OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ ISTORIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
АЛИ-АГА ДАДИЋ И СИНАН-ПАША СИЈЕРЧИЋ
АЛИ-АГА ДАДИЋ
Мостар је врло чувено мјесто с многијех догађаја, који су се десили у њему, особито у новије вријеме. Исто тако Мостар је на гласу због чувенијех личности, које су се у њему јавиле, нарочито за пошљедња три - четири вијека. Од тијех чувенијех личности, које су потекле из гласовитијех српскијех породица Мухамедове вјере, да поменемо само неколико имена. Тако на примјер Хасан-паша Хасандедић, Коскић Мехмед-паша, Коџа Синан-паша, Ибрахим-паша, освајач Будима, из Почитеља итд.
Мостар
је станиште старијех српско-муслиманскијех породица које су вазда играле
врло знатну улогу, како у историји Босне тако и у историји Херцеговине.
Тако, тамо је врло стара породица Мукића, која је изумрла прије двадесетак
година. Од ове породице био је у овом вијеку пред долазак Омер-пашин чувени
Хаџи-бег ефендија и умро одмах некако по доласку Омер-пашину. Затијем
једна од најстаријих породица мостарскијех јесте породица Душића. Од ње
има и данас потомака. Чувена је породица Капетановића, у којој се одржало
капетанство све док нијесу укинути капетани. За тијем долазе Махмут-агићи
(данас Хаџићи), Алајбеговићи, Бакамовићи. Од једне породице постали су
данашњи Срби муслимани Пашићи и Срби православни Кнежићи. Још има доста
чувенијех породица, као Крехићи, Балићи, Галићи, Хаџи-Селимовићи, Ћемаловићи
Џабићи, од којих је и данашњи мостарски муфтија Џабић, који је на челу
муслиманскога покрета у Херцег-Босни. Има још и другијех знаменитијех
породица. Од свијех овијех породица било је знатнијех и виђенијех људи,
који су се у току времена истицали и постојали разни чиновници, или у
Херцеговини и Босни или у другијем областима Турскога Царства. Исто тако
једна од врло чувенијех српскијех кућа у Мостару била је, а и данас је,
муслиманска кућа Дадића, из које је крајем прошлог вијека и почетком овога
изашло неколико чувенијех ајана, који су се борили против Стамболија и
њихова мијешања у босанско-херцеговачке стари. И ова је кућа, као и многе
друге, доста крви пролила, бранећи своју отаџбину од туђина и туђинскога
мешања по Херцег-Босни. Један од највећих бораца за самосталност Херцег-Босне
бјеше чувени ајан Али-ага Дадић.
Aли-ага Дадић рођен је од прилике почетком друге половине прошлога вијека
од оца Смаил-аге Дадића. Како се у то вријеме бјеше развила борба између
Срба муслимана и Стамболија, Aли-ага је одрастао како у граду тако и у
кући, гдје се борба најоштрије водила. Код Срба муслимана за пошљедњијех
шездесет година прошлога вијека бјеше се доста јака мисао, да Херцег-Босна
може бити независна од Цариграда. Стога Стамболије, опазивши ову тежњу
муслиманскијех Срба, гледаху да је униште, те не презаху ни од каквијех
средстава, само да угуше мисао, која бјеше ухватила коријена у души Срба
муслимана. Кућа Дадића долази међу прве, која је најупорније водила борбу
са Стамболијама. Али-ага растао је у својој породици код својега оца Смаил-аге,
и није му се измакла ова борба из очију. Од раног дјетињства пратио је
њезин развитак. Она је заносила његову младу душу, и као кољеновићу јачала
му је понос.
Кад је Дадић био већ свршен човјек, отпоче борба између Аустрије и Турске
1788. године. Аустрија је још тада гледала да заузме Босну, зато многе
ствари бјеху већ припремљене. Присталице католицизма бјеху сву своју наду
положиле на цара Јосифа II, још кад овај ступи на пријесто. Аустрија је
већ 1782. године у уговору с Русијом гледала да добије Босну, Србију и
земље с десне стране Дунава до Тимока. Али се то није могло тако лако
постићи, зато 1787. године, када се отвори рат између Русије и Турске,
Јосиф II рече: "Нећу вратити мач у корице, док не вратим својој
кући оно, што јој је отето!" Овдје се поглавито мислило на дијелове
Босне и Србије, које Аустрија бјеше узела 1717. а изгубила 1739. године.
То је знао и дом Дадића па, разумије се, и Али-ага Дадић: стога он с многим
другијем првацима Срба муслимана отпоче озбиљно радити, да се очува она
властеоска самосталност, коју су имале Херцеговина и Босна.
