|
EGIPAT I HELENIZAM
Egipat je najizrazitija i najpoznatija helenistička država. Aleksandar
je zauzeo Egipat bez borbe (332.g.pre nove ere). Prema ustaljenom običaju
osnovao je grad Aleksandriju (331.) i polazeći na istok ostavio zemlju
na upravu Kleomenu. Nakon Aleksandrove smrti za egipatskog satrapa izabran
je Ptolomej.
Helenistički Egipat bio je vojno - birokratska centralistička monarhija.
Kraljevi su se smatrali vlasnicima sve zemlje u državi i nosiocima sve
vlasti. Poput faraona proglašavali su se bogovima. Egipat se delio na
agrarne oblasti - nome. Nomi su se delili na manje jedinice - tope, a
topi na seoska područja - kome. Aleksandrija je bila prestonica. Tu se
kralj okružio velikašima koji su obavljali najvažnije državne poslove
i predstavljali vrhovnu vlast. Zemlju su obrađivali slobodni i poluslobodni
seljaci i robovi. Obrt je bio vrlo razvijen. Razvila se trgovina i novčana
privreda. Ptolomeji su kovali zlatni, srebrni i bakarni novac. Razvilo
se svojevrsno bankarstvo. Trgovački promet kopnom i morem bio je razvijen
nadaleko, od Nubije i Etiopije, Arabije, Indije i Kitaja.
Država Ptolemeja je očuvala tradiciju viševekovne države i nije težila
veštačkoj helenizaciji. Na teritoriji Egipta je podignut samo jedan grad
- Ptolemeida. Ona je bila uglavnom pošteđena ratova, nije bila toliko
etnički raznolika (bilo je Jevreja i Grka).
Izvori iz kojih saznajemo o ovoj državi su:
- Diodor - do 301.
- Justin - do 220. koji prepričava Pompeja Troga
- Polibije - od 220. i drugi rimski istoričari
- Epigrafski spomenici i papirusi. Puno je tekstova i to tri vrste (hijeroglifski,
demotski, grčki – kamen iz Rozete). Puno njih je važno za privrednu
istoriju.
- Zenonov arhiv - sadrži korespondenciju ovog Grka koji se niz godina
nalazio u službi jednog visokog dvorjanina Ptolemeja II.
Ptolemej
Lag je bio jedan od stvarnih nastavljača Aleksandrove politike.
On je želeo stvaranje helenističke države. Prvo što je osvojio bila je
Kirena koja je tek posle bitke kod Ipsa priključena Ptolemejevoj državi.
Preko 100 godina Egipat je posedovao južnu Siriju, Palestinu i deo Fenikije
mada su se za ove posede borili sa Seleukidima. Ptolemej je posedovao
i Kipar koji je bio izuzetno bogat bakrom. 306. Ptolemej je u borbi sa
Demetrijem Poliorketom izgubio Kipar, ali je 295. Kipar ponovo došao pod
vlast Ptolemeja sve do 58. kada su ga uzeli Rimljani.
308. godine Ptolemej postaje vođa Ostrvske lige – saveza Kikladskih ostrva
koji je stvorio Antigon. Neki gradovi Male Azije i kopnene Grčke su isto
tako neko vreme bili pod vlašću Ptolemeja.
Ali, bez obzira na ove posede Ptolemej se nije zadovoljio i aktivno je
učestvovao u borbi između dijadoha. Politiku širenja države nastavili
su i naslednici Ptolemeja I Sotera (Soter - spasitelj - Rodosa
u vreme opsade koju je vršio Demetrije Poliorket).
Ptolemej je nastojao da poveže istočnjačke elemente svoje vlasti sa helenističkim
i makedonskim tradicijama. O ovome govori i činjenica da je on 311. svoju
prestonicu prebacio u Aleksandriju. On se nije odrekao niti je gušio stare
egipatske kultove, ali je stvorio novi kult heleniziranog egipatskog boga
Sarapisa. Ovaj kult se proširio uskoro i po kopnenoj Grčkoj.
Oslonac vlasti Ptolemeja Sotera je njegova vojska koja se sastojala od
Makedonaca i Grka i bila organizovana po makedonskom tipu. Egipćana nije
bilo u vojsci. Oni se kao takvi prvi put pominju u bici kod Gaze 312.
