|
Avari u jugoistočnoj Evropi i Panoniji
Arheološka istraživanja su dokazala prisustvo brojnih varvarskih plemena
na tlu istočne, srednje i jugoistočne Evrope u periodu od 4. do 8. veka,
pa i nešto kasnije, čiji koreni su iz Azije. Ta plemena su živela usitnjena
i raštrkana na prostoru nepreglednih stepa centralne Azije vekovima pre
prvog prodora Huna u istočnu Evropu. Najezda Huna je uticala na prve migracije
stepskih naroda Azije da masovno krenu ka Evropi i promene tok istorije.
"Vrata naroda", relativno uzan kopneni prolaz između planine
Ural i Kavkaskog jezera, bilo je prirodan put za prodor Huna, a zatim
i ostalih plemena u Evropu. 375. godina se uzima za prolazak Huna i upravo
je ta godina, ili pravilnije ta decenija, nagovestila početak umiranja
najnaprednije civilizacije starog sveta.
Varvarska plemena, kako su stizala na granice Rima, ostajala su zapanjena
građevinama, putevima i bogatim gradovima sa raskošnim palatama u kojima
su Rimljani uživali vekovima. Nomadski način života će vremenom menjati
za trajni boravak u plodnim ravnicama rimskih provincija. Vremenom ih
ni to neće zadovoljiti, pa će krenuti ka prestonicama podeljenog carstva,
Rimu i Konstantinopolju. Zanimljivo je to da se istočna rimska prestonica
održala čitav milenijum posle propasti zapadne. Treba da zahvali za svoj
opstanak prirodnom položaju i udaljenošću od glavnog pravca varvarskog
nadiranja. Nekako su je najmasovnije migracije varvarskih plemena zaobišle
i ustremile se ka zapadu, na Rim.
Geografsko - strateški položaj Konstantinopolja, sposobnost careva, bogatstvo
provincija, jedinstvo nacije koja je sebe nazivalo Romejima, sve je to
uticalo da se ova imperija održi deset vekova posle propasti sestre na
zapadu, i odoleva sve do dolaska Turaka. Zahvalnost za svoju propast treba
da preda unutrašnjem državnom i društvenom uređenju, koje nije moglo da
odgovori na promene privređivanja i skupih i mnogobrojnih ratova za očuvanje
granica pred naletom varvara.
Avari su doneli novi talas nevolja Vizantiji dva veka posle Huna i uzdrmali
samu prestonicu. Prvo kao njeni saveznici su ratovali sa plemenima sa
zapada i Slovenima koji su stremili ka Balkanu u zauzimanje provincija
južno od Save i Dunava. Za svoje usluge su dobijali teritorije u Panoniji
za naseljavanje, kao i ogromne sume u zlatu i drugim dragocenostima. Avari
su to iskoristili za opremanje sopstvene vojske, zatim savez sa Slovenima,
da napadnu zajedno granice imperije i dodju pod zidine Konstantinopolja.
Ovaj pokušaj zauzimanja najbogatijeg i najvećeg grada poznatog sveta,
posle svoje propasti, nagovestio je kraj jednog perioda koji su Avari
obeležili. Ubrzo zatim se gubi identitet avarskog naroda i fizičko prelivanje
u druge narode istočne Evrope.
2. TERITORIJE IZVAN RIMSKOG CARSTVA U CENTRALNOJ EVROPI
Rimsko carstvo je doživelo najveće teritorijalno proširenje u prvim
vekovima nove ere. Tada su bile savladane Galija, Britanija i Germanija
na zapadu, Egipat na jugu i Persija na istoku. Rimsko carstvo je postalo
najveća i najmnogoljudnija država koju je svet ikada video. Sposobnost
njenih careva, disciplinovana vojska, strateška okupacija novih zemalja,
agresivna politika, itd. usloviće nastanak najveće i civilizacijski najnaprednije
države do tada. Veliko Aleksandrovo carstvo nije moglo da se meri ni u
kom pogledu sa njim, jer je Rima samo u sklopu svojih istočnih provincija
obuhvatio Makedonsko carstvo. Objedinjući prostor na sva tri kontinenta
starog sveta, pod vlašću Rima našlo se na stotine pa i hiljade plemena
i različitih naroda. Ovako velika šarolikost nosila je sa sobom i nepremostive
probleme. Nejedinstvo je snažilo sa opadanjem kontrole okupatora, preokupiranim
stalnim spoljnopolitičkim problemima.
Rimsko carstvo krajem 4. veka nove ere susreće se sa najvećim izazovom
u svojoj istoriji. Naime, najezda najmoćnijeg varvarskog plemena iz centralne
Azije uzdrmaće granice Rima u Evropi. Ali, to nije bio jedini problem,
jer se imperija odbranila od Huna, istina sa mnogo teškoća. Daleko veća
pretnja, po suzbijanju hunskih hordi, jesu migracije brojnih varvarskih
plemena iz istočne i centralne Evrope, koje su Huni prouzrokovali. To
pomeranje stanovništva evropskih stepa ka zapadu prouzrokovaće početak
kraja jednog milenijumskog carstva, tako da kažemo. Bitno je napomenuti
da nisu samo evropski varvari, odnosno plemena koja su živela izvan granica
carstva, jer su ih Rimljani nazivali kolektivno tim imenom, predstavljali
opasnost za Rim. Dolazak mnogih nomadskih naroda iz Azije zapravo će prouzrokovati
njegovu propast, jer iscrpljena imperija više nije imala kapaciteta sa
svoju odbranu.
2.1 Vladavina stepskih carstava u ranoj srednjovekovnoj Evropi
Većina kraljevina sa jakom konstituciju i potporom u formiranim rimskim
provincijama, gradile su državno uređenje po rimskom modelu, ali sa jasnom
razlikom šta je rimsko, a šta varvarsko u tome; još fundamentalnije: da
li je socijalna, društvena i kulturna razlika Rimljana i varvara (Gemanina)
pravi put da se opiše razlika među ovim državnim uređenjima? Posmatrajući
vremensku komponentu, dolazi do specifične adaptacije i stapanja u poznom
rimskom periodu.
U svakom dokumentovanom zapisu stoji, da bi varvarske kraljevine opstale
na mapi Evrope, primile su Hrišćanstvo i činilo se da su se integrisale,
stopile se sa Rimljanima u poznom periodu, koristile rimske puteve, infreastrukturu
i tekovine njihove vekovne vladavine. Time su ostvarile komunikaciju sa
drugim, udaljenim delovima imperije. Kontakt sa Alamanima i Tervingima
u četvrtom veku, sa sitnim kraljevinama na Britanskim ostrvima u petom
i šestom veku, sa Slovenima u šestom, sedmom i osmom veku ili sa kontinentalnim
Saksoncima u osmom. Koristeći neke rimske sekularne ustupke, izgradile
su samo teritorijalne instrumente vlasti u svoma kraljevstvu.
Bez pomoći tada već snažnih skandinavskih država u poznom rimskom periodu,
koje su učestvovale u organizovanju vlasti u ovim relativno mladim državama,
kontinentalna kraljevstva zasnovana na paganstvu i varvarstvu, verovatno
ne bi opstala. Ovo su važni koraci u njihovom konstituisanju uprave, formiranju
zakona i institucija. Ovi narodi su došli preko Karpata iz Azijskih stepa
i trebala im je reorganizacija državnog i društvenog uređenja radi opstanka
na tlu Evrope.
Evropa se prvo srela sa Hunima u prvoj polovini četvrtog veka, potom je
usledio Avarski kaganat i konačno dolazak Ugara (Mađara) u desetom veku.
