POCETNA STRANA

Fotohemijski smog

 Fotohemijski smog predstavlja složenu smešu hemijskih jedinjenja - produkata reakcije nastalih interakcijom sunčeve svetlosti i dve osnovne grupe jedinjenja prisutnih u izduvnim gasovima, azotovih oksida i ugljovodonika. Takođe, i drugi prisutni polutanti, kao što su sumpor dioksid i čestice, mogu učestvovati u reakcijama, ali oni nisu od presudnog značaja za nastajanje velikih koncentracija oksidanasa koji su povezani sa pojavom fotohemijskog smoga. Nastajanje ove vrste smoga je potpomognuto stabilnim meteorološkim uslovima prisutnim tokom vise dana, kada se emitovanipolutanti zadržavaju bez disperzije u urbanoj sredini što omogućava njihov maksimalan kontakt. Štetnost nastalog fotohemijskog smoga, bez obzira na razlike u efektima na ljude i okolinu, najbolje se meri ukupnom koncentracijom oksidanasa. Ozon i peroksiacilnitrat (PAN) su prisutni u najvećim količinama, pa se štetni efekti fotohemijskog smoga uglavnom vezuju za ova jedinjenja. Usled oksidativne prirode nastalog smoga, sumpor dioksid prisutan u atmosferi se prevodi u sumpor trioksid, odnosno sumpornu kiselinu, i tako zajedno sa oksidansima prouzrokuje negativne posledice na ljude. Jasno uočljiv efekat fotohemijskog smoga je smanjenje vidljivosti usled prisutnih aerosola.
Dejstvom sunčevog zračenja na NO2, oslobađa se O3, koji deluje oksidaciono na NO i utiče na nastanak NO2 i O2. Promene su složenije ako u reakciju uđe CxHy. Promena NO na NO2 se ubrzava a povećava se i produkcija O3. Transformaciju NO u NO2 podstiče i CO. Rezultirajući efekat je nastanak acetaldehida i PAN-a (peroksiacetilnitrati). Sastavni deo fotohemijskog smoga, pored O3, su formaldehid perdsibenzoilnitrat i akrolein.
Fotohemijski smog izaziva nadraživanje sluzokože očiju, disajnih organa, narušava vegetaciju i oštećuje sve ostale proizvode (metale i nemetale).

Aerozagadjenja

            Najveći deo gasova atmosfere nalazi se skoncentrisan pri površini zemlje, u tankom sloju visine oko 12 km (troposfera). Ovaj sloj u kome se nalazi oko 80% celokupne mase atmosfere, omogućava život na Zemlji. Sloj atmosfere visine oko 200 km je veoma razređen. Iako predstavlja samo vrlo mali deo ukupne mase atmosfere, on moćno štiti život na Zemlji od solarne radijacije i čestica velike energije koje stalno dospevaju u atmosferu. U ovom sloju razređenih gasova dolazi do hemijskih reakcija pri kojima se apsorbuju elektromagnetna zračenja velike energije (talasne dužine preko 300 nm). Zračenja većih talasnih dužina dospevaju u troposferu, čiji glavni sastojci (azot, kiseonik, ugljen-dioksid i vodena para) ih ne apsorbuju. Međutim, neki od sastojaka koji su prisutni u veoma malim količinama apsorbuju deo zračenja (tabela 1), pri čemu dolazi do fotohemijskih reakcija čiji su proizvodi najveći zagađivači vazduha. Količina ovih susptanci može biti usled ljudskih aktivnosti lokalno povećana i tada one prestavljaju opasnost po zdravlje i materijalna dobra čoveka. Veliko povećanje njihovog sadržaja u vazduhu velikih gradova često ima dramatične posledice, jer se tada pogoršava stanje obolelih od respiratornih i srčanih oboljenja i povećava smrtnost, naročito starijih osoba. Pri maloj pokretljivosti vazdušnih masa zagađenje vazduha može biti veliko.
Zagađeni vazduh velikih gradova i industrija oštećuje poljoprivredne biljke, voćnjake i šume i to na udaljenosti od više desetina kilometara. Mnoge biljke podležu trajnim oštećenjima koja se nazivaju "rano starenje".
Zagađeni vazduh utiče na vreme i klimu. Smatra se da suspendovani delići materije u zagađenom vazduhu smanjuju vidljivost, redukuju sunčevu svetlost za 15 - 20%, usled čega se snižava temperatura. Izgleda da u uzročnoj vezi sa zagađenjem vazduha stoji i povećanje padavina.