Баш некако у то вријеме он постаде мостарскијем ајаном, те му се даде
прилика да и сам с више предузимљивости поради на општој ствари, како
за Херцеговину тако за Босну. У том послу толико је далеко ишао, да ускоро
постаде цијела Херцеговина готово независна од Стамбола. Стамбол је добро
прозрео намјеру, како Дадића тако и осталијех првака муслиманскијех у
Херцег-Босни, те се поче служити свијем средствима, која му осташе у наслеђе
још од старе Византије, да њихову
намјеру омете. Стамбол гледаше да посије раздор међу прваке у Босни и
Херцеговини, да их завади и разједини, па онда да савлада и једне и друге.
И заиста тај посао лако му је пошао за руком. У Стамболу се знало за понос
и простоту муслиманскијех првака, знало се да су врло частољубиви и гордељиви
и да ће ријетко један другом попустити ма у чему. Стога прво завадише
Србе муслимане босанске и одвојише их од онијех у Херцеговини, па онда
почеше подбадати једне против другијех. У овијем међусобицама домаћијем,
на несрећу свијех Срба, чешће се заборављала сама мисао због које је борба
отпочета. У томе је лежала сва несрећа Срба у Босни и Херцеговини све
три вјере како у прошлом вијеку, тако и у овом, па и данас. И лежаће све
донде, док Срби Херцег-Босне све три вјере не увиде, да им је спас само
у слози и заједничком раду.
Од овијех плетака и раздора није поштеђен ни Мостар. Размирице хватаху
коријена у Херцеговини. Оне захватише и мостарске прваке, па захватише
и Али-агу Дадића. Нарочито је од великијех пошљедица био сукоб, који се
јавио између Али-аге Дадића и Али-аге Вољавице, првака благајскога, 1802.
године. За њега се прича да је родом из Свирина изнад Мостара, па је доцније
живио у Благају и био благајски ајан. Али-ага Дадић имао је уза се најбоље
и најчувеније људе из првијех породица у Мостару, а Вољавица између другијех
имао је уза се највеће насилнике, који су се старали само за се, отимљући
од раје све што су могли и што им је за живот било потребно. Од овијех
насилника, патили су сви у Босни и Херцеговини, само муслимани нешто мање
но Срби православни и католици. Са оваквијем насилницима удари Вољавица
на Дадића и на Мостар. И пође му за руком, те освоји страну Мостара до
Царине, освоји град и топове. Кад је видио Дадић да им ништа не може учинити,
он поче тражити други пут против Вољавице, он се поче с њиме мирити. Помиривши
се, наговори га, те распусти оне зулумћаре, што задаваху муке свијем становницима
мостарскијем. Многи бијаху и од Мостараца, разумје се незнатнији и нижега
реда, пристали уз ове зулумћаре. Кад Вољавица распусти своје друштво,
ови тек онда зађу и стану отимати и пљачкати од раје. Раја оде Дадићу,
да му се тужи да стане на пут овијем зулумћарима. Дадић, и сам веома правичан
човек, који у раји гледаше браћу своју, само различну по вјери и положају,
прими срцу молбу од Срба. Лли то не бјеше право Вољавици, те се завади
с њим поново. Мостар бјеше подијељен на двије стране. Страна до Царине
бјеше у рукама Вољавице, а други дио у рукама Дадића. Спремаше се и с
једне и с друге стране. Улице бјеху преграђене мертецима и Вољавица отпоче
борбу паљбом топова с града. Прва ватра би просута на Коскића дворе. Дадић
напада са својима. Цио Мостар бјеше на ногама. Таква је опасност пријетила
Мостару, да га је могла ватра прогутати. Али-ага нападне таквом жестином
на Вољавицу, да га потисне од Царине, отме тврђаву и топове. Напад је
био тако страшан, да је Вољавица једва главу на раменима изнио. Кад истјера
Вољавицу, одмах почне укидати насиље и гонити Турке насилнике, који и
под Вољавицом и прије њега чинише насиља раји. Многе разагна, многе понизи
и натера да се дохвате мотике и другога алата, те да живје од свога знања
и заната, а да не пљачкају народ. Истина, од народа је узимао доста тешкијех
дација, али то је било одређено, а преко тога ништа се није смјело узети.
Рају нико није смио гулити и пљачкати. Раја га је волела, а Али-ага се
више у њу уздао него и у саме муслимане. Страшно је мрзио Османлије и
свакога, ко се држао Османлија и Стамболија. Чак је гонио више пута и
царске људе (пашлије) с мешћеме. Како је народ цијенио Дадића, док је
био господар у Мостару и околини, нека се види из ове приче, која се и
данас приповједа у Мостару и околини:
Некакав сељак, гонећи на коњима товара дрва, стигне у мостарско поље и
ту заноћи. Док је он безбрижно спавао, привуку се неки неваљалци, те му
дигну не само сва дрва но и уларе и такуме с коња. Сјутра дан, кад се
сељо пробуди, има шта видјети: коњи празни и нигде ништа на њима. Он се
упути те у Мостар, да тражи самога Али-агу Дадића, да му се тужи. Не познавајући
Дадића, наиђе баш на Али-агу и запита га:
- Бива, ага, знаш ли ми рећи, гдје бих могао наћи Дадића?
