do poslednje četvrtine 20. veka
S druge strane, rat je konačno ustanovio SAD kao pravu nacionalnu državu
- ne samo što je jednom zauvek ustanovljen ustavni primat federalne nad
državnim vlastima, nego su i u kulturnom smislu SAD postale jedinstveni
prostor čiji su se stanovnici smatrali građanima vlastite nacionalne države.
LITERATURA
• Vojni leksikon, Vojno-izdavački Zavod Beograd, 1981
• David Potter, The Impending Crisis, 2001
• Bruce Catton „The Civil War (American Heritage Books)“, 2004.
• McPherson, Battle Cry, 1999
• David Potter, The Impending Crisis
• William C. Davis, Look Away, 2003
• William W. Freehling, The Road to Disunion, 2002
INTERNET:
• http://www.americancivilwar.com
• http://www.sunsite.utk.edu/civil-war/warweb.html
• http://www.wikipedia.org
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|