Na visokim položajima u administrativnoj upravi nalazili su se Grci, ali
ni ova mesta nisu bila strana Egipćanima. Službeni jezik je bio grčki,
ali se odomaćio znatno kasnije. Puno Egipćana uzima grčka imena i obrnuto.
U vreme Ptolemeja I izgrađen je farski svetionik, osnovani su Aleksandrov
muzej i biblioteka koji su postali centri helenističke nauke. Stanovništvo
ovog grada je od samog početka bilo raznoliko po svom etničkom sastavu.
Osim Grka – Makedonaca, bilo je i dosta Jevreja.
Za svog savladara Ptolemej je imenovao svog sina sa Berenikom i time zaobišao
sina sa Euridikom, Ptolemeja Kerauna. Ovaj je otišao na Lisimahov dvor.
Lisimah je ubio svog sina Agatokla zbog Ptolemeja Kerauna. Posle bitke
kod Kurupediona 281., Ptolemej Keraun je ubio Seleuka i bio proglašen
za kralja Makedonije, ali je ubrzo poginuo u bici sa Galatima. 283. je
umro Ptolemej Soter.
Ptolemej II Filadelf vladao je još od 285., pa sve do
247. Ima vrlo malo podataka o političkom životu ovog doba, ali dosta toga
iz privrednog. Za vreme njegove vlade izašao je poreski zakon.
Iz ovog doba je i Zenonov arhiv, poverljiva ličnost kod visokog finansijskog
administratora, Diojketa Apolonija, koji je veoma pedantno čuvao svoj
arhivski materijal, zahvaljujući kojem možemo stvoriti predstavu ne samo
o organizaciji poseda Ptolemeja u Egiptu već i van njega. Period vladavine
ovog vladara je period u kome je Egipat doživeo svoj najveći procvat i
sjaj. Egipat je širio svoje veze sa spoljašnjim svetom. Za vreme ratova
Rima sa Pirom, Egipat je uputio poslanstvo u cilju sklapanja prijateljstva
sa Rimom. Za vreme njegove vladavine izvršeni su ili dovršeni kapitalni
radovi na prokopavanju kanala (započetog još u doba Neha) koji je vezivao
Nil sa Crvenim morem, radovi na melioraciji fajuma (gde je stvorena nova
oblast – Arsinoidska noma), rad na podizanju farskog svetionika, na organizaciji
Muzeja, Serapeiona… Stvoren je suistem državne i privredne uprave zemljom
koji se uz izvesne izmene održao sve do kraja helenizma, a koji su zatim
preuzeli Rimljani.
Što se tiče ratnih poduhvata Ptolemej II nije imao uspeha. II sirski rat
(258. – 253.) se završio (bitka kod Kosa) sklapanjem mira koji je potvrđen
brakom između Antioha II i Ptolemejeve kćerke Berenike. Ptolemej se umešao
u tzv. Hremonidski rat – ustanak Grka protiv Makedonaca, ali su se egipatske
pomorske snage ograničile samo na obično manevrisanje i ustanici su bili
iznevereni. U bici kod Kosa, egipatska vojska je bila poražena od makedonskog
kralja i time je Egiptu zadat veliki udarac.
Od doba Ptolemeja II – velika uloga kraljice u državnim poslovima, a posle
je za Egipat postala i tipična. Ptolemej Filadelf je prvo bio oženjen
Arsinojom I, kćerkom Lisimaha, a kada je sa njom imao već troje dece,
za drugu ženu je uzeo svoju rođenu sestru Arsinoju II. Arsinoja je prvo
bila udata za Lisimaha a onda verena za Ptolemeja Kerauna, a pošto je
on ubio Arsinojinog sina kao eventualnog pretedenta na presto, ona je
pobegla u Egipat. U Egiptu se udala za svog brata, iako je imala 40 godina.
Ona je stvarno rukovodila državom. Njen lik je bio na moneti, Arsinotska
noma izgrađena u doba Ptolemeja II je po njoj dobila ime. Njen nadimak
Filadelfos (bratoljubiva) kasnije je bio prenesen i na samog Ptolemeja.