- Л што ће ти Дадић, куме?
- Л ето, ага, натоварих 9 коња дрвима и потјерах у Мостар на пазар. Па
заноћих синоћ у мостарском пољу, а дође ти неки неваљалац, те, док ја
спавах, диже сва дрва и такуме с коња.
- Л што ти, болан, да заспиш у пољу са својијем малом и да га тако напустиш?
Што га боље нијесу чувао?
- Л ја, бива, велим, кад се Дадић стара о нама, онда не смије ништа никоме
бити, нити му се какав квар учинити.
- И не смије; но шта ти је вриједило све то, што је украдено? -
- Вала, ага, Бог нека те поживи, с коња на коња по цекин. Лли-ага се маши
руком у џепове, наброја му девет цекина и рече:
- Ево ти новаца за твоју штету, али други пут боље причувај свој мал,
и ако је Дадић у Мостару.
Сељак задовољан пође пољу мостарскоме, али није био ни на пола пута кроз
Мостар, а на свакијем вратима видје по једнога човјека. Али-ага беше наредио
да се нађе, ко је учинио похару. И сељак таман на мостарско поље, а ево
стигоше га Дадићеви људи и вратише му све, што је год било украдено. И
тако сељак оде, хвалећи поштење и правичност Али-аге Дадића.
Ова приповјечица из живота Али-аге Дадића врло много каже. Она прича:
и колика је и каква је била безбједност у околини Мостара и колико су
Срби умели да цијене правичност овога Србина Мостарца Мухамедове вјере.
Године 1806. Али-ага Дадић је ратовао против Црногораца и Руса, и то са
успјехом. У то вријеме с њим је била и раја, како они православне тако
и они
католичке вјере. Пред католицима је тада ишао фратар Никола Илић. Али
овај сукоб с Црногорцима био је тренутан.
Срби муслимани у Босни, особито у Херцеговини, нијесу никако напуштали
мисао о самосталности своје отаџбине. Они су били са свијем незадовољни
Портом и њеном политиком. Будним оком пратили су све пошљедње покрете
у Турској Царевини, а нарочито ток рата Турске с Русијом. У овијем ратовима
муслимани у Босни и Херцеговини увидјели су све слабе стране велике Турске
Царевине, те се покрет за унутрашњом аутономијом још јаче истаче на дневни
ред, а на челу покрета истаче се сам Мостар са својијем ајаном Али-агом
Дадићем. Баш некако у то вријеме (1809.) завади се с почитељскијем Гавран-капетаном.
Порта је овијем појединачнијем међусобицама жељела да ослаби снагу муслимана,
који тако јако жељаху независност своје отаџбине. Али то је увидио и сам
Али-ага, те стога, поступајући онако благо са Србима православнијем, у
заједници сад с њима потуче Гавран-капетана тако, да му се сад у Херцеговини
нико не противљаше. Оваквијем радом углед му у цијелој Херцеговини врло
порасте, тако да се Порта забрину, да јој Али-ага Дадић не оцијепи Босну
и Херцеговину, као што је Карађорђе оцијепио Србију. Стога босански везир,
по наредби из Стамбола, посла против Мостараца и Дадића Сулејман-пашу
Скопљака. Дадић с Мостарцима не даде му ни да се приближи Мостару, а камо
ли да заузме град, већ га заустави у некаквом пољу и запријети му, да
не смије ни један клас рајина жита нестати, а камо ли што друго. Сулејман-паша
био је ускоро принуђен да се повуче ка Невесињу без икаквога успјеха.
Овијем одбијањем Сулејман-паше и регуларне војске Дадићу још више порасте
углед у Херцеговини. Порта се много бјеше забринула шта да ради.
За то поново нареди везиру босанском, да се лати свијех средстава против
Дадића.
Кад везир ништа не могаше учинити јавно, јуначки, онда нареди Сулејман-паши
да мучки смакне Дадића. Овај преко својијех људи задобије мостарскога
кадију Мухаремовића и овај 1809. године позове Али-агу у мешћему. Ту га
послужи кавом, у коју је прије тога био усут јак отров, и тако отрован
Дадић умре, оставивши послије себе три сина: Мемиш-агу, Аду-агу
и најмлађега Ахмет-агу. На тај начин заврши свој буран политички
живот, пун борбе, Херцеговац и јуначки Мостарац Али-ага Дадић.
И радом својијем и смрћу својом показао је Дадић Србима муслиманима, како
се љуби отаџбина и како се брани. Он је био жртва туђинскога утјецаја
и мијешања у српске ствари у Херцег-Босни.
Кад смо рекли, како је прошао овај велики носилац босанско-херцеговачке
наследне независности, да кажем и оно, што сам могао наћи и дознати о
његовијем синовима.