Njihova uprava u većini slučajeva pokazala je drugačiji tip državne organizacije
koje potiču iz evroazijskih stepa od vremena Skita u prvom milenijumu
pre nove ere, sve do poznosrednjovekovnih Mongola. Ovi narodi se često
klasifikuju kao nomadi po svom načinu života, koji se čini da je jednostvan
zbog njihovog stalnog seljenja. Jedna takva populacija su i pozni Avari,
koji su formirali evropsko stepsko carstvo, kada napuštaju nomadski način
života, nastanjuju prostor srednje Evrope i osnivaju stalna naselja. Srž
njihove vojne nadmoći nad neprijateljem su stepski ratnici na konjima.
Svojim osvajanjima su bili sposobni da pod svoju vlast dovedu nepregledna
prostranstva.
Ova stepska carstva su se ugledala na pozno rimski model države, tako
da su kako na unutrašnjem tako i na spoljnopolitičkom nivou dostigli izvestan
napredak. Činjenica je da su im u tome dosta pomogli i sami Rimljani.
Ovo se dešavalo kroz par vekova posle najezde Huna iz istočne Evrope 375.
godine nove ere, koji su izazvali mograciju varvarskih plemena prema granicama
Rimske imperije i na taj način uslovili krah najnaprednije civilizacije
starog sveta. Hunska dominacija je pokazala da varvarski narodi mogu biti
moćni i kontrolisati velike teritorije, kao i da su u stanju da zarate
i uništavaju same Rimljane. Njihovim stopama su pošli i Germani uništavanjem
dobrog dela Rimske imperije.
Oko 450. godine Italijom su vladala 3 čoveka: prvi je bio poslednji zapadnorimski
car Romul Avgustul, drugi je Odookar, a treći Teodorih – Atilin čovek.
495. godine konačno propada Zapadnorimsko carstvo, ili ono što je od njega
ostalo, i svu vlast nad Italijom preuzimaju Ostrogoti. Jačanje Avara pole
560. godine izazvalo je dalekosežne posledice po okolna plemena. Neposredno
su izazvali kraj Justinijanovog sistema i ugrozili većinu balkanskih provincija
koje su bile pod vlašću Vizantijskog carstva. Da su Avari nastanjivali
veliki deo Evrope, koja nije bila pod kulturnim, vojnim i privrednim uticajem
Rimske države, postoje snažni dokazi koji to potvrđuju. Jedna bitna činjenica
jeste da su iz vremena ranog srednjeg veka Evrope ostali brojni materijalni
dokazi. Pronađeno je oko 60 hiljada avarskih grobova sa mnogobrojnim materijalnim
dokazima njihovog prisustva i moći. Istraživajući ih pruža se prilika
da se zapitamo kako su i na koji način postojale razlike u upravnom sistemu
Avara, koje su dužnosti postojale, kakva je bila hijerarhija društvenog
i državnog uređenja... u ovoj oblsti arheologije postoje naime i istraživanja
Falka Dejmsa.
Pisani izvori su, kako se i očekivalo, površni i nedovoljni. Istraživanja
su pokazala pisane dokumente drugih naroda koje potvrđuju postojanje Avara.
Najznačajniji su pisani tragovi Vizantijaca. Ratovi i nesuglasice, odnosno
sporovi oko teritorija između njih i Avara oko 626. godine, ostaće zapisani
kod Romeja. Iz perioda sedmog veka, od vremena vizantijskog imperatora
Iraklija i kasnije, postoje dokumentovani spisi sačuvani u prepisima i
drugim pismenim formama. Te zapise su ostavili vizantijski učeni ljudi,
putopisci, istoričari kao što su: Menandar, Teofilakt Simokata i drugi.
Avarsko pleme se pojavilo na severnom Kavkazu kasne 550. godine. Zanimljivo
je to što su odmah po dolasku sa prostora centralne Azije na granice Vizantije
odmah poslali poslanstvo vizantijskom imperatoru Justinijanu 558. godine.
Dogovorili su se da ratuju u službi Vizantije protiv drugih varvarskih
naroda. Cena je bila teritorija i velika svota novca. 568. godine avarski
kagan (najviša državnička i vojna titula kod Avara) Bajan, kao rezultat
saradnje sa Langobardima, zauzeo je posede na Karpatima i time preuzeo
prevlast nad ostalim paganskim plemenima severno od reke Dunav. U sukobu
sa Slovenima, podržavajući ratnički jača u borbi sa manjim i slabijim
slovenskim plemenima, pridobijali su ih za sebe. Krajem 6. veka, pobedom
jačih plemena pod jurisdikcijom avarskog kagana, Avari su stali na čelo
većine Slovena.
2.2 Nestanak Gepida
Justinijan I umire 565. godine, a na tronu ga nasleđuje njegov sestrić
Justin II(565.-578.). Avari su pokušali da obnove stare dogovore sa novim
carom, ali im je on dao do znanja da je gotovo sa Justinijanovom politikom
podmićivanja varvara. Avari koji su, za nešto više od jedne decenije,
okupili preostala hunska plemena i bugarska plemena u Panoniji i levoj
obali Dunava nalazili su se sada na čelu jake vojne sile koja je pod moćnim
kaganom Bajanom (562.-602.) pretila da postane nova hunska država sa novim
Atilom. Prodor na zapad u Tiringiju i uspešni ratovi sa Francima, jasno
su pokazali njihovu snagu.
Izbijanje ponovnih sukoba i početak konačnog obračuna između Gepida i
Langobarda doneo je nove značajne etničke promene u južnoj Panoniji. Langobardi
su u sukobu zatražili pomoć Avara protiv Gepida i Vizantije. Bajan je
na to pristao, ali tek kada mu je obećana gepidska zemlja (prostor današnje
Slavonije i Srema). Rat je okončan trijumfom Langobarda i praktičnim nestankom
Gepida. Avari su zauzeli gepidske zemlje nasuprot vizantijskim Sirmijumu
i Singidunumu. Promene stanja na apeninskom poluostrvu, doveli su do novog
pomeranja stanovništva jer se 568. godine Langobardi upućuju iz Panonije
na sever današnje Italije (po njima kasnije nazvana Lombardija) „sa ženama
i decom i svim pokućstvom“, posle čega Avari postaju vladari celokupne
Panonske nizije.
Zbog teritorija želja Avara je prerasla iz savezništva sa Vizantijom u
otvoren sukob. Sloveni su bili uz Avare prvenstveno zbog teritorija na
Balkanu, ali i iz obaveze prema savezništvu. Sloveni su želeli da promene
neplodne i krševite predele u podkarpatju za balkanske vizantijske provincije.
Avari traže isplatu u zlatu od Vizantijskog cara u rekordnom iznosu od
dve stotine hiljada zlatnih solida nešto pre 626. godine, i dobijaju je.
Ovo ogromno zlato poslužilo je kaganu da opremi veliku vojsku za rat,
učvrsti savez sa Slovenima i napadne svoje finansijere. Vekovima se nije
dogodilo da je jedan varvarski vladar okupio tako ogromnu kopnenu vojsku.
Za ovog varvarskog kagana je važilo legendarno pravilo da je uvek dobijao
bitke i sa malobrojnijom vojskom i terao neprijatelja u beg i da ga služi
dobro zdravlje. Međutim, pobede i uspešna ekspanzivna politika za kagana
je imala ohrabrujuče dejstvo, a njegove sve veće i veće ambicije o velikim
i plodnim teritorijama trebalo je upravo ta ogromma vojska i da ostvari.