Zagađujuće supstance u vazduhu

            Oksidi sumpora. U gradovima i industrijskim naseljima u vazduhu se nalazi povećana količina oksida sumpora. Sagorevanje uglja i nekih proizvoda petrohemijske industrije, koji sadrže znatnu količinu jedinjenja sumpora, glavni su izvori sumpor-dioksida, SO2. Ovaj oksid je veoma toksičan i direktno napada sluzokožu disajnih puteva. Veliku opasnost predstavlja udruženo dejstvo ovog oksida sa česticama suspendovanim u vazduhu, jer oštećuju plućno tkivo. Osim toga, SO2 može oksidacijom preći u sumpor-trioksid, SO3. Proces oksidacije SO2 u suvom, čistom vazduhu je veoma spor, ali se odvija brzo na površini čestica suspendovanih u vazduhu, pepelu finog disperziteta, u kome se nalaze metali, najčešće kao oksidi (heterogena kataliza). Isto tako, SO2 rastvoren u kapljicama magle lako se oksiduje u SO3. Prevodenje SO2 u SO3 vrši se dominantno fotohemijskom oksidacijom. Kada se apsorpcijom kvanta svetlosti (energija = hv) ekscituje molekul SO2 (SO2 *) on lakše podleže oksidaciji:
SO2 (g) + hv → SO2*(g)
SO2*(g) + O2(g) → SO3(g) + O(g)

Oksidacijom nastali SO3 rastvara se u kapljicama vode koje su raspršene u vazduhu, gradeći
sumpornu kiselinu:

SO3(g) + H2O(l) → H2SO4(aq)

            Fino raspršene kapljice kiseline u vazduhu deluju nadražujuće na sluzokožu i oštećuju plućno tkivo, korodiraju metalne površine, oštećuju boje i kamen fasada zgrada i spomenika. Oksidi azota. Azot monoksid, NO, nastaje direktnom sintezom iz elemenata pri sagorevanju tečnih goriva na visokim temperaturama, u motorima sa unutrašnjim sagorevanjem:

N2(g) + O2(g) → 2NO(g)
N2(g) + 2O2(g) → 2NO2(g)

NO nastaje u malim količinama, a pri ovim reakcionim uslovima nastaje i nešto azotdioksida, NO2. NO oksiduje sa kiseonikom iz vazduha i daje:

2NO(g) + O2(g) → 2NO2(g)

ali je brzina reakcije mala. Znatno je veća brzina oksidacije NO sa ozonom, O3:

NO(g) + O3(g) → NO2(g) + O2(g)

U zagađenom vazduhu prisutni NO2 apsorbuje foton svetlosti pri tome se razlaže na NO i atom kiseonika:

NO2(g) + hv → NO(g) + O(g)

U ovoj reakciji nastali reaktivni atom kiseonika reaguje sa molekulom kiseonika dajući molekul ozona:

O(g) + O2(g) → O3(g)

            O3 je bogat energijom i lako prevodi NO u NO2. Osim toga O3 reaguje i sa ugljovodonicima koji su sastojci izduvnih gasova automobila (uglavnom su to alkeni), pri čemu se gradi niz štetnih supstanci (alkoholi, aldehidi, ketoni).
Ukoliko u vazduhu ima vlage, NO2 se rastvara dajući azotnu kiselinu, HNO3:

3NO2(g) + H2O(l) → 2HNO3(aq) + NO(g)

            Ovim jednačinama prikazan je niz reakcija koje su odgovorne za nastajanje veoma zagađenog vazduha koji se naziva smog. Ovaj naziv uobičajen je za vrlo neprijatan, zagađen vazduh, specifičan za urbanu sredinu. Takav vazduh podrazumeva nepokretne vazdušne mase, zagušljiv je, iritira oči i otežava disanje. Glavni sastojci smoga opasni po zdravlje ljudi su azotovi oksidi i ozon, pored ugljen-monoksida, ugljovodonika, aldehida i drugih štetnih jedinjenja i suspendovanih materija. Formiranje smoga je uslovljeno fotohemijskom reakcijom pa se tako nastali smog naziva fotohemijski smog. Pored čvrste faze, u smogu je obično prisutna i tečna faza, aerosol. U tečnoj fazi su sadržana mnoga organska jedinjenja, kao i azotna kiselina koja nastaje rastvaranjem NO2 u vodi. Za aerosol u smogu je u stvari karakteristično da sadrži veoma neprijatne, zagušljive supstance i da doprinosi smanjenoj vidljivosti i toksikčnosti zagađenog vazduha u velikim gradovima.