Кад
умрије Али-ага Дадић, Мостарци узјеше одмах за ајана најстаријега сина
Али-агина Мемиш-агу Дадића. Али ајанство Мемиш-агино трајало је само годину
дана, јер се у свему угледаше на својега оца, а то се баш никако не допадаше
Порти и њенијем присталицама. Порта одмах по смрти Али-агиној бјеше послала
свога Турнаџију, да низами Србе муслимане, а везир својега муселима, да
низами хришћане. Мемиш-ага противљаше се томе. Султанови људи, Портине
присталице, знали су да не могу лако изаћи на крај са сином Дадићевим.
Стога гледаху да и њега уклоне. Сулејман паша опреми царскога Турнаџију
у Мостар. Овај дође и одјаше у Челебића ћошак у Шарића механу. Ту позове
све мостарске главаре, па и ајан Дадића, по заповијести царској на одговор.
Они дођи сви, па и Дадић Мемиш-ага. Овај их све дочека лијепо и угости
"по османлијски" кавом. Послије договора, када се већ поче и
мрак хватати, аге се почеше праштати с Турнаџијом и растурати кућама,
али Туранџија задржи Мемиш-агу на вечери, говорећи како је рад да га угости
и о сваком послу, као с мостарскијем ајаном, да се разговоре. Туранџији
бјеше то само изговор, да задржи Мемиш-агу и да га одвоји од осталијех
ага. Одвојивши га овако, нареди својијем људима да га удаве. И ови га
ноћу удаве. Давећи га два су гајтана прекинута и тек трећим су га удавили.
Друга два сина Али-агина Аду-ага и Ахмед-ага дочекују некако за ово и
побјегну из Мостара. Турнаџија одузме све имање породици Дадића и претвори
у беглук. Сјутра дан по смрти Мемиш-аге Дадића Туранџија поче пријеваром
и лукавством затварати и давити друге главаре мостарске. Тако удави за
неколик дана још 18 виђенијих Срба муслимана у Мостару. За тијем поче
одузимати оружје од појединијех Мостараца, па онда опет затварати и давити.
На тај начин почеше заводити Османлије нови поредак у Мостару. Мостарцима
се никако не свиђаше ни овај нови поредак ни ова нова управа, јер су видјели,
да се тим њихова отаџбина окива у нове окове, много теже и много чвршће,
но што бјеху они раније. Стога се ријеше да се поново дигну и да оружаном
руком протерају ове носиоце новијех окова. Кад скоче на оружје, поруче
Дадићевим синовима да се одмах врате у Мостар. Ови се врате, прикупе око
себе устанике и одмах протјерају све Османлије из Мостара. Мостарци, цијенећи
рад ове двојице синова Али-агинијех, као и рад брата им Мемиш-аге и оца,
узму за ајана старијега Аду-агу.
Царски људи изгнани, везирски пуномоћници отјерани! Пући ће глас чак до
Стамбола града, чуће то чак и цар у Стамболу, па каква поруга и каква
срамота за царскога намјесника, за везира у Босни, Ибрахим-пашу! Он се
разјари као лав. Зар кућа Дадића да му загорчи живот, да му ускрати царску
милост? Стога поново нареди Сулејман-паши Скопљаку, да с војском удари
на Мостар, те да разнесе то бунтовничко гнијездо и да раскопа непокретну
кућу Дадића. Кад Адџ-ага чује за то, позва благајскога ајана Вољавицу,
те заједнички затворе кланце и путове, а највише оружанијех људи бјеше
у Бротњу и Крехину Двору. Сулејман-паша дође у Љубушки, али се нађе на
невољи, Међутијем, Мостарци, Срби муслимани, обрате се раји, Србима православним
и католицима, те ускоро затворе све пролазе из Љубушкога за Мостар. Видећи
се Сулејман паша на невољи, побоја се да га Срби све три вјере не опколе
и сасвијем не затворе у Љубушком, те похита да умакне кроз још незатворене
пролазе. При овом срамном бјегству Сулејман-паше и његове војске нападну
их противници на више мјеста, те многи буду оплијењени, осакаћени, а многи
и побијени. Послије овога славнога успјеха Мостарци се врате својијем
кућама. При том Дадић задржа град, а Вољавици дадоше куће у Церници. У
томе је настао мир, али за кратко вријеме.
Вољавица бјеше прави кесеџија. Пошто се све умири, он скупи око себе саме
пијанице и неваљале људе, праве злочинце и насилнике, те стане пити по
Мостару тако, да чешће прављаше нереде. Од њега и његове дружине не могаше
се ни једно женско чељаде помолити на улицу. Адџ-ага Дадић опомињаше га,
да се окане таквијех послова. Вољавица не само да га не хтје послушати,
но поче подривати положај Адџ-агин. Дадић га још за неко вријеме трпљаше.