3. PLJAČKAŠKI NAPADI AVARA TOKOM DRUGE POLOVINE VI VEKA
Zauzimanje juga Panonije dalo je Bajanu dodatno samopouzdanje, zbog
čega je on zatražio da mu se preda Sirmijum čiji su jaki bedemi i jaka
posada bili nož oko avarskog vrata, vezujući im ruke. Posle neuspešnih
pregovora, otpočeli su vojni sukobi u kojima su Avari bili uspešniji,
iako nije bilo pravih sukoba jer se slabija vizantijska vojska nije usuđivala
da se upusti u borbu. Rezultat rata bila je verovatno neka vrsta zvaničnog
priznanja avarske vlasti u Panoniji i na desnoj obali Dunava, ali je Vizantija
zadržala Sirmijum i Singidunum. Bajan je probao da proširi svoju vlast
i na Slovene oko ušća Dunava zbog čega je zatražio od slovenskih poglavica
i njihovog vođe Davrentija da priznaju njegovu vrhovnu vlast i plaćaju
mu danak. Sloveni su mu kratko odgovorili:
„Kakav je to čovek što se greje sunčanim zracima, koji će učiniti
da se pokorimo?Pa mi smo naučili da vladamo tuđom, a ne drugi našom zemljom.
A to drugačije i ne može biti, dok traje ratova i mačeva.“
(Odgovor Slovena kaganu Bajanu)
Tom prilikom došlo je i do manjeg sukoba u kome je pobijeno avarsko poslanstvo.
Ti isti Sloveni su 578. godine krenuli u pljačkaški pohod na Trakiju,
znajući da je Carstvo zauzeto ratom sa Persijom. Hroničari procenjuju
da je Slovena bilo oko 100.000, što dovoljno govori o njihovoj snazi i
o plenu koji su nosili. Našavši se u škripcu, car se obratio Bajanu za
pomoć, što je on i prihvatio. Tako su Avari ojačani sa 60.000 oklopnika
preko Vizantije došli do Slovena na donjem Dunavu i udarili na njihovu
zemlju nadajući se:
„da će naći zemlju punu bogatstava, pošto su Sloveni opljačkali romejsko
područje, a njihovo nije niko drugi od ostalih naroda.“
(Menandar Protektor)
Pred ovim kombinovanim snagama Sloveni su se povukli „po šipražju i gustim
šumama“ prepustivši zemlju Avarima na pljačku. Bajan je tada formalno
primorao Slovene da mu plaćaju danak, ali čim je on otišao vratili su
se na pređašnje stanje nepriznavanja Bajana i pljačkanja Vizantije. Sloveni
koji su se u doba napada nalazili u Vizantiji, nisu se prenuli zbog napada,
već su nastavili sa pljačkanjem. Razlog ovome je jednostavan. Sloveni
su u pohode sa sobom vodili cele porodice, tako da su za sobom ostavljali
samo drvena gradišta koja su mogli opet da podignu gde im se prohte. Ondašnji
hroničari jasno govore da su Sloveni pljačkali gotovo neometano i da su
prezimljavali na teritoriji Vizantije kao da je njihove zemlja, a mnogi
su tu i ostajali, zapisao je 584. godine jedan hroničar. Car Mavrikije(582.-602.)
je za Slovene i Ante zapisao da su to slobodoljubiva plemena, koja ne
trpe ropstvo.
3.1 Pad Sirmijuma
Dugotrajni rat sa Persijom i novi slovenski upadi jasno su ukazali Bajanu
koliko snage ima Vizantija u tom trenu. Zbog toga je on rešio da sam zauzme
Sirmijum. Pošto mu je isplaćen godišnja nagrada od 80.000 nomizmata, Bajan
je podigao vojsku i ulogorio se između Sirmijuma i Singidunuma. Prvo je
podigao most preko Save tvrdeći da je njegova gradnja uperena protiv Slovena,
da bi po okončanju gradnje zatražio predaju grada. Vizantinci su odbili,
ali nemoćni da podignu vojsku za odbranu, mirno su prisustvovali hrabrom
odolevanju gradske posade avarskoj opsadi koja se okončala posle tri godine
582. godine kada se izgladneli grad predao.
Car Tiberije(578.-582.) umire 582. godine, a na prestolu ga nasleđuje
njegov zet Mavrikije, sa kojim Bajan obnavlja stari ugovor. Procenjujući
svoju i snagu Vizantije u tom trenu on 584. godine zahteva od cara povećanje
godišnje nagrade sa 80.000 na 100.000 nomizmata. Mavrikije to odbija,
što Bajan koristi i istog trena otpočinje napade. U strahovitom naletu
Avari su zauzeli dunavske utvrde Singidunum, Avgustu i Viminacijum, prodrevši
do Anhijala. Silovit udar primorao je Vizantince na hitne pregovore koje
su vodili Elpidija, nekadašnji upravnik Sicilije, i Komentiol, zapovednik
telesne straže. Bajan se smatrao toliko moćnim da umalo nije pogubio obojicu
kada mu je Komentiol odgovorio kao nekom sebi ravnom. Ipak pregovori su
nastavljeni i 585. godine zaključen je mir po kome su Vizantinci prihvatili
avarske zahteve.
Međutim malo nakon sklapanja tog mira ponovo na Vizantiju udaraju Sloveni.
Prodor je opet bio silovit, jer ga je zaustavio tek Trakijski bedem, nadomak
Carigrada. Komentiol je na čelu vizantijske vojske uspeo da u dve bitke
kod reke Erginije i kasnije nedaleko od Hadrijanopolja, blizu utvrde Ansin
pobedi Slovene predvođene Radgostom. U jesen iste godine i Avari se priključuju
pljačkanju izgovarajući se uvredom koju su Vizantinci naneli Bajanu ne
predavši mu ljubavnika jedne od njegovih žena. U odbranu Carstva ponovo
je stao Komentiol, ali je na zboru u Anhijalu imao na raspoloaganju svega
6.000 sa kojima je trebao da odbrani celo Balkansko poluostrvo. Međutim
Vizantinci su uspeli da se dosta uspešno suprotstave neprijatelju, zamalo
ne zarobivši samog Bajana jednom prilikom. Avarska brojčana nadmoć na
kraju je odnela prevagu i mnoge tvrđave su pale u njihove ruke, stigavši
do Hadrijanopolja. Novi nalet Avara primorava cara da podigne novu vojsku
koja uspeva da porazi Avare i polako ih istera iz Trakije.
3.2 Avari i Sloveni u pohodu na Balkan
Sloveni koji su pljačkali Balkansko poluostrvo osvanuli su u nedelju
22.09.586. godine pod Solunom. Prvo je na juriš osvojena mala utvrda svete
Matrone. Sledeća meta bio je sam Solun koji su prvo pokušali da osvoje
na juriš sa unapred pripremljenim lestvicama. Pošto nisu uspeli, otpočeli
su sa njegovom opsadom. O vojnoj osposobljenosti Slovena najbolje govori
činjenica da su prilikom opsade baratali svim standardnim opsadnim spravama
tog doba katapultima, balistama i kornjačama, iako su bili varvari koji
žive u kućicama od drveta i blata u nepreglednim dunavskim ritovima. Međutim
nakon sedam dana opsade Vizantinci izvode jedan ispad iz tvrđave, čija
se uspešnost prema legendi pripisuje svetom Dimitriju Solunskom, u kome
su u potpunosti iznenadili Slovene i nagnali ih u beg razbivši opsadu.
No to nije bio kraj tog slovenskog pohoda. Kada su se malo pribrali i
shvatili da ih niko ne goni, Sloveni su se okrenuli i nastavili da pljačkaju
prostor današnje Grčke sve do 589. godine, kada su se vratili preko Dunava.