            Pored štetnog dejstva na organizam čoveka, smog oštećuje i uništava drveće, voćke, kao i hortikulturne i agrikulturne biljke.
            Ugljovodonici. U atmosferu ugljovodonici dospevaju najvećim delom kao sastojci izduvnih gasova automobila. To su pretežno alkeni, jer na višim temperaturama ugljovodonici tečnih goriva podležu termičkoj disocijaciji (proces "krekovanja"). Tako na primer, iz oktana pri termičkoj disocijaciji nastaju pored metana, alkeni – eten i propen:

C8H18(l) → CH4(g) + C2H4(g) + C3H6(g)

            Ugljovodonici, uglavnom alkeni, kao i prisutni azotovi oksidi i aldehidi, interaguju sa ozonom dajući vrlo neprijatne i škodljive zagađujuće supstance.
Takva su na primer, jedinjenje tipa peroksi-acetil-nitrata (PAN):

koji su sastojci fotohemijskog smoga, stvaraju teškoće u disanju.
Osim toga, ugljovodonici zagađenog vazduha suspektni su na kancerogeno dejstvo.
Ugljen monoksid. Glavni izvori ugljen-monoksida, CO, su izduvni gasovi automobila i energetski pogoni industrija, gde nastaje kao proizvod nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva. Na primer, pri sagorevanju oktana u automobilskim motorima:

C8H18(l) + 11O2(g) → 5CO2(g) + 3CO(g) + 9H2O(l)

            Molekul CO je hemijski prilično inertan, što je razlog da velike količine ovoga gasa koje dospevaju u vazduh, ne mogu biti eliminisane njegovom oksidacijom vazdušnim kiseonikom. Regulisanje njegovog nivoa vrši se mikroorganizmima tla, mogućnošću rastvaranja u vodama okeana i difuzijom u gornje slojeve atmosfere.
Ugljen-monoksid je veoma toksičan gas. Kada sa vazduhom preko pluća dospe u krv, on se vezuje sa gvožđem hemoglobina (Hb) u stabilan kompleks karboksihemoglobina (COHb). Veza izmedu CO i Hb u ovom kompleksu je mnogo jača nego izmedu O2 i Hb u oksihemoglobinu. Ovo je razlog što se građenjem COHb onemogućava bitna funkcija Hb u transportu O2 iz pluća u tkiva, gde je neophodna komponenta u metaboličkim procesima ćelija.

CO(g) + HbO2(aq) → O2(g) + COHb(aq)

            Udisanje vazduha zagađenog i relativno malim količinama CO, već posle nekoliko sati dovodi do značajnog povećanja sadržaja COHb, a time i značajno smanjenje ishranjenosti tkiva kiseonikom. Zagađeni vazduh urbanih sredina kod zdravih osoba izaziva stanje u kome je podložnost udesima povećana. Dugotrajnije udisanje vazduha u kome se na milion delova nalazi deset delova CO, manifestuje se mentalnim smetnjama. Pri povećanoj gustini saobraćaja u velikim gradovima, koncentracija CO se značajno uvećava i dostiže 50 - 100 ppm. Posledice zagađenja vazduha ovom toksičnom supstancom su teške kod osoba obolelih od hroničnih plućnih bolesti, anemije, bolesti srca i krvnih sudova.
            Suspendovane čestice. U vazduhu se nalaze mnoge suspendovane materije, kao čestice prašine, čađi, nesagorelog ulja, pepela, metala i masnih materija. Veličina suspendovanih čestica kreće se od 0,01 μ do preko 100 μ. Glavni izvori ovih suspendovanih materija su sagorevanje uglja i cigareta, kada ove čestice sa dimom dospevaju u vazduh i zagađuju ga. Prisustvo ovih čestica u vazduhu smatra se opasnim po zdravlje ljudi i odgovorno za uvećanu smrtnost. Smatra se da u koncentracijama u kojima se nalaze u vazduhu velikih gradova, ali i malih industrijskih naselja, mogu da izazovu karcinom želuca. Udruženim dejstvom sa SO2 oštećuju plućno tkivo. Prisustvo čestica olova koje u vazduh dospevaju izduvnim gasovima automobila, deluju toksično i prestavljaju opasnost po ljudsko zdravlje, naročito decu. Berilijum koji dospeva u vazduh u malim količinama iz industrijskih izvora i tečnih goriva, izaziva lezije u plućima, teške respiratorne smetnje, pa i smrt. Da bi se umanjila zagađenost vazduha u velikim urbanim sredinama, vrši se sistematska kontrola koncentracije pojedinih polutanata u različitim delovima grada i preduzimaju mere da bi se izbeglo njihovo štetno dejstvo. Standardizuju se i ograničavaju količine zagađujućih supstanci u izduvnim gasovima novih tipova motornih vozila i ispituju nove mogućnosti za zaštitu vazduha od zagađivanja. U ove mere spadaju i opsežna laboratorijska, klinička i epidemiološka ispitivanja uticaja zagađenog vazduha na zdravlje čoveka i njegovu životnu okolinu.