И кад Дадић поче купити данак, Вољавица стаде наговарати свијет да данка
не даје, а ако почне давати, да ће и он тражити да и њему даје исто онолико,
колико даје и Дадићу. Ушљед тога дође до сукоба између Дадића и Вољавице,
а за мало, па и до отворенога судара. Адџ-аги Дадићу, поред
његовијех присталица Мостараца, дођоше у помоћ и Дрежљани и Бјелопољци,
те се сукобе у сами мрак. Вољавица бјеше између двије ватре. Једни бјеху
ударили с чела, а други с лијеђа. Борба и паљба из пушака отвори се тако
жестоко, да се од пушчане ватре ноћу видјело као на длану. Вољавица с
дружином би потиснут иза Цернице. Умакне и оде у Дубровник, одатле послије
оде у Мисир. Дадић Адџ-ага остаде побједилац.
Неуспјеси босанскога везира у овој борби с Дадићима, а исто ткао и неуспјеси
босанске војске против Србије и Карађорђа, поткопаше положај Ибрахим-паше,
те на везирство у Босну дође Али-паша Силихтар, звани Деренделија, који
је у Стамболу сматран као живљи и заузимљивији. Као год што је предузео
јаче мере против Карађорђа, тако је исто почео строже радити и против
Мостараца и против Адџ-аге Дадића. Како устанак под Карађорђем хваташе
све веће и веће размјере, то босанска војска не могаше ништа озбиљно радити
против Србије, док се не обезбједи од Дадића. Силихтар Али-паша још при
свом доласку бјеше задобио за се сигурнога човјека Кајтаза, кога постави
за муселима у Мостару. Овај дође у Мостар и Мостарци га приме. Тек доцније,
када Али-паша посла против Мостараца Имшир-пашу, да казни бунтовнике и
похвата Дадиће, он се показа у правој боји. Својом хитрином Имшир-паша
некако брзо уђе у град и одмах отпоче гонити поједине присталице Дадићеве.
Муселим Кајтаз поче пријетити да ће свакога за кућни праг објесити, ко
се усуди да крије бунтовнике, и да ће све поробити и попалити. Свијет
се од овога прилично поплаши. За Дадиће наступи опасност. Сваког тренутка
могли су пасти непријатељу у руке. Да би за овај тренутак избјегао опасност,
Адџ-ага с братом и присталицама избјегне у Метковиће. Из овог мјеста поче
ново радити, да подигне како Србе муслимане тако и Србе хришћане, да се
заједнички и сложно одупру овијем носиоцима новога реда и новога ропства,
како за једне тако и за друге. Кад Дадић све уговори и кад припреми, дође
у Илиће. Народ га једва дочека. Одмах заметну борбу, протјерају Кајтаза,
и овај с највећом опасношћу живота умакне у Столац. Силихтар Али-паша
врло се расрди на њ за неуспјех, позове га у Травник и удави. Све ово
могло се десити 1811. године. Дадића кућа оста побједилац, и тако остаде
све до 1813. године. Кад паде Србија, кад би заузет Београд, дође ред
и на Мостарце, па и на Дадиће. Да би међу првацима у Херцеговини створили
расцјеп, да би их завадили, па онако завађене многе прваке лакше одвојили
од Дадића, везир босански са својијем присталицама многима даде пашалуке.
Тако пашинске чинове добиће Мустај-паша Сулејмановић, Омер-паша
Сточанин, Ибрахим-паша Требињац и Дервиш-паша са Захума.
Овијем начином одвоји ове од Дадића и Мостараца. Постигавши ово, везир
спреми, како се прича, до седам паша, 25 капетана и војске до 30.000.
Све то пође на Мостар. По наредби везиревој Мустај-паша Сулејмановић пође
с војском правце на Мостар, а још би наређено Омер-паши Сточанину, Ибрахиму
Требињцу и Дервиш-паши, да пођу у помоћ Мустај-паши. Мустај-паша, дошавши
до Жупањца, отпоче водити преговоре с Мостарцима да му се предаду. Међутијем,
Дервиш-паша не хтједе чекати другове, нити сачекати како ће се свршити
преговори, већ удари на Благај, заузме га и ту се затвори. Мостарце овај
поступак Дервиш-паше много раздражи. Они скоче, опсједну Благај и тако
жестоко нападну на Дервиш-пашу, да им овај најпослије мораде предати утврђење.
Међутијем, и преговори се разбише. До успјеха се не дође. Мостарци с Дадићима
ријешише се да напрегну све своје силе. Непријатељи бјеху навалили са
свију страна. Мостарци затворе све кланце, којима се могло доћи до Мостара.
У планинске кланце бјеху намештени поред муслимана и православни и католици.
Везиру бјеше мало оно војске што је отишло на Мостар, но нареди једну
јаку чету и посла и њу под предводништвом паше Сребрнице против Мостара.
Осим тога издаде заповијест католицима, да не помажу Мостарце, говорећи
да је то издајство према цару и цареву већилу. На такав поступак везирев
озлоједе се Сарајлије, те се листом дигну у помоћ Мостарцима. Стигну пашу
Сребрницу у Горанима на Неретви, потуку се с њим, ухате га и каменују,
а војску му растерају, те се ова врати кући. Међутијем, бјеше већ настала
и 1814. година. Између Мостараца и везиреве војске већ се десило неколико
крвавијех сукоба. И за то вријеме везирева је војска непрестано повећавана,
а редови Мостараца бивали су све ређи и ређи. Француски конзул у Травнику
почетком марта јавио је своме министарству у Париз, да босански везир
држи врло често вијећа од босанскијех главара, да спрема артилерију, бомбе
и картече. Ови главари босански не гледају радо овај распламтели унутрашњи
рат, у коме су обавезни да се боре против браће своје и својијех родитеља.