Vizantijska diplomatija odnosi 591. godine veliku pobedu kada na persijski
presto stupa Hozroje II, provizantijske orjentacije, koji sklapa sa Mavrikijem
mir po kome Vizantija dobija veći deo Jermenije oko koje su vođeni dugotrajni
ratovi. Okončanje sukoba na istoku, oslobodilo je Vizantiji veliki broj
trupa i ona ih je odmah prebacila na Balkansko poluostrvo sa namerom da
konačno razreši pitanje ko će gospodariti poluostrvom. O značaju koji
je ovome pridavan govori i činjenica da je sam car Mavrikije lično izašao
na Dunav da obiđe granicu i otprati pojačavanje odbrane. Tom prilikom
su uhvaćena tri Slovena koji su kao špijuni izvedeni pred cara. Oni nisu
bili naoružani mačevima i sekirama, već plunkama i guslama. Rekli su da
dolaze od Slovena koji žive blizu nekog zapadnog okeana i da je njima
Bajan poslao izaslanike tražeći njihovu pomoć protiv Vizantije. Njih trojica
su predstavništvo koje je odnelo kaganu negativan odgovor pošto se njihova
plemena nalaze predaleko od Vizantije. Bajan ih je nezadovoljan odgovorom
zatočio, ali su oni uspeli da se izvuku i pobegli su u Vizantiju čuvši
da Romeji vole muziku, pošto u njihovoj zemlji niko ne zna za oružje,
već samo pevaju uz svoje instrumente, a ne uz bojne trube i doboše.Mavrikiju
se dopala njihova muzika zbog čega ih je naskoro pustio da nastave svojim
putem.
Neprijateljstva otpočinju 592. godine kada Mavrikije odbija da zahtev
Avara za povećanjem godišnje naknade. Avari otpočinju pripreme za prelazak,
angažujući Slovene da naprave gomilu brodića za prevoz preko Dunava nedaleko
od Singidunuma. Vizantijska posada nije na te pripreme mirno gledala,
već je stalnim ispadima uništavala pripremljenu građu i rasterivala Slovene.
Združene snage su na kraju napale sam grad, ali su se posle nedelju dana
povukle zadovoljivši se dobijenim otkupom (2.000 zlatnika, jedan zlatni
sto i jedno skupoceno odelo). Gradnja brodova za prelaz otpočela je na
drugom mestu, na Savi podno Sirmijuma. Na čelu vizantijske vojske nalazio
se Prisk koji je, iako je komandovao malobrojnijim trupama, uspevao da
pruža uspešan otpor, ali je na kraju morao da odstupi. Kombinovane snage
su osvajala grad za gradom dok nisu stigli pod Drizperu. Posle nekoliko
dana opsade Vizantinci su uspeli da nagnaju napadače u beg jednim ispadom
koji je bio propraćen čudom jer se varvarima učinilo da iz grada naviru
nebrojene grčke falange zbog čega su i pobegli. No kagan je uskoro uspeo
da povrati kontrolu nad svojim ljudima i da nastavi sa napadima, opsevši
Priska u Curulu. Ovoga puta lukavstvo je spasilo Vizantince pošto je u
Bajanove ruke palo pismo koje je bilo navodno namenjeno Prisku, a zapravo
spremljeno da ga Bajan pročita u kome se poručuje da vizantijska flota
nadire uz Dunav i da će se uskoro iskrcati iza leđa združenih snaga u
srcu avarske države. Bajan je brzo odreagovao pokupivši manji otkup, posle
čega se brzo vratio da brani svoje zaleđe, koje zapravo nije ni bilo u
opasnosti.
U proleće naredne godine Prisk ponovo dolazi na Dunav sa jasnom naredbom
da Slovenima mora očitati lekciju koja će ih na duže odvratiti od upadanja
u Vizantiju. Priskova pojava na Dunavu uznemirila je kagana, ali ga je
vojskovođa izvestio da mu je cilj da pokori Slovene, a ne da se bori sa
Avarima i njima podložnim Slovenima. Pod okriljem noći Vizantinci su prešli
Dunav i u noćnom sukobu razbili Slovene koje je predvodio Radgost. O iznenadnosti
udara najbolje govori činjenica da se sam Radgost jedva spasao skočivši
na neosedlanog konja. Sloveni su se brzo organizovali i pokušali da se
suprotstave neprijatelju, ali su ponovo potučeni, a sam Radgost je spas
našao u preplivavanju jedne reke. Prisk je sa svojim odredima poharao
taj deo leve obale Dunava posle čega je sakupljeni plen poslao za Carigrad
pod pratnjom od 300 vojnika dok je on nastavio operacije protiv Slovena.
Konvoj sa plenom je na šestom noćenju, u dubini Vizantije, napao jedan
odred Slovena koji je krstario tim delom Carstva. Potpuni poraz Vizantinaca
sprečio je ovog puta jedan drugi odred carske vojske koji se tu slučajno
iznenada pojavio, odbivši slovenski udar.
Prisk je nastavio operacije protiv Slovena na prostoru današnje Vlaške,
oslonivši se na pomoć jednog Gepida koji ih je odveo do skrivenih Slovena
koji su izbegavali borbu navlačeći Vizantince u svoju zemlju. Iznenađeni
Sloveni su pobeđeni, a zarobljenike je zapovednik Aleksandar bacio na
muke, ali mu oni nisu odali ostale položaje ili druga slovenska gradišta.
Vizantinci su se ponovo oslonili na onog Gepida koji je od slovenskog
vođe Mužoka tražio pomoć da spase Radgosta, nakon čega je poverene trupe
od oko 300 vojnika sa 150 monoksila predao Prisku. Potom je poveo Vizantince
do Mužokovog gradišta. Iskoristivši trenutak kada je Mužok bratu davao
daću Vizantinci su upali među pijane Slovene i bez muke ih savladali,
zarobivši pri tom Mužoka.
Zadovoljan uspehom ovog pohoda Mavrikije je naredio Prisku da on i trupe
prezime na slovenskoj zemlji. Ovakva naredba izazvala je pobunu u vojci
i trupe su odlučile da se vrate na desnu obalu Dunava. Sam kagan bio je
iznenađen uspehom Vizantije, zbog čega je odmah počeo da ispituje njenu
snagu istakavši da su napadnuti njegovi podanici (iako ga Sloveni na donjem
Dunavu nisu priznavali i plaćali danak i pored njegovog insistiranja)
i da je on primoran da ih brani. Prisk je zbog toga bio primoran da mu
preda oko 5.000 zarobljenih Slovena nakon čega mu je bio dozvoljen povratak
preko avarskih teritorija u Vizantiju. Mavrikije je Priska, nezadovoljan
njegovim povlačenjem i predajom zarobljenika, smenio postavivši svog brata
Petra za novog zapovednika.
Slovenima nije trebalo mnogo da se oporave i oni već na proleće 596. godine
opet pljačkaju po Trakiji. Tom prilikom došlo je do sukoba oko 600 Slovena
koji su sa sobom nosili plen i zarobljenike sa vizantijskom konjicom koju
je predvodio Aleksandar. Sloveni su od kola sa plenom napravili imrovizovani
bedem, otpočevši sa ubijanjem vojnosposobnih zarobljenika unutar improvizovane
utvrde. Pošto je uvideo da na konjima ne mogu probiti bedeme, a bilo mu
je jasno šta se zbiva unutar njih Aleksandar je naredio svojim ljudima
da sjašu i probaju na juriš savladaju Slovene koji su im nanosili svojim
strelama ozbiljne gubitke. Vizantinci su na kraju uspeli da savladaju
Slovene, koji su tokom borbi eliminisali i deo preostalih zarobljenika.
Međutim ostali vizantijski odredi nisu bili toliko uspešni i aktivni u
borbi zbog čega su Sloveni bez većih problema operisali po Trakiji.