Fotohemijski smog

            Jedinjenja NOx, CxHy i sunčevo zračenje, zajedno iniciraju više hemijskih reakcija u atmosferi, pri čemu produkuju sekundarno zagađenje - fotohemijski smog.
Fotohemijski smog u najvećem obimu takozvani hemijski oksidanti, u prvom redu ozon i peroksiacetilnitrat koji u troposferi pod uticajem sunčeve radiacije nastaju iz primarno emitovanih polutanata.
To su sekundarni polutanti nastali u fotolitičkom ciklusu i pri dugim procesima u atmosferi u kojima učestvuju oksidi azota, različita volatilna organska jedinjenja, sumporni oksidi, ugljen-monoksid, hidroksilna grupa, vodonik-peroksid, metan i drugi.
Sadržaj fotohemijskih oksidanata posebno ozona, u troposferi je naročito izražen u Severnoj zemljinoj hemisferi gde je veća emisija polutanata koji dovode do nastanka polutanata.

Koncentracije troposferskog ozona u prizemnom sloju su mnogo veće nego što bi bile da su formirane u fotohemijskim reakcijama u atmosferi. Povećane koncentracije ozona i ostalih fotohemijskih oksidanata su rezultat dejstva sunčeve svetlosti na prekurzore ozona, kao što su azotni oksidi (NOx), nemetalna isparljiva organska jedinjenja (NMVOCs), ugljen-monoksid (CO) i metan (CH4). Ozon (O3) je fotohemijski oksidant koji stvara najveće zagadjenje. Spori sistemi pod visokim pritiskom sa vedrim nebom i povišenim temperaturama (uglavnom leti) koje predstavljaju podlogu za povećano fotohemijsko nastajanje i akumulaciju ozona i drugih oksidanata. Ovaj se fotohemijski smog (koji takodje zovemo “letnji smog”) u odredjenim vremenskim periodima prostire preko velikih oblasti i traje po nekoliko dana. Ovo se dešava često svakog leta iznad centralne Evrope.
Različite institucije (npr. EC, UNECE-ov CLRTAP i Svetska zdravstvena organizacija) postavljaju različite granične i kritične vrednosti (specifično za zaštitu zdravlja ljudi, vegetaciju, poljoprivredne kulture ili šume). Prema Direktivi EC 92/72/EEC prag vrednosti zdravstvene zaštite za osmosatne srednje koncentracije iznosi 110 μg/m3. Izloženost se tada meri godišnjim brojem dana u kojima je granična vrednost (110 μg/m3) prekoračena (najčešće u sledećim kategorijama: nijedan dan, od 1 do 25 dana, od 25 do 50 dana i preko 50 dana).

Nastanak fotohemijskog smoga

            Molekul azot-dioksida je efikasan apsorber ultravioletne solarne radijacije koja prodire prema površini Zemlje. Apsorpcija ultravioletnog zračenja od strane azot-dioksida dovodi do njegove disocijacije do azot-monoksida i atomskog kiseonika koji sa prisutnim molekulskim kiseonikom daju ozon (O3). Ovako nastali ozon, kao molekul sa visokom energijom, a time i nestabilan ukoliko u blizini nema drugih molekula, ponovo reaguje sa azot-monoksidom dajući kiseonik azot-dioksid, čime se globalni ciklus zatvara.
Sumarne reakcije ovog procesa su:
UV radijacija (3000-40000 A)
NO2                                                     NO + O   ................................................................................(a)
+M
O + O2                                        O3 + M   .................................................................................(b)
O3 + NO                                     NO2 + O2   ..............................................................................(c)