Они се боје да везир, потчинивши Мостар, не нападне на њих, те се стога,
нема сумње, потајно радују успеху Мостараца, јер је такав дух народа,
који има у својем наследном племству неку врсту независности.Најпосле
21. априла, ћехаја везирев, послије једнога крвавога боја потисне мостарске
храбре борце и уђе у Мостар. Дадићима не оста ништа друго но да бјеже
из Мостара. Старији, Адџ-ага, умакне на Узарчиће, више Блата мостарскога,
у своју кулу, са својијем присталицама, а млађи умакне својијем шурацима
Ризванбеговићима у Драчево, испод старе Габеле. Кад везиреве присталице
уђоше у Мостар, образоваше ратни суд, да суде свима онима, који помагаху
Дадиће. Зна се како су могли проћи сви они, који су дошли пред овај крволочни
суд. Дадићи беху издани. Тако млађи Дадић, Ахмет-ага, погибе заједно са
својим шурацима Ризванбеговићима при вечери.
У Мостару, по одлуци ратнога суда, одузето је све имање породице Дадића,
све им је порушено и темељ од куће раскопан. Поред тога, суд је ријешио
да посијеку сваку мушку главу која је од Дадића. И заиста би ову чувену
кућу сасвијем утрли, да једна служавка не украде Мемиш-агина синчића Махмут-агу
и не одведе крадом у Дреницу, те се од њега настави породица Дадића.
Тако је прошла ова чувена породица мостарска, давши четири вриједна и
заузимљива поборника за унутрашњу независност Херцег-Босне. Они нису успјели,
као ни многи други, али су показали како се не гледа на вјеру, кад се
ради за добро отаџбине. Они су пали. Земљу поносне Херцеговине оросили
су својом јуначком крвљу, како само Србину доликује. Умрла су сва четири
храбро, с надом да ће на њиховијем гробовима нићи цвијеће узајамне братске
љубави и слоге између Срба сва три закона.
***
Само да кажем још неколико ријечи: Поменути Мемиш-агин син Махмут-ага одрастао је и доцније се оженио. Овај Махмут-ага Дадић живио је све до аустријске окупације, а умро је послије окупације. Имао је два сина: Мемиш-агу и Али-фендију.
СИНАН-ПАША СИЈЕРЧИЋ
Горажде, данас мала варошица, лежи у дољи дринској, готово уза саме стране
планинске. Та варошица данас је незнатна. Становника једва сада да има
1500, али негда бјеше славна и чувена. Њено се име на далеко спомињало.
О негдашњој слави и величини ове варошице знају да причају многе књиге
староставне. У тијем књигама каже се, да је ту негда била и велика штампарија
српска, те се у њој штампаху књиге за цркве и манастире. Становници ове
вароши, муслимани и православни, причају, да је негда то била велика варош
с преко 18.0000 домова. То мјесташце бјеше станиште чувенијех бегова из
породице Сијерчића. Овијех бегова по танкој крви има још у Понору. Данас
највише има од две породице у мјесту Оџаку, које је недалеко од Горажда,
с десне стране пута идући планини Рањену. Кућа Сијерчића води своје поријекло
од старе српске властеоске куће Шијернића, како записи тврде, или од Лучевића,
како предање каже.
Кад је сила османлијска навалила на Босну и Херцеговину, онда се кућа
Шијернића храбро борила против силе османлијске, борила се бранећи јуначки
своје огњиште и свој народ, свој језик и своју слободу. Али ко ће сили
одољети? Погибе властелин Шијернић и изгибе му војска. Остала му два нејака
сина. Османлије их ухвате и они приме Мухамедову вјеру. Тако од кнеза
Шијернића посташе бези Сијерчићи, вазда чувени са своје племенитости и
витештва, чувени са јунаштва и љубави према своме народу. Они нигде не
заборављаху на своје претке, на своје православне прадједове Шијерниће.
Ушљед тога се и може појмити, како се у близини Горажда могаше у цркви
Херцега Шћепана одржати српска штампарија. Сви муслимани, а особито бези
Сијерчићи, поштоваху свету успомену Херцега Шћепана, те нигде не сметаху
Србима православним. У овом погледу од свијех овијех Сијерчића највише
се одликовао Синан-паша Сијерчић.
У првој половини прошлога вијека Турска Царевина многијем ратовањем са
Аустријом, Млецима, Русијом и Персијом, бјеше много истрошила своју снагу,
те поче губити покрајину за покрајином. Муслимани из Босне и Херцеговине,
ма да и сами дадоше доста помоћи и у војсци и у новцу, гледаху ово опадање
Турске Царевине с негодовањем и сматраху да је томе узрок сплеткарење
и немарност цариградскијех Османлија.
Овијем се појача она давнашња мржња између муслимана у Херцег-Босни као
кољеновића -(старосједелаца) и дошљака османлијскијех. У овоме опадању
османлијске силе прваци Босне и Херцеговине почеше се озбиљно носити мишљу
о самоуправи у Херцег-Босни. Штета само, што ова мисао не бјеше продрла
подједнако у све редове у земљи и што вјерска тјесногрудост сметаше, да
се удруже све три вјероисповјести, па како бјеху храбри и добри ратници,
да заједнички пораде на независности овијех лепијех покрајина. Међутијем,
и ако овај народни политички покрет бјеше још у тајности, и ако се тек
бјеше осјетила чвршћа веза између муслимана и њиховијех поглавица у Босни
и Херцеговини, опет се за то сазнало на Порти и цар заповиједи тадашњем
везиру Босанског Беглербеглука Абдулах-паши Девтедаровићу, Сарајлији,
да обрати пажњу на тај покрет и да тајом ради да га угуши, па ма стало
и људскијех жртава. Абдулах-паша то прими за готово. Стога, као жртве,
падоше главе два највиђенија
муслимана, и то глава најстарије породице у Босни Кулиновић Сали-паше
од Бишћа и кадије травничкога Сагргића. Абдулах-паша не задржа се само
на њима. Поче он и даље тајно или јавно укидати једнога по једнога. Противничка
струја хваташе све јачега корјена међу првацима муслиманскијем. И 1727.
године, кад хтедоше поћи на Персију, за мало не ухватиће Абдулах-пашу.
Ахмет-паша Алипашић, који предвођаше војску, такођер један од првака муслиманскијех,
хтједе сад да се освети Абдулаху, али овај умаче.
Од овога тренутка настала је све живља и јача борба између Срба и муслимана,
као староседилаца у Херцег-Босни, против дошљака Османлија. Али у тој
борби ређе је долазило до сагласности између све три вјере. Послије тога,
како босанско херцеговачко племство бјеше силно, богато и угледно, можда
би давно, још у половини прошлога вијека, Босна и Херцеговина дошла до
своје самосталности, да међу њима бјеше више слоге. Између многијех другијех
муслимана, који увиђаху потребу сложнога и заједничкога рада свију вјера
у Босни и Херцеговини, бјеше и чувени Синан-паша Сијерчић од Горажда.
Он не само да је увиђао потребу заједничкога рада, но је и радио на заједници
између Срба православнијех и муслимана. Велим, између муслимана и православнијех
стога, што тада бјеше незнатан број католика у цијелој Босни и Херцеговини.
Дакле, стога, што су православни били претежнији од католика, Синан-паша
Сијерчић гледаше, да за овај покрет веже православне. Како бјеше паша
у Горажду поријеклом из Горњега Оџака, где се и данас налази кула Сијерчића,
то нешто из успомене на Херцега Шћепана, нешто ради сјећања на своје претке,
који бјеху велика властела за вријеме краљевства, а понајвише из своје
племенитости и ради овога покрета, он бјеше један од највећијех пријатеља
православнијех у прошлом вијеку. Да би се што више приближио једнокрвној
браћи Србима православнијем, он им бјеше не само заштитник и бранилац
од обијеснијех и неразумнијех напасника разнијех придошлица из Мађарске
и Румелије, но бјеше и ктитор цркве Херцега Шћепана.
О томе ево како прича сам Саво Косановић. Он за ову Херцегову цркву вели:
"Предњу цркву или препрату на штук президао је у прошлом стољећу
племић из Горажда Синан-паша Сијерчић, који је онда заповиједао у Горажду
и оближњим тамо местима...
"Кад је Сијерчић хтео зидати ову препрату, у исто доба дође му наредба
из Цариграда, да подиже дрвени мост преко Дрине у Горажду, на и сад постојећих
шест стубова камених. За мост је приправљао дрва растова, а за цркву лучева.
И цркву прије доврши него мост."
И ето на тај начин сједини се грађа средњевјековнога Србина и војводе
од Светога Саве с грађом племенитога Синан-паше Сијерчића из осамнаестога
вијека. Каква грдна разлика између овога племенитога Синан-паше и онога
Арнаутина, што спали тијело Светога Саве на Врачару! Овај Сијерчић носи
мир и љубав међу браћу, подиже и оправља, а онај Арнаутин нож и крв, пали
и руши!
Али ни Синан-паша Сијерчић не прође на миру за ово добро дјело, што учини
браћи својој. Нашло се удворица, који назираху намјеру Синан-пашину, те
да оптуже царском намјеснику у Травнику. Али не могоше га тужити непосредно
зато, што учини добро православнијем, него му подметнуше и оптужише га:
"као да је грађу, коју је народ припремио за мост, употребио за зидање
влашке цркве. Везир једва дочека ово, јер жељаше да и овога првака херцеговачког
ухвати у каквој кривици, те да му скине с рамена главу. Али Синан-паша
потражи од везира, да се изашље комисија, те да извиди да ли има злоупотреба.