Na Dunavu se Petar dugo ustručavao da pređe reku i krene u nepoznato,
na šta ga je nagonilo raspoloženje u vojsci, kao i rana koju je zadobio
tokom lova. Međutim naredbe i prekori koji su stizali iz Carigrada naterali
su ga da krene u akciju. Prvo je poslao 12 vojnika u izvidnicu na drugu
stranu reke, ali su izvidnici zaspali i bili uhvaćeni od strane Slovena,
kojima su potom otkrili Petrov plan napada. Zahvaljujući tome je vođa
Slovena Pirigost sačekao da Vizantinci krenu da prelaze reku, razbivši
u iznenadnom udaru prethodnicu Petrovih trupa, njih oko 1000. Petar je
brzo reagovao i naredio opšti napad, nakon čega su se Sloveni povukli
iz borbe. Vizantinci su polako nastavili pohod, ali su na prostoru današnje
Dobrudže ostali bez vode. Pored upornog traženja nisu uspeli da nađu nikakav
izvor ili tekuću vodu, zbog čega su od jednog urođenika zatražili da ih
povede do vode. Domorodac ih je odveo do jedne reke, ali čim su se Vizantinci
bacili u reku da piju vode, iz šume sa druge obale na njih je krenula
da pada kiša strela. Pošto nisu uspeli da nateraju Slovene na otvorenu
borbu, Vizantinci odustaju od gonjenja i usiljenim maršem se vraćaju na
desnu obalu Dunava.
U proleće 598. godine vraća se Prisk na čelo dunavskih trupa. Na njegov
prelazak Dunava Bajan je odgovorio zauzimanjem Singidunuma. Prisk je pohitao
u pomoć gradu, odlučivši da proba da privoli kagana da ga vrati. Njih
dvojica su na Dunavu vodili oštre pregovore sa Priskom na lađi i Bajanom
na obali. Pregovore je okončao Bajan koji se iznerviran Priskovim nastupom
okrenuo i otišao doviknuvši mu da će putem Singidunuma uskoro poći i drugi
vizantijski gradovi. Prisk je potom naredio jednom od svojih zapovednika,
Guduju da uz pomoć flote i trupa povrati razrušeni grad oko koga su Avari
podigli bedeme od transportnih kola. Vizantinci su uspeli da zauzmu grad,
posle čega su otpočeli sa obnavljanjem gradskih bedema, što je Bajan iskoristio
kao povod da Vizantiji objavi rat.
Kombinovane trupe upale su u Dalmaciju i u tom pohodu su opljačkali preko
40 gradova. Vizantinci nisu imali dovoljno vojnika da se suprotstave ovom
upadu, ali je Prisk za pljačkašima poslao Guduja sa oko 2.000 vojnika
koji su uspešno napadali delove protivničke vojske, komore i karavana
sa plenom. Ovom upadu su se pridružili i stari avarski saveznici Langobardi,
a pohoda nije ostala pošteđena ni Istra.
U zimu 599. godine okrenuo se Bajan na istok. Prilikom opsade Tomija Bajan
je za Uskrs predložio petodnevno primirje poslavši hranu izgladnelim Vizantincima,
čime je moral branilaca naglo opao. Drugi odredi kombinovane vojske razbili
su iznenada nedaleko od Jatra Vizantince koje je na putu ka Nikopolju
predvodio Komentiol. Iznanadni napad pomutio je samog Komentiola koji
je svojim konfuznim naredbama dodatno doprineo katastrofi Vizantinaca.
Prilikom bekstva pred Avarima nisu mu kao izdajniku dozvolili da uđe u
Drizperu, već su ga kamenicama najurili. Pojava ostataka razbijene komentiolove
vojske i njega samog u Carigradu izazvala je opštu paniku. Mavrikije je
na brzinu skupio svoju gardu i nešto građana i požurio na trački bedem
da zaštiti grad, ali Avari se nisu pojavili. Bajanove snage su zauzele
Drizperu, ali ih je tada snašla velika bolest koja je izazvala pomor među
njima, a samom Bajanu je za dan pomrlo sedmoro dece. Obe strane su se
u ovaj mah našle nesposobne za dalji sukob, zbog čega je u Drizperi zaključen
mir po kome je Dunav ostao granica između zemalja podložnih Avarima i
Vizantije, a snagama Carstva su dade slobodne ruke da prelaze Dunav i
bore se sa Slovenima oko njegovog ušća koji nisu priznavali Bajanovu vlast.
Međutim, Mavrikije je bio odlučan da dovrši svoj posao i očita jednom
za svagda lekciju varvarima da se drže podalje od Vizantije. Sa tim ciljem
poslao je ponovo Komentiola na Dunav sa vojskom. On se u Singidunumu spojio
sa Priskovim trupama i u leto 602. godine velika vizantijska vojska je
prešla Dunav i krenula u rat. Iskusni Prisk je u dve bitke potukao neprijatelja,
da bi u trećoj odlučnoj bici iz stroja izbacio oko 15.000 varavara među
kojima je bilo i Bajanovih sinova. Prisk je nastavio da goni neprijatelja
po Banatu i potukao ih u još jednoj borbi. Potom je poslao jedan odred
od oko 4.000 ljudi preko Tise. Oni su sa druge strane reke naleteli na
tri naselja Gepida u kojima su pobili sve živo.
Posle ovog niza poraza Bajan je oformio novu vojsku i pokušao da savlada
Priska, ali je ovaj ponovo ubedljivo trijumfovao. Kagan se posle toga
obratio caru tražeći milost prema zarobljenicima i zaključivanje novog
mira. Mavrikije je pristao na to i iz Tomija je oslobodio sve zarobljenike
među kojima je bilo oko:
• 8.000 Slovena
• 3.000 Avara
• 6.200 drugih varvara podložnih Bajanu.
Pored velikog uspeha koji je Prisk postigao Mavrikije ga smenjuje, a
na njegovo mesto postavlja ponovo svog brata Petra. Velika glad koja je
zahvatila Carigrad, kao i vest da je mesto velikog pobednika Priska zapovednik
ponovo nesposobni Petar, dodatno su povećali nezadovoljstvo koje je narod
osećao prema Mavrikiju. Stvar je dodatno pogoršala i glasina da je Mavrikije
odbio da otkupi zarobljene vizantijske vojnike koje je nakon toga Bajan
u besu pobio, tako da je narod bio na ivici pobune.
Priskova smena dala je nadu Bajanu da će uspeti da se osveti Vizantincima,
zbog čega je otpočeo sa grupisanjem svojih snaga u rejonu Đerdapa. Grupisanje
Avara i glasine da će Bajan krenuti na sam Carigrad nagnale su Mavrikija
da naredi Petru preventivni udar na neprijatelja. Vizantijski komandant
se odlučuje da umesto direktnog udara protiv Avara pošalje jednog od svojih
zapovednika, protiv Slovena koji su priznavali Bajana. Vođa pohoda bio
je oprobani Guduj koji je uspeo da potisne lokalne Slovene uz pomoć Anta
i drugih varvara koji su krenuli da napuštaju Bajana, nakon velikih poraza
koje mu je Prisk naneo. Zadovoljan uspehom Mavrikije naređuje da se obavezno
prezimi na slovenskoj zemlji, napomenuvši da se vojska za hranu snalazi
na terenu pošto je u Carstvu velika glad i nema odakle da im se doprema
hrana. Ova Mavrikijeva naredba bila je kap koja je prelila čašu. Pobesnele
trupe su podigle pobunu, a za novog cara proglasile su jednog od svojih
vođa Foku (602.-610.). Pobuna je zahvatila celu zemlju i Mavrikije je
zbačen sa vlasti, a Foka je 22.11.602. godine proglašen za cara.