            Reakcija (a) pokazuje da je energija ultravioletne radijacije dovoljna za razbijanje hemijske veze u molekulu azot-dioksida uz nastanak azot-monoksida i atomskog kiseonika.
Reakcija (b) se odvija u dve faze. Atom kiseonika reaguje sa molekulskim kiseonikom uz nastanak energetski bogatog molekula ozona. Ukoliko ne dodje do prihvatanja viška energije molekula ozona od strane nekog drugog molekula, ozon se vrlo brzo raspada na molekulski i atomski kiseonik. Ukoliko dodje do sudara sa nekim drugim molekulom tada dolazi do transfera energije sa ozona, rezultat čega je stabilan molekul ozona.
S obzirom da je reakcija (a) veoma efikasna, računa se da je stabilnost azot-dioksida, kod intenzivne sunčeve radijacije u atmosferi, samo nekoliko minuta. Reakcije (b) i (c) su, takodje, veoma brze što dovodi do ponovnog nastanka azot-dioksida i postizanja odredjenog koncentracionog nivoa u atmosferi, odnosno do odredjenih koncentracionih odnosa azot-dioksida i azot-monoksida.
Koncentracije ozona se mogu odrediti uz pomoć sledeće jednačine:
(O3) = k1 [NO2/(NO)]........................................................................................................(1)
gde su:
I - intenzitet sunčeve radijacije
k1 - konstantra čija se vrednost može odrediti na osnovu apsorpcionih osobina azot-dioksida i na osnovu konstante brzine reakcije (c).
Kao što pokazuje jednačina 1, kod sunčanog vremena, koncentracije ozona su direktno proporcionalne odnosu koncentracije NO2/NO.
Konstanta ravnoteže u fotolitičkom ciklusu može se definisati uz pomoć sledeće jednačine:
K = [NO] [O3] / [NO2]  x I................................................................................................(2)
Intenzitet sunčeve radijacije je od ključnog značaja za brzinu fotohemijskih reakcija. Koeficijent brzine fotolize azoz-dioksida (k1) može se odrediti iz podataka o intenzitetu sunčeve radijacije i ugla sunčevog zenita. θ:
k1 = [0,079 (1/cos θ) + 0,022]  . I (U.V.); 0 <  θ < 40˚.....................................................(3)
k1 = [0,160 (1 - cos θ)] + 0,088  . I (U.V.); 40˚ <  θ < 90˚...............................................(4)
Gde je:
k1 - u jedinicama min.ˉ¹
I (U. V.) - u jedinicama mW/cm²
Utvrdjeno je da ugljovodonici, posebno nezasićeni, učestvuju u fotolitičkom ciklusu, dovodeći do nastanka azot-dioksida i ozona. Njihovo učešće se zasniva na sledećem: atom kiseonika nastao disocijacijom azot-dioksida reaguje sa ugljovodonicima dajući oksidovana jedinjenja i slobodne radikale. Oni dalje reaguju sa azot-monoksidom uz nastanak azot-dioksida. Na taj način ne dolazi do reakcije izmedju azot-monoksida i ozona, te ozon, uz prenos viška energije na druge molekule, i azot-dioksid izlaze iz ciklusa kao stabilni molekuli.
Mada se ovi procesi dešavaju i bez prisustva ugljovodonika, utvrdjeno je da se kod prisustva ugljovodonika ravnoteža pomera na stranu nastanka azot-dioksida, uz istovremeno povećanje koncentracije ozona. Medjutim, ove reakcije se dešavaju kod odredjenih koncentracionih odnosa ugljovodonika i azot-monoksida. Eksperimenti sa sistemom C3H6-NO2 - vazduh kod odredjene, početne vrednosti [NO2]0 , pokazuju da se [O3]max prvo povećava sa povećanjem koncentracije [C3H6]0 , a zatim dostiže odredjeni nivo i ne menja se kod povećanja koncentracije ugljovodonika. Nivo ozona daleko više zavisi od odnosa [C3H6]0 / [NO2]0 nego od [C3H6]0 .
Dostizanje maksimalnih koncentracija ozona postiže se kod odnosa ugljovodonici / [NO2]0 koji imaju vrednost ≥ 3.
Oksidacija ugljovodonika može da se ostvari sa atomskim kiseonikom i ozonom uz učešće hidroksilne grupe u tim procesima. Medjutim, veća je verovatnoća da se oksidacija dešava uz pomoć atomskog kiseonika, pošto on ima moć oksidacije koja je veća za faktor 10(na8)  nego ozona.
Kod nastanka fotohemijskog smoga, prvo i najbrže reaguju nezasićeni ugljovodonici a zatim ostali ugljovodonici i druga organska jedinjenja. Eksperimenti vršeni od strane Glassona u komori za istraživanje hemijskih procesa u atmosferi pokazuju da se stepen konverzije ugljovodonika u oksidovana jedinjenja i slobodne radikale, u toku 24-časovne iradijacije sa U. V. zračenje, bitno razlikuje za pojedine ugljovodonike, što pokazuje i stepen konverzije pojedinih ugljovodonika.
Eksperimentalna istraživanja Glassona, su pokazala da se povećanjem koncentracije ugljovodonika i oksida azota u atmosferi povećava koncentracija ozona. Osim toga, utvrdjeno je da je nastanak azot-dioksida direktrno zavistan od sadržaja ugljovodonika. Ovi ekperimenti su potvrdili da se fotolitički ciklus odvija uz učešće ugljovodonika. Guicherit i saradnici smatraju da se u fotolitičkom procesu mogu očekivati sledeće reakcije:
CH4 + OH → CH3 + H2O
CH3 + O2 + M → CH3O2 + M
CH3O2 + NO → CH3O + NO2
NO2 + hγ → NO + O
O + O2 + M → O3 + M
CH3O + O2 → CH2O + HOO
HOO + NO → NO2 + OH
CH2O + hγ → CO + H2
CO + OH → CO2 + H
H + O2 + M → HOO + M
HOO + NO → NO2 + OH
Sumarne reakcije:
CH4 + 4O2 + hγ → H2O + CO + H2 + 2O3