Везир пошље комисију и ова извиди и увјери се, да у цркви нема ни једнога
растова дрвета. Они су засијецали греде, што се и данас у цркви види,
да се увјере, је ли тужба истинита, и видјеше да је клевета. И тако Синан-паша
Сијерчић оправда се и видје се, да он, као богат човјек и племић, немађаше
потребе да употребљава спремљену грђу за мост на оправку цркве.
Кад се свршио извиђај, Синан-паша потражи начин да казни клеветнике. Нађе
најглавније кривце, па их пошље у Травник и тамо њих шесторица скапаше
у затвору.
Као повод да подигне ову препрату, поред онијех узрока које сам горе навео,
био је повод и велико Синаново сродничко и вјерско осјећање према својим
великијем прецима православнијем, јер се у истој препрати налази једна
надгробна плоча, на којој стоји натпис: Ва име Бога, се лежитраб Божији
кнез Радослав Шијернић.
Синан-паша Сијерчић у вријеме ратовања Црнога Ђорђа погинуо је под Шапцем
на Мишарском Пољу 1806. године.
Породица Сијерчића и данас је у животу, и данас су још богати, виђени.
У кући овијех кољеновића прича се да има доста старијех писама, која су
им негда преци добили од српскијех краљева.
Од одива овијех Сијерчића једна је оставила потомака у селу Понору, који
су примили презиме својијех ујака, те се зову Сијерчићи.
Напријед рјекох да се из предања народнога види, да су ови бези Сијерчићи
од старе властеоске породице Лучића. Стога ћу овдје изнијети оно што се
о томе вели у пјесми: "Турци освојише пола Босне", која је печатана
у III књизи "Српских народних пјесама" Богољуба Петрановића
Тамо се између осталога пјева, какЋо је дошла књига Лучевићу Илији, те
он вели својој љуби:
Та је књига јадом накићена, Ђе нам Босну притискоше Турци Половину Босне
притискоше, А на другу ударит' не смејеш, Од војвода од јуначка дара,
-Који бране на сабљи јунаштво Кајно мене и рођака мога, Мога рођака Лучевић
Јована, Који сједи на Гласинцу равну...
Али свака одбрана Херцег-Босне била је узалудна. Турци су неодољиво навалили
и савладали све што стајаше на путу и освојише Босну. Пјесма даље вели:
Бирдем паше војску подигоше, Док дођоше кули Јовановој, Ухватише Шурковић
Јована И његово триста Шурковића, Ухватише, па их истурчише, Пак отален
војску подигоше, Одведоше на Гласинац раван. Дочека их Лучевић Илија,
Са рођаком Лучевић Јованом, Ту се бише за неђељу дана. Кад изиђе неђељица
дана, Заробише Лучевић Илију, Заробише, па га погубише, И његова Лучевић
Јована И њихове дворе поробише. Све под сабљу мушко окренуше. Док завика
паша Сеидине: "Оставите кога од порода. "Мушку ђецу Лучевић
Илије. "Нек остане јуначко кољено. "Кад остану да их потурчимо,
"Од њих ће се рађати јунаци..." Пак његову ђецу налазише, Двоје
ђеце два близанца сина, \е их мајка на криоцу њиха, Око њихе саставила
рука, Кад опази невјернике Турке, Она цикну кајно кукавица. А преврну
кајно ластавица, А завика грлом бијелијем: "Ако знате за Бога једнога!
"Немојте ми двоје ђеце лудо, "Немојте ми ђецу погубити."
Онда рече паша Сеидине: "А небој се, китна удовице, "Удовице,
Или-беговице! "Ако сам ти бега погубио, "Младе бега Лучевић
Илију, "Укинуо каурску ђидију, "Што је био босански војвода,
"Сад је теби згода и слобода, "Ништа теби учинити нећу. "Ако
ћеш се потурчити млада, "Пазићу те кајно своју мајку, "Хранићу
те медом и шећером,
"А носићеш свилу и кадифу; "Ако ли се потурчити нећеш, "Ни
тако те погубити нећу, "А твоју ћу ђецу потурчити, "Нека расту
од боја јунаци, "Лучевића јуначко кољено, "Нека бране Турску
Царевину, "К'о Илија своју царевину, "Твоја ђеца оће беговати".
Па потурчи двоје ђеце лудо: "До данас сте бези Лучевићи, "А
од селе бези Сијерчићи... "
Тако пјесма каже за порекло Сијерчића бегова, а уз ту пјесму додао је
и ову напомену Б. Петрановић:
"Бези Сијерчићи станују у Горажду и Понору. Сијерчићи, прије Лучевићи, да су били Срби и силом потурчени у освајању Босне, од многијех сам и у причама слушао".
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