Persijanci koji su po Mavrikijevom zbacivanju sa vlasti stupili u rat
sa Vizantijom pod izgovorom da čuvaju stari poredak stvari, delovali su
novom caru kao veća pretnja i on zbog toga povlači trupe sa Dunava i prebacuje
ih u Malu Aziju. Tokom Fokine osmogodišnje vladavine, granica na Dunavu
ostaje praktično nebranjna (izuzimajući male posade u tvrđavama). Avari
nesmetano pljačkaju po Vizantiji, dok Sloveni uz pljačkaške pohode počinju
praviti i veće selidbe na teritoriju Vizantije. Fokina vladavina biva
okončana početkom oktobra 610. godine, a za novog cara biva proglašen
Iraklije (610.-641.).
Slika 1. Avarski ratnik na konju vraća se iz pohoda sa zarobljenikom
(oko 600. godine)
4. POHODI TOKOM PRVE POLOVINE VII VEKA
Rat sa Persijom koji se razbuktao od Fokinog dolaska na vlast, bio je
glavna Iraklijeva preokupacija, jer su Persijanci već 614. godine zauzeli
Jerusalim, a 619. godine Aleksandriju. Zbog toga on odmah po stupanju
na presto on povlači sve preostale trupe sa Dunava i napušta sistem odbrambrenih
utvrđenja, smatrajući da mu sačuvana severna granica neće biti od neke
koristi kada Persijanci osvoje Carigrad i ostatak Vizantije. Od tog trena
Sloveni koji su živeli na levoj obali Dunava, mogu slobodno i nesmetano
da se naseljavaju po Vizantiji ili da je pljačkaju. Zbog toga se 610.
godina uzima kao početak velikih slovenskih naseljavanja na Balkansko
poluostrvo, iako je bitno istaći da su oni i pre toga živeli na poluostrvu
odnosno na prostoru Vizantije u velikim brojevima, ali raštrkani i neorganizovani.
Čim se okončala zima 610/611. Sloveni su upali u Istru, a jedna druga
grupa u današnju Grčku opsevši Solun.
Jedna zajednica od nekoliko slovenskih plemena, među kojima su bili: Dragovići,
Sagudati, Velegeziti, Vajuniti i Brziti, se nakon pustošenja Tesalije,
Epira, Ahaje, Kikladskih ostrva i dela Male Azije pojavio 611. godine
pred Solunom. Izgleda da je cilj ovih Slovena bio, prema tumačenjima ondašnjih
hroničara, da grad zauzmu i tu se trajno nasele. U prilog tome, pored
činjenice da su se kretala cela plemena sa ženama, decom i pokućstvom,
idu i zapisi da su slične sudbine već zadesile mnoge gradove u današnjoj
Grčkoj, tako da je moguće da su Sloveni nakon što su poharali okolinu
Soluna rešili da zauzmu sam grad i trajno se nasele na tom području. Sloveni
su opet pokušali da opštim jurišem sa kopna i mora(pomoću svojih brodova
i monoksila) osvoje grad. Napad sa mora je u potpunosti propao velike
međusobne blizine plovila, koja su se sudarala i prevrtala, što je za
posledicu imalo neuspeh celog napada. U borbama je zarobljen i vođa Slovena
Hacon, koji je kasnije usmrćen kamenovanjem, dok su se Sloveni posle poraza
povukli od grada i naselili po okolini.
Združena vojska Slovena i Avara ustremila se posle 610. godine na Dalmaciju,
zauzevši je u potpunosti oko 614. godine. U toj najezdi stradali su i
porušeni su mnogi gradovi, među kojima su Singidunum, Viminacijum, Dokleja,
Salona, Epidaurus, Narona i druge, dok su najezde spašeni samo Zadar i
Trogir.
Pad Jerusalima 614. godine primorava Iraklija na pregovore sa kaganom.
Dva vladara trebala su da se sastanu u Herakleji, nadomak Carigrada radi
dogovora. Međutim, Bajan(602.-617.) nije planirao da pregovara već da
zarobi samog cara i u opštoj pometnji uleti u Carigrad. Iraklije je jedva
uspeo da se izvuče, a gradski branioci su jasno pokazali napadačima da
Carigrad neće moći da osvoje na juriš, posle čega se okreću i nastavljaju
da pljačkaju po Vizantiji sve do 619. godine kada se vraćaju svojim kućama.
Stanje u Vizantiji je bilo takvo, da je Iraklije morao da dođe do mira
ili sa Persijom ili sa kaganom jer Carstvo nije bilo u stanju da se bori
na dve strane. Zbog toga on pristaje na nove kaganove uslove. Godišnja
naknada je udvostručena na 200.000 zlatnika, a povrh svega su Vizantinci
morali da daju i taoce, među kojima su bili carev vanbračni sin i sestrić.
Vizantija je potom ponovo krenula u ofanzivu prema Persiji, obezbedivši
leđa prema Avarima. Persijskog cara Hozroja II je zbog toga situacija
upućivala na pokušaj saradnje sa Avarima. Zajednički interes dvojice vladara
razultirao je velikom opsadom Carigrada 626. godine koju su združenim
snagama izveli Persijanci, Avari i Sloveni.
4.1 Opsada Konstantinopolja 626. godine
Najveći i najstrašniji pohod na vekovno carstvo usledio je 626. godine
opsadom Konstantinopolja. Nešto slično su učinili i Huni dosta pre, a
posle Avara su to bili Ugari. Avarska vojska je uputila stotine lađa sa
slovenskim jednosednim čamcima sa Dunava da napadnu grad u vodama Zlatnog
roga. Međutim, opsada je propala i avarska ofanziva se privodila kraju.
Šta su slovenski čamci mogli da učine pod zidinama najmoćnije prestonice
poznatog sveta, opremljenim tada najmodernijom borbenom opremom za napade
sa mora!? Ubojito odbranbeno oružje, upravo namenjeno za ovakav tip napada,
jeste čuvena "grčka vatra". Napravljena od primesa smole i katrana
gorela je na vodi i uništavala neprijateljske brodove. Takva đulad su
ispaljivana katapultom sa zidina grada. Mali slovenski čamci nisu imali
nikakve šanse protiv takvog oružja.
Avarska vojska napadajući grad sa kopna je takođe doživela snažan poraz
pod zidinama Konstantinopolja, posle čega je usledilo povlačenje i prelazak
Avara severno od Dunava zauvek. Ipak je varvarski napad bio nedorastao
takvom izazovu kakav je bio Konstantinopolj i njegove mnogostruke zidine
opremljene najmodernijom odbranbenom tehnologijom.
Plan napada bio je da Avari sa Slovenima i drugim sebi podređenim narodima
udare sa evropske, a Persijanci sa azijske strane, dok bi udar sa mora
izveli Sloveni. Glavni udar na kopnene bedeme otpočeo je 31.07. sa Avarima
na jednom i Slovenima sa svojim opsadnim spravama na drugom delu. Istovremeno
su Sloveni vršili udare sa mora i prebacivali Persijance preko Bosfora.
Međutim vizantijska flota je bila superiornija u odnosu na slovenske brodiće
i monoksile, zbog čega napad sa mora nije bio toliko jak. Vizantinci su
primetili da se Avari i Sloveni na vodi sporazumevaju paljenjem vatri,
što su koristili za nanošenje udara slovenskoj floti navlačeći ih. Posle
jedne takve varke tokom koje su Carigradski Jermeni navukli Slovene u
luku svetog Nikole nanevši im teške gubitke, kagan se iznervirao i naredio
da se svi preživeli Sloveni pobiju zbog svoje nesposobnosti. Tom prilikom
hroničari su zabeležili da se:
„usled mnoge krvi zacrvene se morska voda.“
Posledica ovog avarskog masakra bilo je povlačenje odnosno razbežavanje
ostalih Slovena, što je ostavilo usamljene Avare i Persijance koji posle
toga 10.08. podižu opsadu i povlače se.