CO + 2O2 + hγ → CO2 + O3
Reakcije oksidacije metana i nastanka ozona u troposferi su složene. Nemetanski ugljovodonici, zbog svoje velike fotohemijske aktivnosti, dovode do nastanka ozona. Taj proces se uprošćeno može prikazati preko sledećih jednačina (90):
NMHC + OH + O2 → RO2
RO2 + NO + O2 → NO2 + HOO + CARB
HOO + NO → NO2 + OH
2(NO2 + hγ + O2 → NO + O3)
NMHC + 4O2 + hγ → 2O3 + CARB
R - ugljovodonični radikal
CARB - karbonilno jedinjenje
NMHC - nemetanski ugljovodonici
Za  svaki oksidovani nemetanski ugljovodonik nastaje jedan molekul ozona. Ukoliko u reakciji ne učestvuje azot-monoksid, tada svaka oksidacija nemetansih ugljovodonika dovodi do destrukcije molekula ozona. Pored navedenih procesa pri nastanku ozona u troposferi, učestvuju i peroksiradikali RO2 i HOO grupa preko sledećih reakcija:
NO + HOO → NO2 + OH
NO + RO2 → NO2 + RO
NO2 + hγ → NO + O
O + O2 + M → O3 + M
Reakcije RO2 sa azot-monoksidom idu preko dva mehanizma:
RO2 + NO → RO + NO2
RO2 + NO + M → RONO2 + M
Peroksiradikali reaguju sa azot-monoksidom sa konstantama brzina od 9,7 - 18,7 x 10ˉ¹² cm³ molˉ¹ sˉ¹. Osnovna osobina peroksiradikala je sposobnost brze oksidacije azot-monoksida do azot-dioksida, uz oslobadjanje hidroksilne grupe, koja dalje učestvuje u hemijskim procesima u atmosferi.
Prema Shurathu ove reakcije su ključna faza kod nastanka fotohemijskog ozona u troposferi pošto one povećavaju vrednost odnosa koncentracija [NO2]/[NO]. Veličina ovog odnosa je direktno proporcionalna koncentraciji ozona kod odredjenog intenziteta sunčeve radijacije (fotostacionarnog stanja):
[O3] = I x k [NO2]/[NO]
Prisutni ugljen-monoksid u troposferi dovodi do nastanka ozona. Učešće ugljen-monoksida u nastanku ozona ide preko reakcije sa hidroksilnom grupom:
OH + CO → H + CO2
M
H + O2                                 HOO + M
HOO + NO → NO2 + OH
NO2 + hγ → NO + O
O + O2 + M → O3 + M
neto-reakcija: CO + 2O2 → CO2 + O3
Ove reakcije pokazuju da ugljen-monoksid igra značajnu ulogu u ukupnom bilansu ozona u troposferi. Može se očekivati da je ovaj uticaj posebno izražen u atmosferi Severne zemljine hemisfere u zadnjim decenijama. Ispitivanja pokazuju da je sadržaj ugljen-monoksida u troposferi dvostruko povećan izmedju 1950. i 1980. god. u Severnoj zemljinoj hemisferi. U periodu 1950-1977. god. u atmosferi Evrope su povećane koncentracije ugljen-monoksida za 2% godišnje. S druge strane, globalni sadržaj ugljen-monoksida u atmosferi Severne zemljine hemisfere se kreće od 150-200 ppbv dok je njegov sadržaj u atmosferi Južne zemljine hemisfere približno 50 ppbv.
Sadržaj ozona, kao i drugih sekundarnih polutanata u troposferi ne zavisi samo od količine primarno emitovanih polutanata i procesa koji dovode do njihovog nastanka, već i od procesa njihove eliminacije iz troposfere. Procesi eliminacije ozona, peroksiacetilnitrata i drugih jedinjenja su prisutni, tako da njihove koncentracije u troposferi direktno zavise od odnosa nastanak/eliminacija ovih jedinjenja.
Procesi eliminacije sekundarnih polutanata se mogu svrstati u dve grupe: homogene i heterogene procese.
Homogeni procesi eliminacije se odvijaju uz pomoć hidroksilne grupe. Medjutim, procesi eliminacije uz pomoć hidroksilne grupe, koji su slični procesima sa primarnim polutantima, su spori. Tako je, npr., eliminacija sekundarnih polutanata sa hidroksilnom grupom kod koncentracija hidroksilne grupe od 10 (na 6) cmˉ³ spora pa je kod ovih koncentracija vreme stabilnosti pojedinih sekundarnih polutanata u atmosferi sledeća:
HNO3.........................................................73 dana
O3..............................................................170 dana
HOONO2...................................................2,5 dana
Peroksiacetilnitrat (PAN)............................86 dana
Eliminacija ozona u troposferi se odvija preko heterogenih procesa i reakcija, koje, uz homogene reakcije, čine sledeće osnovne reakcije eliminacije:
O3 + OH → O2 + HOO
O3 + HOO → 2O2 + OH
O3 + hγ → O2 + O (¹D)
O (¹D) + M → O (³D) + M
O (¹D) + H2O → 2OH
Prosečna godišnja fotohemijska destrukcija ozona u Severnoj zemljinoj hemisferi kreće se oko 50 x 10 (na 28) molekula sˉ¹, a u Južnoj zemljinoj hemisferi oko 31 x 10 (na 28) mol sˉ¹. Globalno posmatrano godišnja destrukcija ozona u troposferi je 4x veća od količine ozona koji migrira iz stratosfere u troposferu (računa se godišnji fluks u Severnoj zemljinoj hemisferi od 13 x 10 (na 28) molekula sˉ¹). Samim tim, fotohemijski procesi u troposferi igraju presudnu ulogu u ukupnom budzetu ozona u troposferi.
Stabilnost, odnosno retenciono vreme, ozona u stratosferi zavisi od niza faktora. Intenzitet solarne radijacije, odnosno solarni zenitni ugao, prisustvo vodene pare u troposferi, prisustvo hidroksilnih i hidroperiksilnih grupa, kao i drugih komponenata direktno utiču na stabilnost ozona. Samim tim, stabilnost ozona u troposferi je funkcija godišnjeg doba, geografske širine i visine. Stabilnost ozona je veća u toku zime i na većim visinama.