Posle njene smrti 269., u njenu čast je uveden raskošan kult.
Ptolemej III Euerget (246.-221.) je bio sin Arsinoje
I, a posinila ga je Arsinoja II. Za njegove vlade nije došlo do nekih
promena ni u spoljnoj ni u unutrašnjoj politici, osim III sirijskog rata.
On je u ovom ratu prodro daleko na Istok, iza Eufrata, ali ovi njegovi
uspesi izgleda su uznemirili mnoge druge države, pa čak i Rodos (koji
je inače bio u prijateljskim odnosima sa Egiptom) koji je počeo vršiti
ratne pripreme. Plašeći se mogućnosti velikog rata, Ptolemej je pokupio
veliki plen i neiskoristivši u punoj meri sve plodove svojih pobeda, vratio
se u Egipat.
O posedima Ptolemeja van Egipta ima malo podataka. Uglavnom se tamo oni
nisu trudili da uvedu jaku centralnu vlast. Oni su u svojim azijskim pohodima
osnovali nekoliko desetina polisa, ali su to većinom bili stari gradovi
u kojima su oni izvršili samo neke promene. Grčki gradovi u posedu Ptolemeja
su zadržali svoj stari ustav. U posedima Ptolemeja van Egipta nije bilo
onako razgranate birokratije kao u Egiptu, gde se ona uplitala u sve sfere
života. Ovde su oni koristili lokalne ustanove i delovali preko njih.
Ali, bez obzira na nepostojanje razgranatog poreskog aparata van Egipta,
vlade Ptolemeja su putem svojih ekonoma kontrolisale ukupan iznos dažbina
i poreza. Gradovi su mogli da i u svoju korist naplaćuju poreze i dažbine
pošto bi isplatili državu. Veliki značaj je imala Kirena, bogata i plodna
oblast koja je priključena Egiptu još u vreme kada je Ptolemej I bio satrap.
Ona je nekoliko puta dizala ustanke protiv Egipta. Jedno vreme je bila
nezavisna, a onda je opet priključena Egiptu, s tim što je imala svoju
autonomiju.
Birokratski sistem je u samom Egiptu bio savršeno organizovan. Preko njega
su kontrolisane ne samo administrativno-upravne već i privredne funkcije.
Najbliži pomoćnici Ptolemeja i visoki državni funkcioneri su postavljani
iz redova Grka i Makedonaca, i iz redova kraljevih rođaka i prijatelja.
Ali, za vreme Ptolemeja veoma je poštovano staro egipatsko plemstvo. Egipatski
sveštenici ne samo da su prihvatili novu vlast već su joj pripisivali
i božanska obeležja.
U početku u vojsci Ptolemeja nije bilo Egipćana, ali ih kasnije ima. Oni
su učestvovali u bici kod Gaze 312., a kod Rafije 217. su odigrali odlučujuću
ulogu.
Administrativna podela zemlje je kao i ranije bila podela na nome. Na
čelu nome nalazili su se stratezi i ekonomi, dok su u selima na čelu bili
lokalni nomarsi i starešine.
U narodu je i dalje važilo staro egipatsko običajno pravo, ali su carske
naredbe, naredbe činovnika bile u duhu grčkog prava. Ipak, ovaj proces
ujednačavanja (ne samo u zakonu) nije mogao prodreti dovoljno duboko pa
su Egipćani i u doba rimske vlasti čuvali svoj jezik, pismo i religiju.
U Egiptu su postojala samo 3 grčka grada - Aleksandrija, Naukratis i Ptolemeida.
Aleksandrija je bila ogroman grad sagrađen po Hipodamovom planu, grad
koji su ukrašavale raskošne palate i hramovi u grčkom stilu. Aleksandrijski
Heleni, iako nisu imali saveta po obrascu grčkih
polisa, ipak su bili organizovani po grčkom tipu. Najuglednija ličnost
koja je istupala u ime svih građana bio je gimnazijarh. Građani su bili
podeljeni u file i deme. U Aleksandriji je postojao ustav koji se razlikovao
kako od ustava grčkih polisa tako i od starih egipatskih običaja. Naukratis
i Ptolemeida su bili uključeni u odgovarajuće nome. Njihova samouprava
ugl. se svodila na samoupravu kulta Ptolemeja.
Najverovatnije da je upravo u Egiptu prvi put nastao reformisani judaizam
koji je poslužio kao polazna osnova za hrišćanstvo. Ovde je i Biblija
prevedena na grčki. Ovde je kasnije pomoću alegoričkog tumačenja Biblije
stvorio svoje filozofsko učenje otac hrišćanstva – Filon.
Na čelu države bio je kralj koji je za Egipćane bio faraonov naslednik,
a za Grke i Makedonce – naslednik Aleksandra Makedonskog. O tome na izvestan
način svedoči grobnica smeštena u raskošnom kvartu Aleksandrije, koja
je na izvestan način simbolizovala tu naslednost.. Pored kralja su njegovi
velikodostojnici i savetnici koji nose titule kraljevi rođaci
i prvi prijatelji (što ne mora da znači da su oni to zaista bili).
Na dvoru je vladao neverovatan luksuz i raskoš.
- Epistolograf - je bio na čelu kraljeve kancelarije. U kancelariji
su pisani ukazi i naredbe, ovamo su stizale tužbe i molbe organizacija
ili privatnih lica.
- Finansijski ured - ured za pljačkanje zemlje - na čelu diojket.
Predstavnici diojketa u nomama bili su ekonomi, uz koje su delovali
kontrolori i kraljevi pisari.
- Pored diojketove ustanove, u Aleksandriji se nalazio centralni računski
aparat eklogista koji je u nomama imao svoje odeljenje.
- Uprava javnih radova - održavanje i proširenje kanala za navodnjavanje
- kraljevska zemlja - obrađivali je kraljevski zemljoradnici
- zemlja pod najam - na raspolaganju raznih kategorija stanovništva:
- dodeljivana vojnim obveznicima, rezervistima i policijskim funkcionerima
tzv. klerovi. Državi su morali da plaćaju dažbine, a ona je kler mogla
i da oduzme. Posle kleruhove smrti parcela je vraćana državi. Klerusima
su dodeljivani i stanovi i obično su stanovi nasilno oduzimani od građana
- zemlja u privatnoj eksploataciji. Ona je izdavana pod naslednu arendu,
ali njeni posednici nisu bili njeni vlasnici
- darovana zemlja. Obično veliki posed. Posednik nije imao prava na
nju, bila je pod nadzorom centralne uprave
- zemlja koja pripada hramovima - na sredini između prve i druge kategorije
Glavni proizvođači bili su kraljevski zemljoradnici. Oni su
u stvari bili arendatori. U vreme masovnog davanja zemlje pod zakup oni
su podnosili svoje zahteve za određenu parcelu. Zakupac je državi plaćao
ugovorenu zakupninu u naturi, ali pored ove zakupac je bio dužan da plaća
još niz dažbina - zemljarina (danak hramu, čuvarina kraljevskih skladišta
i razne državne namete). Porez je tako bio relativno visok.
Pozajmica semena – država je davala arendatoru uz kamatu od 50%.
Krupni zemljoposednici su mogli da se na svojim imanjima služe radom
robova ili jeftinih nadničara ili čak prisilnim radom slobodnih seljaka.
Organizacija seoske opštine je postala čisto formalna. Selo je bilo mesto
u kojem je seljak registrovan i u kojem je izvršavao svoje potrebe prema
državi. Ali, seljaci nisu striktno bili vezani za mesto stanovanja, već
su u načelu mogli da biraju gde će stanovati.
Ptolemejska vlada je organizovala sve detalje poljoprivredne proizvodnje,
počevši od pripreme za oranje i setvu do predaje gotovog produkta državnim
magacinima. Svake godine se pravio planski raspored gde, šta i koliko
da se zaseje. Najodgovorniji posao bila je žetva. Vlada je za nju mobilisala
specijalne inspektore za prinos i seoske starešine odgovorne za očuvanje
roda i za naplatu dažbina državi.
Vidovi poljoprivredne proizvodnje vezani za državni monopol su posebno
regulisani. Tako je svakoj nomi unapred određivana površina za uljarice.
Ceo proces dobijanja proizvoda je pod stalnom kontrolom. Proizvodnja masnoće
odvijala se u specijalnim radionicama, a nikako u privatnim kućama. Hramovi
su mogli da proizvode masnoće, ali samo za potrebe kulta. Prodaja ulja
je vršena preko sitnih trgovaca koji su ga kupovali po utvrđenoj ceni,
a isto tako i prodavali. Bio je zabranjen uvoz za privatne potrebe, ali
je postojao šverc.
Proizvodnja lanenih tkanina se nalazila u privatnim rukama, ali je vlada
otkupljivala tkanine po utvrđenim cenama, a zatim ih preprodavala. Drugi
monopoli: so, koža, konoplja, papirus.
Pored plaćanja poreza ljudi su morali besplatno raditi na irigacionom
sistemu
Po svemu sudeći u državi Ptolemeja postojao je rad robova. Postojala
je trgovina robovima, porez na robove, kazne za gospodare i robove. Porez
na robove se naplaćuje u korist države i u korist grada i bio je relativno
visok. Bila je rasprostranjena i prodaja dužnika u robove.
Aleksandrija je postala jedan od najvećih trgovinskih centara i zaostajala
je možda jedino za Rodosom. Isti je slučaj i sa Filadelfijom. Trgovina
se uglavnom nalazila u rukama prekupaca. Egipat je trgovao i sa Zapadom.
Od značaja je bila egipatska keramika i posuđe izrađeni od livenog stakla
sa zlatnom ornamentikom. Važna je bila trgovina žitom, raznim istočnjačkim
mirisima i začinima, papirusom. Egipat je uvozio: metale (Fe, Si,), drvo,
konje i slonove.
Egipćani su za daleku prekomorsku trgovinu koristili grčke i feničanske
brodove, ali je i u Egiptu postojala brodogradnja. Postojala je državna
rečna flota. Za saobraćaj Nilom korištena su i privatna prevozna sredstva.
Za Egipat je veoma važna bila trgovina sa Istokom. Na Crvenom moru pojavljuju
se luke preko kojih se trguje sa Arabijom, Etiopijom i Indijom. Obnovljen
je kanal koji je spajao Nil sa Crvenim morem. Čitav sistem brana je regulisao
stalan nivo vode potreban za prolaz velikih trgovačkih brodova. Trgovina
sa Indijom je obavljana posredstvom Arabljana mada su činjeni pokušaji
da se uspostavi neposredan kontakt. Začini i mirisi iz Arabije i Indije
dolazili su u Aleksandriju kao sirovine, a onda prerađivani u odgovarajuće
gotove proizvode.
Monetarni sistem - zaveden je jedinstven monetarni sistem koji se zasnivao
na feničanskom standardu. Sve ranije monete bile su povučene iz opticaja
i prerađene. Za unutrašnji promet u Egiptu su ostajale bakarne monete.
Dvorske intrige - Ptolemej
IV Filopator i Ptolemej V Epifan
Ptolemej IV Filopator (221. – 204.) - Posle Euergeta dolazi do opadanja
moći Egipta. Državom je za vreme Filopatora u stvari upravljao Sosibije
- vrhovni sveštenik kraljevskog kulta. Njegovim nagovorom su pobijeni
stric, brat i majka Ptolemeja. On je povlađivao rđavim nagonima mladog
kralja da bi ga držao u svojim rukama. U vreme Filopatora vodi se IV sirijski
rat - poraz Antioha III 217. kod Rafije. Ovde je učestvovalo i 20 000
Egipćana, obučenih po makedonskom uzoru. Egipćani su čak bili pouzdaniji
od najamnika, jer oni nikako ne bi prešli na neprijateljsku stranu, kao
što su to često činili najamnici. Pobeda kod Rafije je učvrstila vlast
Ptolemeja u azijskim posedima, ali je imala neočekivane posledice po unutrašnji
život Egipta. Naime, zna se da je još za vreme pohoda u Ptolemejevoj vojsci
došlo do nereda. Ustanak je, čini se, bio podignut uglavnom protiv sveštenstva
kao eksploatatorske klase. Ustanak je prvo počeo na severu, po završetku
sirijskog rata. Na jugu je ustanak izbio 206., ali je bio znatno ozbiljniji;
ovde se Tebaida odvojila od kraljevstva Ptolemeja.
U Egejskom moru vodeći trgovinski centar postaje Rodos. Zbog nemirnih
vremena (II punski rat, I makedonski) Filopator je slabo učestvovao u
spoljnoj politici. Na dvoru se i dalje živi veoma raskošno.
O smrti Filopatora i njegove žene (sestre) Arsinoje postojale su razne
legende. Dvorani su prema jednoj od priča čitave godine krili da je kralj
umro i objavili tek kada su otrovali Arsinoju. U svakom slučaju smrt je
objavljena tek u novembru 203.
Vlast je prešla na Filopatorovog sina Ptolemeja V Epifana (203. – 181.),
ali je regenstvo bilo u rukama Agatokla. 202. strateg Peluzije je podigao
ustanak protiv uzurpatora i na njegovu stranu su prešli makedonski odredi
u Aleksandriji. Agatokle je rastrgnut na komade, a i mnogi dvorani. Vlast
je prešla u ruke Tleoptolema, stratega nome Peluzija. Njega je smenio
Aristomen, a vojna komanda je bila poverena poznatom Etolcu – Skopasu.
Po svemu sudeći i “prijatelji” i neprijatelji Egipta bili
su odlično upoznati sa neredima u Egiptu i nisu propuštali priliku da
to iskoriste. Ovo je iskoristio Filip V - proterao Ptolemeja iz Trakije
i zauzeo Samos. Ptolemeji su izgubili sve posede u Maloj Aziji osim Efesa.
Posle bitke kod Paniona 200., Antioh III je konačno zauzeo južnu
Siriju. Uz sve ovo građanski rat nije prestajao. O ovom građanskom ratu
nalaze se podaci na ploči iz Rozete.
Ptolemej V Epifan je 197., kao dečak od 12 godina, krunisan za kralja.
Ovaj kralj daje mnoge povlastice sveštenstvu u čemu se vidi pokušaj da
se približi sveštenstvu koje je bilo idejni vođa borbe protiv vlasti Ptolemeja.
Ali je ovde ipak reč o nečem drugom, jer je ustanak bio uperen i protiv
sveštenstva. Ustanici su se učvrstili u Likopolju i opsada je dugo trajala.
Zarobljeni ustanici su pogubljeni u Memfisu 196. Zemlja je bila relativno
zapuštena, pa su učinjeni neki pokušaji da se aktivira stanovništvo –
oproštena su dugovanja, neke dažbine smanjene, neke kategorije zatvorenika
amnestirane. Tebaida je umirena tek 186.
Po smirenju ove situacije počinje da se misli i na spoljnu politiku. Sklopljen
je brak između Ptolemeja V i Kleopatre, kćerke Antioha III. Posle poraza
Seleuka kod Magnezije, vlada Ptolemeja je htela da ponovo zavlada južnom
Sirijom, ali je to sprečila Ptolemejeva smrt.
Ovo je vladavina koja obiluje važnim događajima. Dok je Filometor bio
maloletan, regenstvo je bilo u rukama njegove majke Kleopatre, a potom
u rukama evnuha Euleja i Sirijca Leneja.
172. Ptolemej je proglašen punoletnim i oženjen svojom sestrom Kleopatrom
II. U to vreme je Antioh IV upao u Egipat i krunisao se za egipatskog
faraona. Ptolemej je pao u ruke Antioha. Zatim je u Aleksandriji izvršen
prevrat i za kralja proglašen mlađi kraljev brat koji je takođe dobio
ime Ptolemej (pravo lično ime kraljeva moglo je da bude drugačije, ali
kao kraljevi nazivali su se Ptolemejima). Konačno je postignut sporazum
da vladaju oba brata.
168. Antioh IV je po drugi put ušao u Egipat i zauzeo Kipar, ali se ovoga
puta umešao Rim i Antioh je morao da napusti Kipar.
165/4 desio se novi ustanak u Egiptu. Vojskovođa Dionisije je pokušao
da organizuje ustanak protiv Filometora u korist njegovog brata. Ustanak
nije uspeo, ali je došlo do masovne pobune protiv vlade, sa kojim se povezao
novi ustanak u Tebaidi. Filometor je uspeo da uguši ustanak, ali ga je
mlađi brat isterao iz Aleksandrije. Filometor je pobegao u Rim i senat
je doneo odluku da se Egipat podeli. Filometor je dobio Egipat i Kipar,
a njegov brat Kirenaiku. Ovo je bilo u interesu Rima.
Filometor je bio izuzetno aktivan u Nubiji i u Siriji. U Siriji je on
pružio podršku Aleksandru Balasu, pretendentu na sirijski presto. Kada
je Aleksandar ispoljio neprijateljske namere protiv Egipta, Filometor
je ušao u Antiohiju i naterao Aleksandra u bekstvo. Filometor je mogao
zauzeti sirijski presto, ali Rim sigurno ne bi dopustio ovakvo jačanje
države Ptolemeja, tako da je on postupio razborito i odbacio taj predlog.
Ali je Filometor uskoro bio pobeđen u bici sa Aleksandrom i uz to i smrtno
ranjen.
Ptolemej VII je prvo ubio Kleopatrinog i Filometorovog sina, a onda se
njome oženio. Onda se oženio Kleopatrinom kćerkom, Kleopatrom III, svojom
nećakom. Zbog ustanka u Aleksandriji, Ptolemej je morao da beži na Kipar
(131.), a u Egiptu je vladala Kleopatra II. Da bi joj se osvetio, Ptolemej
je naredio ubistvo vlastitog sina sa njom, a onda ga je isečenog na komade
poslao Kleopatri kao rođendanski poklon. Ubio je i svoja druga dva sina.
124. Kleopatra se izmirila sa Ptolemejem i uspostavljeno je trojno kraljevstvo
(sa Kleopatrom III). Zbog svega ovoga Ptolemeja nisu zvali Euergetom (dobrotvorom)
već Kakerdetom (zlotvorom).
Kleopatri III je Eurget II ostavio presto i odluku da izabere koga će
sina uzeti za savladara: Ptolemeja Latira (Ptolemeja VIII Sotera II) ili
Ptolemeja IX Aleksandra I.Euerget II je svom vanbračnom sinu Ptolemeju
Apionu ostavio Kirenaiku. On je umro 96. i Kirenaiku zaveštao Rimu koji
je u početku uzimao samo danak, a 74. je proglasio provincijom.
Kada je umro Ptolemej Latir (posle proterivanja i smrti Ptolemeja IX
Aleksandra I, koji je samostalno vladao Egiptom od 88 do80.) Sula je doveo
na presto Ptolemeja X Aleksandra II, ali sa ga Aleksandrijci iste te 80-te
zbacili sa prestola i ubili. Na presto je doveden Ptolemej XI Aulet (Frulaš)
(80. – 51.) – vanbračni sin Sotera II.
59. je Cezar je sproveo zakon de rege Alexandrino prema kojem
je Aulet priznat za kralja i saveznika Rima.
Već iduće, 58. godine, Rimu je pripojen Kipar i stanovnici Aleksandrije
su proterali Auleta. On beži u Rim, a zatim u Efes. On je sa 10 000 talenata
podmitio prokonzula Sirije – Gabinija da ga vrati na vlast. 55. Gabinije
je sa vojskom upao u Egipat i vratio Auleta na presto (prvi upad Rima
u Egipat).
Auletovi kreditori su tražili isplate. Rabirije Postum je dobio položaj
diojketa i počeo je od Egipćana da izvlači ne samo svoj novac, već i 10
000 Gabinijevih talenata. Posle godinu dana Ptolemej ga je zatvorio pod
pritiskom Aleksandrinaca. Na sudu u Rimu je uspeo da stekne naklonost
Cicerona.
Presto je posle smrti Auleta i dinastičkih borbi pripao – Kleopatri. 30.
Egipat je uključen u sastav Rima.
Literatura:
- www.wikiperia.org
- www.povijest.net/sadrzaj/lenta/stari-vijek/egipat/500-helenisticki-egipat.html
- Struve-Kalisto, Uspon Makedonije i propast nezavisne Grčke, Beograd,
2000.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
|
|