Kaganov postupak pod Carigradom povećava, ionako veliko, slovensko nezadovoljstvo
avarskom vlašću usled čega dolazi do niza pobuna, od kojih je najveća
ona u Moravskoj iste godine na čijem se čelu našao Samo. Pored Slovena
podigli su se i ostali narodi, a posle kaganove smrti došlo je i do sukoba
oko vlasti između Avara i Bugara.
Slom Persije 627. godine, posle bitke kod Ninive nije Vizantiji doneo
toliko željeni mir na istoku, jer je Muhamed stvorio islam i 630. godine
okupio oko sebe Arape, koji će postati novi protivnik Carstvu. Istovremeno
prostor Balkanskog poluostrva skroz se poslovenio i oni su sredinom VII
veka sačinjavali ogromnu većinu stanovništva na njemu. Slovenima nije
bila naseljena samo moravska dolina, kao glavni putni pravac (Via Militaris
lat. Via militaris) sa većim gradovima i prostor južno od Stare Planine
i istočno od Strume, sve ostale teritorije počevši od Peloponez i Tesalije
bile su naseljene Slovenima.
Sa blagom koju su sakupili deceniju pre napada na Vizantiju, posle propasti,
avarski kagan se ustremio na istočni deo centralne Evrope, da sačuva svoju
državu od daljeg propadanja, koja je stvorena 170 godina pre njega. Više
od dvovekovne nadmoći u centralnoj Evropi, Avari su nastojali da sačuvaju
svoj mir od zapadnih suseda – Germana. Germanski narodi, poput Franaka,
Bavaraca i Langobarda, vodili su pogranične sukobe sa Avarima. Ovo je
možda razlog zašto su Huni, ratujući u zapadnoj Evropi, propali ili se
stopili sa ostalim varvarskim plemenima, dok su Ugari uz mnogo muke i
odricanja sačuvali svoj identitet. Na kraju, usledili su vojni pohodi
i brojni ratovi sa zapada koji su prouzrokovali propast Avarske države.
795. i 796. Godine Karlmajnska vojska uništila je Avarski kaganat gotovo
bez većih gubitaka i otpora.
Ime Avarin je nestalo za jednu generaciju, kao da ih nije ni bilo. Prirodno,
to ne znači da su Avari fizički svi najednom nestali, naprotiv, pokazalo
se jednostavno nemogućim sačuvati avarski identitet posle visokih zahteva
njihove tradicije koja je propala.
Slika 2. Karta Balkanskog poluostrva oko 700.
godine
5. NASTANAK AVARSKOG IMENA
„Moj otac, kagan, otišao je sa svojih sedamnaest ljudi. Kada je
čuo vesti da je njegovo napredovanje gotovo, ko je bio u gradovima otišao
je u planine, a ko je bio u planinama sišao je, potom je okupio ljude
kojih je bilo sedamdeset. Znajući da ih na nebu čeka mesto, vojnici moga
oca kagana ličili su na vukove, a njihovi neprijatelji na ovce.
U borbi su išli čas napred, čas nazad, čas napadali, čas se branili, on
ih je okupio zajedno i prebrojao, a ukupan broj je bio sedam stotina ljudi.
Kada je izbrojao sedam stotina ljudi, moj otac kagan, organizovao je i
naredio ljudima koji su izgubili zemlju i svog kagana, ljudima koju su
bili robovi i sluge, ljudima koji su izgubili pripadnost turskoj narodnosti,
da se slažu sa zakonima mojih predaka.“
Ovo je prema turskim natpisima iz osmog veka pronađenim u Orhomeni, u
centralnoj Aziji, opisan sam početak stepskog carstva. Ovo je vojni uspeh
vođe u uspostavljanju veza sa svojim podanicima, gde on zapoveda slaganje
sa zakonima predaka. Onaj koji izgubi turska prava i postane rob vladarima,
samo vladar može da mu daruje slobodu. Ovo ne predstavlja mističnu pojavu,
već uobičajenu. Kasnije, kada je novi kagan, okupio okolna turska plemena,
nagovestilo je pojavu carstva Turaka. Mogu se rekonstruisati originalni
Avari, njihova društvena i socijanlna povezanost, državno uređenje, veza
između rodova i organizovanih skupina u kaganatu.
U latinskoj i grčkoj istoriografiji Avari su nazivani još i "Avaroj".
U to vreme bili su slični Hunima ili Skitima. Ovo je etnografska kategorija,
gde se opisuje njihov život kao stepskih ratnika sklonih stalnim migracijama.
Kako god, centralnoazijski Sogdijanci i Turci, znani kao evropski Avari
sa drugačijim imenom "Varhonitaj", kako su ih Menandar i Teofilakt
opisivali. U mirnijim periodima, ova dva pisca su uspela da opišu originalne
azijske Avare. U drugoj polovini 6. veka, u vreme raseljavanja turskih
plemena sa prostora centralne Azije, uočili su neobične promene u poslanstvu
i razmeni informacija između Konstantinopolja i evroazijskih stepa, preko
dalekog istoka i Altajske planine, gde će se nešto kasnije u vreme krstaških
ratova, stvoriti novo carstvo vredno respekta na čelu sa Džingis kanom.
Teofilakt Simokata, koji je pisao oko 640. godine, dao je neka obaveštenja
– ako se informacija o pravim Avarima u kontekstu prevoda menja, onda
se i kagan turskih plemena menja. Zapisao je posle njihove pobede nad
Heftalitima:
„Avarska nacija je porobljena. Niko ne misli da smo mi istorija
ovih vremena, zato što predpostavljam da Avari zajedno sa svojim varvarkim
susedima u Evropi i Panoniji, misle da su uvek iznad svih, da su nepobedivi,
što mi se učinilo dosta puta. Oni toliko srljaju u budućnost da ne misle
o prošlosti, a za sadašnjost takođe ne mare. Pošto je pobedio Heftalite,
turski kagan krene na Ogure, jedno od moćnijih plemena, čija se vojska
stalno uvežbavala za ratove. Ranije vođe ovog naroda zvale su se Var i
Kuni. Kao što je imperator Justinijan posedovao veliku vladalačku moć,
tako su je i Var i Kuni posedovali.“
Pokušao je Teofilakt Simokata da da tačnu identifikaciju Avara, tj. kome
pripadaju. Avari možda potiču od plemena Huan – Huan, od Heftalita, Ogura
ili od nekih drugih naroda. On je dao kompleksniju priču o Avarima. Verovatno,
Teofilakt u svojim spisima spominje neprijatelje Avara, turska plemena
koja su se odvojila od njih i nastanila se blizu granica sa Vizantijom.
Vizantijski pisci imali su malo razloga da gaje simpatije prema Avarima.
Vremenom, oni su se okretali protiv nje i ratovali, tako da je u carstvu
raslo antiavarsko raspoleženje. Zapravo ovo podseća na Nejmsac u „Germaniji“,
Tacitovom delu, koji kaže da su Germani dali to ime zato što se narod
plašio malih plemena koji žive pored Rajne. Ova priča je možda objašnjena
u kontekstu propagandnog rata koji je izazvao protivljenje Civilisa. Osnovni
nacrt Teofilaktovog izveštaja je verodostojan dokaz o etničkoj pripadnosti
u stepama. Nekoliko osnovnih principa je prikazano dobro u pričama:
1.) Mnoga stepska carstva koju čine grupe koje su pobeđene, potpale su
pod vlast jačih naroda, koja su ratničkog karaktera. Ovo se posebno odnesi
na evropske stepe. Mađari su došli u evropske stepe posle poraza od Pečeneza.
Karpatske planine su bile idealna zaštita od moćnih plemenskih saveza
koja su nadirala iz Azije kroz „vrata naroda“.
2.) Ove grupacije su obično sačuvale svoju autohtonost, da bi se kasnije
stapale i podpadale pod vlast moćnijih azijskih.
Kod Avara različiti karakter je dominirao u njihovoj strukturi, čiji su
nosioci bili vladari Var i Kuni, stopili su se i nazvani "Varkonitaj".
Predpostavka je da poseduju i jedan deo plemena Ogura. Ali, Teofilakt
naglašava da su grupe Varkonitija uslovile avarska raseljavanja i migracije
prema zapadu. Kagani su donosili odluku kuda će se plemena kretati, jer
su imali vrhovnu vlast i bili su slušani bez pogovora. Ujedinjena plemena
su zahtevala novo ime, koje bi bilo jedinstveno, da bi pojedinac znao
kom narodu pripada, koju kulturu nosi i kojim jezikom priča.
Kada su Avari prvi put došli u kontakt sa Vizantijom davne 558. godine,
poslali su poslanstvo u Konstantinopolj sa određenim zahtevima i predlozima.
Imperator Rima, Justinijan, začudio se njihovom posetom i njihovim zahtevom
za savezništvo, a posebno njihovim izgledom. Bili su obučeni u izrazito
šarene odežde, duge kose su prebacivali na pleća i na grudi, posedovali
divlje manire za stolom...
Što se tiče pregovaranja, car Justinijan nije mogao da ne primeti koliko
su bili mudri, oprezni i koliko su naginjali u pregovorima u svoju korist.
Kasnije, u 6., 7. i 8. veku, mnogi vizantijski pisci su boravili na avarskom
kaganskom dvoru, upoznavali njihov mentalitet, način života i privređivanje.
Imperator Justinijan je govorio svojim naslednicima da treba da se zbliže
sa Avarima što je moguće više i zadrže ih za saveznike, pokušaju da ispune
njihove zahteve, jer u suprotnom, varvarsko pleme može biti pogubno za
carstvo. Ako im budu dali teritorije za naseljavanje i godišnji danak,
po rečima samog cara Justinijana, imaće saveznike i okrenuće ih ka svojim
neprijateljima na zapadu. Tada je to bila germanska kraljevina Gota, Vandala
i Langobarda. Time bi spasli živote vizantijskih vojnika i sačuvali granice
imperije i preko potreban mir. Trebalo je čekati pravu priliku, zaratovati
sa njima i prinuditi ih na pokornost carstvu.
Slika 3. Avarski zlatni pojas
6. ODNOS AVARA I SLOVENA
Teško je sa sigurnošću reći kakav je odnos bio između Avara i njima
podređenih Slovena. Ti Sloveni su zadržali svoje vođe i način života,
ali su svoje akcije morali da usklađuju sa kaganovim željama i namerama,
ali to ne mora da znači da nisu mogli da samostalno upadaju u Vizantiju
i pljačkaju po njoj u manjim odredima. Iako su zavisili od slovenske snage
i brojnosti, Avari su se prema njima ponašali osiono, o čemu svedoče i
stari hroničari. Fredegar je zabeležio da su prvo u borbu terali Slovene,
pa su potom ulazili u borbu ako bi ovi gubili bitku ili su pokupili plen
ako bi Sloveni pobedili, dok bi preko zime odlazili među Slovene i tamo
spavali sa njihovim ženama i otimali im plen.„Povest vremenih let“ zabeležio
je da su žene iz slovenskog plemena Duljeba uprezali umesto konja u kola.
Isti letopis je zatim zabeležio i njihovu brzu propast koja se očuvala
u izreci:
„Propadoše kao Obri. rus. Погибоша, аки Обре“
(Povest vremenih let)
Iako ove zapise ne treba uzimati kao opšte, oni ipak daju naznake o odnosima
koji su često vladali među Avarima i njima podređenim Slovenima.
ZAKLJUČNO RAZMATRANJE
Dolazak plemenskog saveza Avara iz stepa centralne Azije otvorio je
novu stranicu istorije Evrope. Divlje nomadsko pleme je donelo sa sobom
pustošenje rimskih gradova i provincija. Kao i svako drugo varvarsko pleme,
sklono ratovima i rušenju tekovina svojih neprijatelja na koje su nailazili,
nisu prihvatali kulturu i romejsko nasleđe, već su se trudili da opljačkaju
i žive od toga. Takav stav ih je doveo pod zidine same Justinijanove prestonice,
gde su slomili zube. Preuveličavanje svoje moći i nipodaštavannje svojih
neprijatelja, što je bila glavna odlika varvarskih naroda, dovela je do
sopstvene propasti. Njihov kraj će dovesti na istorijsku scenu druge varvarske
narode sa istim ciljem. Upravo taj nastup i nepromenjiv mentalitet usloviće
propast brojnih plemena, čija će se imena naizmenično smenjivati na mapi
Evrope.
Iza Avara su ostali tragovi u materijalnom i pisanom obliku. Arheološka
iskopavanja su otkrila brojne grobove rasute u Panoniji i istočnoj Evropi,
sa raznim predmetima koji su zakopavani sa poginulim ratnicima u skladu
sa verovanjem u zagrobni život. Sjajni primeri od neprocenjive vrednosti
pronađeni u ataru Srema, koji se danas čuvaju u muzeju u Sremskoj Mitrovici,
svedoče o avarskoj moći i ratničkom temperamentu. Zlatan pojas avarskog
vojskovođe, najverovatnije vrhovnog vladara - kagana, sa draguljima na
sebi svedoči o veličini svog vlasnika. Takođe, avarski zlatan šlem sa
ugrađenim dragim kamenjem, govori o raskoši koja je krasila vođe avarskog
plemena. Ta vrsta ratnih odevnih predmeta je ili plen ili potiče iz Vizantije
kao plata za ratovanje u njenu korist. Malo je verovatno da su Avari pravili
tako nešto u svojoj radinosti.
Pisani tragovi potiču jedino iz kulturne Vizantije, iz pera hroničara
i poslanstva koja su boravila kod avarskog vođe. Drugi, ali daleko manje
značajni, su od strane latina, zapadnih Evropljana. Ali, bitno je napomenuti
da su mnogi pisani dokumenti dosta pristrasni, jer zbog stalnih sukoba
sa Vizantijom antiavarsko raspoloženje je raslo kod Romeja. Na taj način
se ne dobija jasna slika o njima sa originalnim karakteristikama. Jedino
kao nepristrasno svedočenje se može uzeti period kada su bili prijatelji
vizantijskog dvora i ratovali kao plaćenici.
Uglavnom su opisani kao divljaci, nomadi bez stalnog mesta boravka, lukavi
i dobri ratnici. Ovo ih klasifikuje u branšu ostalih varvarskih plemena
koja potiču iz azijskih stepa, sa jasnim karakteristikama divljeg naroda
koji živi na račun pljačke, osvajanja i stalnih migracija. Nestanak Avara
sa prostora Panonije dovodi na scenu pojavu uspona drugih varvara koji
prolaze Panonijom ili se kraće zadržavaju. Jedni od njih su Sloveni koji,
nešto kasnije, trajno prelaze Savu i Dunav. Panonijom su protutnjali Gepidi,
Franci (Fruzi), Langobardi, Ostrogoti i dr. Poslednje pleme koje dolazi
u panonsku ravnicu i tu osniva svoju državu, koja traje više od milenijuma,
jesu Ugari (Mađari). Oni će svojim doseljavanjem sa prostora severoistočne
Evrope zatvoriti stranice istorije smenjivanja, uspona i padova raznih
plemena, naroda i plemenskih saveza, u Evropi ranog i razvijenog srednjeg
veka.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|