Uzroci oštećenja ozonskog omotača u stratosferi

 Oštećenje ozonskog omotača u stratosferi može da bude prouzrokovano antropogenim
i prirodnim izvorima (koji tome doprinose samo u maloj meri ili indirektno).
• Antropogeni izvori su uglavnom emisije bromofluorougljenika (halona) i CFC i HCFC supstanci. One, na primer, imaju široku primenu u rashlađivačima frižidera i klima-uređaja, aerosol raspršivačima, sredstvima za stvaranje pene i sredstvima za čišćenje i aparatima za gašenje požara. Ostali izvori koji doprinose tanjenju ozona su emisija gasova iz avionskih motora, uključujući emisiju azotnih oksida (NOx), vodene pare, nesagorenih ugljovodonika, ugljen-monoksida (CO), ugljen-dioksida (CO2) i sumpor-dioksida (SO2).
• Prirodni izvori podrazumevaju velike požare, određene oblike morskih vrsta (koje proizvode jedan stabilni oblik hlora koji dospeva u stratosferu), velike vulkanske erupcije (koje utiču na ozonski omotač proizvode}i velike količine aerosoli, sitnih čestica, koje povećavaju efikasnost hlora u uništavanju ozona). Medjutim, aerosoli utiču na oštećenje ozonskog omotača samo prisustvom hlora na bazi CFC supstanci.

Posledice smanjenja ozona u stratosferi

 Smanjenje nivoa ozona prouzrokuje povišene nivoe UV-B zračenja u slojevima blizu zemljine površine, što može proizvesti posledice:
• po ljude – povećano UV-B zračenje izaziva rak kože, kataraktu očiju, opekotine od sunca, slepilo na sneg, starenje kože i pogoršanje imunog sistema;
• po vodene eko-sisteme – UV-B zračenje ograničava proizvodnju fitoplanktona (koji predstavlja osnovu lanca ishrane u okeanima) i nanosi {tetu u ranim fazama razvoja riba, rakova, amfibija i drugih morskih životinjskih vrsta;
• po kopnene biljke – UV-B zračenje utiče na rast (mada su neke biljke u stanju da se prilagode povišenom nivou zračenja);
• UV-B zračenje takođe utiče na hemijske procese u nižim slojevima atmosfere i doprinosi koncentracijama troposferskog ozona u zaga|enim regijama (fotohemijski smog se povećava kod povišenih nivoa ovog zračenja); utiče i na trajanje koncentracija nekih jedinjenja, uključujući nekoliko GHG-ova. Sem toga, CFC supstance i potencijalne zamene mogu da apsorbuju dugotalasno infracrveno zračenje sa površine zemlje, povećavajući na taj način efekat staklene bašte.

Trošenje ozona u polarnim regijama

 Najdramatičnije oštećenje ozonskog omotača dešava se u polarnim regijama usled kombinacije antropogenih emisija supstanci koje uništavaju ozon, stabilnih obrazaca cirkulacije, izuzetno niskih temperatura i sunčevog zračenja. U martu 1997. godine su, iznad Severnog pola, koncentracije stratosferskog ozona pale za 40% ispod normale. Izmedju 1975. i 1995. godine količina ozona u atmosferi je opala za 5%.

Koje se mere mogu poduzeti da se smanji stopa trošenja ozona?

 S ciljem da se ubrza obnavljanje ozonskog sloja, za šta će sigurno biti potrebno mnogo decenija, potrebno je da se preduzmu sledeće mere:
• obustavljanje proizvodnji koje koriste HCFC i metil-bromid supstance (emisije HCFC supstanci su u porastu otkako su zamenile CFC supstance);
• bezbedno uništavanje CFC supstanci i halona u skladištima i rezervoarima (npr. stari frižideri i aparati za gašenje požara);
• sprečavanje nedozvoljene trgovine supstancama koje uništvaju ozon;
• kontinuirano praćenje supstanci koje uništavaju ozon u troposferi radi verifikacije poštovanja medjunarodnih protokola i praćenje ozonskog sloja i nivoa UV zračenja radi potvrde da preduzete mere daju željene rezultate.

ZAKLJUČAK

 Sve ljudske delatnosti su povezane sa potrošnjom i proizvodnjom što važi i za duhovne i za kulturne delatnosti). Ova činjenica se odslikava u potražnji za prirodnim resursima, s jedne strane, odnosno u zagadjenju životne sredine, s druge strane. Posledice neodržive ljudske potrošnje postaju sve očitije kroz regionalne i globalne ekološke probleme kao što su promena klime, trošenje ozona u stratosferi, acidifikacija, nestanak biološkog diverziteta, ekološki incidenti, porast koncentracija ozona u troposferi, zagadjenje sveže vode, degradacija šuma i tla, problemi u priobalnim zonama, uvodjenje genetski modifikovanih organizama i stvaranje sve većih količina otpada.
Neophodno je da svi ovi problemi životne sredine budu predmet rešavanja, da se smanje ili čak eliminišu. Da bi se to ostvarilo, moramo barem donekle da shvatimo (mada će uvek biti odredjenih nesigurnosti) načine kako odredjena ljudska delatnost utiče na prirodnu sredinu i na ljudsko zdravlje. Moramo da steknemo znanja o meri uticaja ovih delatnosti, o njihovom prostornom dometu i delovanju i o mogućnosti ljudske sposobnosti da rešava njihove posledice. Istovremeno, potrebno je da više saznamo i bolje razumemo postojeće probleme koji se odnose na životnu sredinu, tj. njihove mehanizme delovanja, uzroka, izvora i posledica, kao i mere koje su potrebne za ublažavanje ili eliminisanje posledica.

LITERATURA

1. www.google.rs
2. Dr Jovan Djuković, Hemija atmosfere

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi