|
Ciljevi i instrumenti monetarno - kreditne
politike
Instrumenti
putem kojih centralna banka reguliše
kolicinu novca u opticaju i kamatne stope na trištu novca radi
ostvarivanja ciljeva monetarne politike dele se na direktne i indirektne.
Direktni instrumenti su eskontna stopa, obavezna
rezerva, odobravanje kratkorocnih kredita i sl., a indirektni
operacije na otvorenom trištu.
Transmisioni mehanizam monetarne politike predstavlja
proces preko koga monetarna politika utice na makroekonomske agregate
kao što su agregatna tranja, proizvodnja i cene. On se
ispoljava kroz razlicite kanale, utice na razlicite agregate i trišta,
promenljivom brzinom i intenzitetom. Identifikacija transmisionih kanala
omogucava da se utvrdi najefikasniji skup instrumenata monetarne politike
i izbor pocetka njegove primene.
Tekuca i ocekivana monetarna politika uticu na trište novca
i finansijsko trište. Promene na tim trištima uticu
dalje na trište robe i usluga i, na kraju, na agregatnu tranju,
proizvodnju i cene. Konacno, privredna aktivnost i inflacija povratno
uticu na monetarnu politiku.
Ciljevi i instrumenti monetarno-kreditne politike
Monetarno - kreditna politika je skup pravila, propisa,
mera i instrumenata kojima se i monetarno-kreditnoj sferi društvene
reprodukcije reguliše nivo, struktura i dinamika novcane mase, novcana
cirkulacija u prometnim kanalima privrede, nivo, struktura i dinamika
kredita, likvidnost privrede, dunicko-poverilacki odnosi ekonomskih
transaktora, privredna stabilnost itd. Pomocu monetarno - kreditne
politike, kao intregalnog instrumenta ekonomske politike, ostvaruju se
brojni ciljevi i zadaci u nacionalnoj privredi: povecanje zaposlenosti,
stabilnost cena, stabilna stopa privrednog rasta, ravnotea platnog
bilansa itd. Aktivnom i angaovanom monetarno-kreditnom politikom
osigurava se potrebna kolicina novca u opticaju za nesmetano odvijanje
proizvodnje i prometa, obezbedjuje se likvidnost nacionalne privrede i
spoljna likvidnost zemlje, uskladjuje se ponuda i tranja novca i
kredita i sl. U ostvarivanju ovih ciljeva monetarno-kreditna politika
se slui odgovarajucim instrumentima:
1. Eskontnom ili diskontnom stopom
2. Kamatnom stopom
3. Stopom obavezne rezerve
4. Stopom rezerve likvidnosti
5. Osnovicom za obracun obavezne rezerve i rezerve likvidnosti
6. Selektivnim reeskontnim kreditima
7. Politikom otvorenog trišta
Eskontna ili diskontna stopa je ustvari kamatna
stopa po kojoj Narodna banka Srbije daje poslovnim bankama kredite za
likvidnost. Povecanjem ili smanjenjem eskontne stope smanjuje se
ili povecava ponuda novca i kredita, u zavisnosti od stabilnosti nacionalne
privrede. Time se vodi politika skupog i jeftinog novca i kredita.
Kamatna stopa (na kratkorocne, investicione i potrošacke
kredite) poslovne banke vode ekspanzivnu ili
restiktivnu monetarno-kreditnu politiku, u zavisnosti od odnosa izmedju
ukupne nacionalne ponude i efektive trišta. Ako je tranja
veca od ponude povecava se kamatna stopa i pooštravaju se ostali
uslovi kreditiranja, i obrnuto, ako je realna ponuda beca od efektivne
tranje kamatna stopa se smanjuje i riberalizuju se ostali uslovi
kreditiranja.
Politiku stopa obaveznih rezervi vodi Narodna banka Srbije.
Povecanjem ili smanjenjem stope obavezne rezerve smanjuje se ili povecava
kreditni potencijal poslovnih banaka, pa i mogucnost emitovanja kredita.
Centralna banka propisuje procenat na depozite op vidjenju, koji poslovna
banka uplacuje kao obaveznu rezervu na racun kod NBS. Time je stopa obavezne
rezerve ogranicavajuci faktor kreditne i monetarne multiplikacije i regulisanja
kreiranja primarnog rasta.
Stopu rezerve likvidnosti samostalno odredjuju poslovne
banke, radi regulisanja sopstvene likvidnosti i solventnosti. Rezerve
likvidnosti zavise od nivoa depozita po vidjenju i od oscilacije u nivou
ovih depozita, kao i od stope rezerve likvidnosti koja se primenjuje na
dati obim depozita po vidjenju, kod odgovarajuce banke.
Osnovicu za obracun obavezne rezerve i rezerve likvidnosti odredjuje
nivo depozita po vidjenju kod banaka. Proširenjem ili suavanjem
osnovica za obracun obavezne rezerve i rezerve likvidnosti, suava
se i proširuju kratkorocni krediti potencijala banke,pa sledstveno
tome i kreditni potencijal.
Selektivni reeskontni krediti su namenski krediti
za regulisanje novcanog optocaja i likvidnosti, kao i ostvarenje odredjenih
ciljeva ekonomske politike. Refinansiranje kreditnih plasmana u odredjene
namenske pravce (poljoprivreda, prodaja opreme i brodova u inostranstvu,
trajna potrošnja dobara itd.) spada u domen instrumenrarija kvalitativnog
monetarno-kreditnog regulisanja. Suština reestontnog limita ogleda
se u sledecem: ukoliko reeskontni limit iznosi 40% i ukoliko kreditni
plasman banke iznosi 100 miliona dolara, Narodna banka Srbije treba da
refinansira kreditni plasman u iznosu od 40% što znaci da je u krajnjij
instanci poslovna banka dala kredit u iznosu od 60 miliona dolara, aNBS
ostalih 40 miliona dolara.
Politiku otvorenog trišta sprovodi Narodna banka Srbije
u okviru svoje funkcije regulisanja novca u opticaju. Narodna
banka Srbije preko banaka kupuje samo prenosive kratkorocne vrednosne
papire, koja su izdala preduzeca na osnovu robno-novcanih transakcija
i koje su avalirale banke. Time se emisija primarnog novca neposredno
vezuje za robno-novcane odnose privrede.
U ovom sklopu blagajnicki zapisi su kao dopunski instriment monetarnog
regulisanja. Blagajnicki zapisi su oblik kratkorocnih hartija od vrednosti,
koje mogu izdavati Narodna banka Srbije i poslovne banke. Poslove osnivanja
rtišta dnevnog novca i kratkorocnih hartija od vrednosti, blagajnicki
zapisi treba da postanu efikasan instrument uticaja NBS na likvidnost
poslovnih banaka i monetarnog regulisanja.
Kvantitativni i kvalitativni instrumenti monetarno
- kreditne politike
Da bi monetarno-kreditna politika u svojoj osnovnoj funkciji regulisala
potrebne kolicine novca u privredi bila maksimalno efikasna, u granicama
svog dometa, kako u pogledu monetarne i ekonomske stabilnosti, tako i
u pogledu stope rasta, potrebno je da raspolae odredjenim instrumentima
svog delovanja.
Raspolaganje odredjenim efikasnim instrumentima pretpostavka je osiguranja
realizacije odredjenih kvantifikovanih ciljeva koji se u odredjenom periodu
postavljaju pred kreditno-monetarnu politiku. Pod instrumentima monetarno-kreditne
politike podrazumevaju se sredstva i metode koje centralna banka primenjuje
da bi odrala masu i strikturu novca i kredita na optimalnom nivou.
U postavljanju i delovanju instrumenata kreditno-monetarne politike presudnu
ulogu imaju institucionalni uslovi delovanja bankarskog i finansiskog
sistema u odredjenoj zemlji, kao i postojanje jednobankarskog ili višebankarskog
sistema.
U decentralizovanom bankarsko-kreditnom sistemu kreditno monetarna politika
se sprovodi preko odredjenih instrumenata kojima ona reguliše kreditni
potencijal i politiku plasmana poslovnih banaka. Smisao kreditno monetarne
politike je upravo u tome da se preko regulisanja primarne emisije deluje
na ponašanje celokupnog bankarskog sistema. Regulisanjem kreditnog
potencijala poslovnih banaka zapravo se vrši indirektno regilisanje
monetarne politike svih poslovnih banaka. Instrumenti monetarne politike
modu se podeliti u dve grupe:
1. Kvantitativni instrumenti
2. Kvalitativni (selektivni) instrumenti
Kvantitativni instrumenti monetarne politike treba da deluju samo globalno
u celoj privredi, dok kvalitativni instrumenti treba da deluju selektivno
u pogledi vrste kredita, korisnika, namena, nacina korišcenja rokova,
kamate i sl.
Osnovni oblici kvantitativnih instrumenata u monerarnoj teoriji i polttici
su:
1. Politika obaveznih rezervi
2. Politika eskontne i uopšte kamatne stope
3. Politika otvorenog trišta
Osnovni oblici kvalitativnih instrumenata monetarne politike su:
1. Regulisanje kredita centralne banke poslovnim bankama
2. Regilisanje uslova kredita
3. Selektivna kreditna politika
Osnovno pitanje koje se ovde postavlja jeste: da li centralna banka kod
nas treba da uz kvantitativnu monetarnu politiku treba da sprovodi i kvalitativnu
monetarnu politiku .
U našem kreditnom sistemu centralna banka sprovodi kako kvalitativnu
tako i kvantitativnu monetarno-kreditnu politiku, ali zu sve vecu samostalnost,
poslovnih banaka u tome.
U daljim izlaganjima poci cemo od pretpostavke institucionlalnih uslova
koji postoje u našem bankarskom i kreditnom sistemu.
Instrumenti monetarno-kreditne politike, koji se primenjuju kod nas, mogu
se podeliti u cetiri grupe:
1. Regulisanje kreditnog potencijala poslovnih banaka od strane centralne
banke (regulisanje stope obavezne rezerve, regulisanje stope rezerve likvidnosti,
regulisanje kredita Narodne banke poslovnim bankama)
2. Regulisanje visoke kamatne stope, posebno povecanje ili smanjenje eskontne
stope centralne banke
3. Regulisanje uslova kreditiranja ili selektivna monetarna politika
4. Medjubankarski sporazumi
5. Politika „otvorenog trišta“
Obavezna rezerva banaka kao instrument monetarne politike
Osnovne karakteristike i delovanja obavezne rezerve
Suština ovog instrumenta sastoji se u tome da svaka poslovna
banka mora drati odredjeni teo depozita po vidjenju na poslovnom
racunu obavezne rezerve kod centralne banke. Pošto se izdavanje
vrši u odredjenom postotku, u odnosu prema tim depozitima po vidjenju,
stopa obavezne rezerve je funkcija navedenih depozita. Ova sredstva se
ne mogu koristiti za kreditno poslovanje ovih banaka.
Obavezna rezerva moe dvostruko delovati u pogledu korištenja
izdvojenih sredstava kod centralne banke:
1. Kao instrument regulisanja kreditnog potencijala poslovnih banaka,
kada se sredstva potpuno iskljucuju iz potencijala banaka
2. Kao instrument za odravanje dnevne likvidnosti poslovnih banaka,
kada poslovne banke mogu plasirati deo sredstava svog potencijala koji
bi inace cuvale za odravanje tekuce likvidnosti.
Zbog toga je obavezna rezerva u rukama centralne banke, kao instrument
monetarnog regulisanja, uz regulisanje kolicine novca u opticaju, postala
i instrument kontrole likvidnosti i kreditnog potencijala banka.
Ako se ocenjuje da je u datom periodu potrebna restruktivna kreditno-monetarna
politika i ogranicavanje kreditnog potencijala banaka, provodi se povecanje
stope obavezne rezerve, što dovodi do imobilizacije dela potencijala
poslovnih banaka. Prema tome, ako u privredi vladaju inflacione tendencije
realno je ocekivati ogranicavanje nivca i kredita u privredi uz smanjenje
kreditnog volumena banke, što se provodi povecanjem stope obavezne
rezerve. Potpuno je suprotna situacija kada u privredi vlada deficit,
odnosno depresivne tendencije, koje treba otklanjati ekspanzijom novca
i kredita. Tada se pristupa smanjenju stope obavezne rezerve.
Mnogi smatraju da je delovanje obavezne rezerve znatno jace u ogranicavanju
„nevidljivog“ procesa kreiranja depozitnog novca, u procesu
kreditne multiplikacije, od „vidljive“ strane, putem imobilizacije
depozita banaka.
Stopa obavezne rezerve je zakonom maksimalno odredjena do 30%, s pravom
centralne banke da do te granice operativno menja stopu – u zavisnosti
od ciljeva monetarno-kreditne politike. Stopa obavezne rezerve moe
se odrediti diferencirano, prema vrsti depozita. Tako da depozite po vidjenju
moe biti viša, a na dugorocna sredstva nia.
Obavezna rezerva banaka, kao globalan kvantitativan instrument monetarnog
regulisanje, ima nekoliko , cisto „sporednih“ delovanja:
1. odraz za strukturu izvora sredstava u kreditnom potencijalu banaka
2. stavljanje u vecu ili manju zavisnost poslove banke od centralne banke
3. razlicito regionalno delovanje
4. redistribuciono delovanje
5. dolazi do prelivanja dohotka izmedju poslovnih i centralne banke preko
razlike na kamati na obaveznu rezervu i na dobijene kredite od centralne
banke
Instrument obavezne rezerve banaka je dosta efikasan i najcešce koristan
instrument monetarnog regulisanja, mada ima i odredjenih slabosti.
Ove slabosti se ogledaju, uglavnom u sledecem:
1. Stopa obavezne rezerve je previsoka, znatno viša u odnosu
na druge zemlje, što vodi velikoj imobilizaciji depozita banaka i
sve vecoj njihovoj zavisnosti od kredite centralne banke. Visoka stopa
obavezne rezerve smanjuje kreditnu sposobnost banaka, dovodeci do velikog
prelivanja sredstava iz poslovnih u centralnu banku.
2. Na izdvojena sredstva obaveznih rezervi poslovne banke nisu dobile
kamatu, ali su placale kamatu na kredite dobijene od centralne banke.
To se moralo odraziti na cenu kredita i kapitala poslovnih banaka.
3. Banke koje imaju najveci deo depozita u svom kreditnom potencijalu
znatno više su pogodjene u odnosu na banke koje imaju kredite kod
Narodne banke na koje se ne izdvaja obavezna rezerva.
4. Neelasticnost stope obavezne rezerve i njeno zadravanje na najvišoj
dozvoljenoj visini, dok su cešce oscilacije i manje izmene redovno
bole posledica pokušaja centralne banke da ovaj instrument ucini
efikasnim i elasticnijim. S druge strane dugo se koristila jedinstvena
stopa koja se obicno nalazila na maksimalnom nivou, a ne diferencirana
stopa. To su i najveci prigovori poslovnih banaka Narodnoj banci i ovom
instrumentu monetarnog regulisanja.
5. Nesinhronizovane operacije obaveznom rezervom i promene eskontne i
uopšte kamatne stope na bankarske kredite.
6. Decentralizacijom novca- i akumulacije uz sve vece ucešce sektora
organizacija udruenog rada u potencijalu banaka (jacanjem depozitne
banke) nastaje sve vece zahvatanje mase sredstava obaveznom rezervom,
mada se stopa obavezne rezerve moe pri tome i sniavati.
lz strukture osnovice za obracun obavezne rezerve vidljivo je da su to
najvecim delom sredstva sektora privrede, koja se na ovaj nacin zahvataju
i prelivaju iz privrede u nadgradnju, makar i indirektno. Na depozite
sektora privrede otpada gotovo 62-68% svih depozita zahvacenih obaveznom
rezervom banaka.
7. Obavezna rezerva, mada linearno deluje, u suštini vrlo razlicito
pogada svaku poslovnu banku. Ovo se posebno ispoljava kod banaka koje
imaju visoka dinarska i devizna sredstva stanovništva, koja su potpuno
izvan domašaja delovanja ovog instrumenta.
Obavezna rezerva znaci i preraspodelu sredstava koja se ostvaruje ,.oduzimanjem
i davanjem" (jednom rukom se uzima, drugom daje), ali pod nejednakim
uslovima i pod nejednakim regionalnim delovanjem.
Obaveznu rezervu treba smanjiti. Jer, ni pod pretpostavkom ukidanja stope
obavezne rezerve nema opasnosti od beskonacne kreditno-monetarne multiplikacije.
Prema nekim stavovima pri vrlo niskim stopama obaveznih rezervi, monetarni
sistem postaje potencijalno nestabilniji i potrebna je znatno kvalitetnija
centralna banka jer se svaka greška u kreiranju primarnog novca multiplicira
sa vecim faktorom.
Postoji mogucnost da se vec sada bre pristupi smanjenju osnovice
obavezen rezerve za iznos reeskonta vrednosnih papira, uz smanjenje stope
obavezne rezerve na 10-12%, kao i njihovo korišcenje za odredene
razvojne izabrane selektivne namene (ali ne i za kreditiranje drave).
Sistem indirektnog, „negativnog" globalnog regulisanja novcanog
opticaja za sada potpuno dominira, dok stimulativni selektivni krediti
neposrcdno dati privredi sada izostaju.
Osnovica obavezne rezerve
lnstrumentom obavezne rezerve moe se delovati na tri nacina:
1) Da se menja stopa obavezne rezerve pri datoj osnovici sredstava
banaka na koja se primenjuju;
2) Da se zadrava postojeca stopa obavezne rezerve, ali da se proširuje
krug sredstava koja ulaze u osnovicu za obracun obavezne rezerve u pravcu
širenja ili suavanja osnovice;
3) Da se istovremeno menja i stopa obavezne rezerve i osnovica za obracun.
Ako se radi o kratkorocnoj monetarnoj politici, s eljom za brzim
efektima, obicno se pristupa promeni stope obavezne rezerve, a ako se
radi o dugorocnoj monetarnoj politici pristupa se izmeni osnove za obracun.
Tako je u Jugoslaviji 1995. ukinuta obavezna rezerva, a zatim u toku 1996.
ponovo uvedena, najpre u visini od 10% na sva kratkorocna sredstva (bez
obzira ni kvalitet sredstava i rocnost), a zatim povecana na 15%.
Osnovica za obracun obavezne rezerve je nekvalitetno odredena, što
je naišlo na burne negativne reakcije poslovnog bankarstva.
U osnovu za obracun obavezne rezerve ukljucena su sledeca sredstva banaka:
depozit po videnju, depoziti oroceni do tri meseca, sredstva prikupljena
izdavanjem hartije od vrednosti do tri meseca, krediti dobijeni od pravnih
lica i gradana sa rokom do tri meseca, kao
i navedena sredstva orocena i dobijena na tri i više meseci i visina
minusa na iro racunima banaka.
1) Da se u osnovu uzmu samo transakcioni depoziti (depoziti po videnju)
2) Da se u osnovicu ukljcuje, uz transakcione depozite i oroceni depoziti
i štednja kod banaka. Prvi koncept je zasnovan na tezi da centralna
banka treba da reguliše samo kratkorocni kreditni potencijal banaka,
a to se efikasno moe provesti preko regulacije kratkorocnih kredita
banaka. Drugi koncept polazi od stava da postoji tok prelivanja iz jednog
u drugi oblik sredstava, da je teško odvojiti kratkorocne depozite
od investicionih i, konacno, da monetarna politika moe i treba da
reguliše i investicioni deo potencijala banaka, jer se preko njega
stvara dodatna kupovna snag na trištu. S druge strane, politika
obavezne rezerve je efikasnija, ako je ova osnovica šira i obracunom
obuvhaceni kreditni potencijal veci.
Dugorocna sredstva na dui rok pokazuju tendenciju breg rasta
od kratkorocnih, cime i prosecna stopa na ukupne depozite pokazuje dugorocno
tendenciju stalnog sniavanja.
Stalna je tendencija velikog raspona u stopama obavezne rezerve na dugorocne
(nia), u odnosu prema kratkorocnim depozitima (više), pa je
i efikasnost monetarne politike preko ovog instrumenta ogranicena. Ako
centralna banka, povecanjem stope obavezne rezerve na kratkorocne sredstva
pokuša ograniciti likvidni potencijal banaka odnosno pokuša
dovesti do prelivanja dohodnog u transakcioni novac ostace bez rezultata
zbog rasta medusobnih kredita u privredi. To znaci da centralna banka
moe dovesti i na sektor investicija i potrošnje, ako je u osnovu
za obracun obavezne rezerve ukljucen i deo investicionog potencijala banaka
(dohodni novac).
Danas se polazi od stava da centralna banka treba da reguliše samo
kratkorocni kreditni potencijal banaka jer bi ogranicavanje investicionog
kreditnog potencijala banaka moralo dovesti do velikih efekata na planu
visine kamatne stope na štednju i kredite stanovništvu i privredi.
Struktura stopa obaveznih rezervi
U pogledu strukture stopa obaveznih rezervi, teorijski se mogu postaviti
tri kpncepta:
1) Viša stopa na transakcioni nego na dohodni novac,
2) Viša stopa na dohodni novac nego na transakcioni, i
3) Jedinstvene stope obavezne rezerve na sve depozite.
Viša stopa obavezne rezerve na transakcioni novac objašnjava
se višm monetaraim multiplikatorima na ovom segmentu nego kod multiplikatora
na podrucju investicionih kredita. Istina i na bazi investicionih kredita
banaka dolazi do pojave multiplikatora dohotka, all zbog brojnih faktora
ogranicenja, taj proces je znatno ui i multiplikator manji. Ovde
se radi o tipicnom multipiikatoru investicija, ciji je Inicijalni priliv
nastao, a proces zapoceo investicionim kreditom banaka. Ako se uvede obavezna
rezerva na sve oblike depozita, onda ce doci do smanjenja monetarnog multiplikatora.
To znaci da teorijski postoji osnova da se stopa obavezne rezerve na transakcioni
novac nalazi znatno iznad stope obavezne rezerve na dohodni novac. Drugi
mornenat koji se uzima pri tome u obzir je i brzina opticaja razlicitog
oblika novca, jer je brzina opticaja transakcinog novca znatno veca od
brzine opticaja investicionih sredstava kod banaka.
Ravnotena i prosecna stopa obavezne rezerve
Kada u monetarnom sistemu funkcionišu diferencirane stope obaveznih
rezervi, onda prosecna stopa obavezne rezerve postaje samo ponderisani
prosek koji se dobija iz Visina razlicitih stopa obavezne rezerve na razne
oblike depozita i ucešca u strukturi tih oblika sredstava na koje
se primenjuju takve stope. Monetarnom politikom se, dakle, ne odreduju
prosecne stope, vec se ona posredno izracunava i slui samo za druge
svrhe, a ne kao direktni instrument monetarnog regulisanja.
Sigurno je da je znacaj obavezne rezerve na kredniti potencijal veci nego
na regulisanje finansijskog potencijala. Prosecna stopa obavezne rezerve
prema kreditnom potencijalu iznosi 11,5%, a prema finansijskom 5,0%.
Danas se mogu izdvojiti optimalne stope obavezne rezerve i ravnotene
stope obaveznih rezervi.
Optimalna stopa obavezne rezerve bila bi takva stopa po kojoj izdvajanja
(i oslobadanja) sredstava omogucavaju bankarskom i kreditnom sistemu normalno
funkcionisanje, uz odravanje normalne kreditne aktivnosti i likvidnosti
privrede i banaka, bez pojave ekspanzione ili restriktivne kreditne politike.
Optimalna stopa znaci ukljucuje u sebe i elemenat vece fleksibilnosti,
u smislu vecg ili manjeg menjanja u kracim intervalima vremena. Optimalna
stopa rezervi moe se formirati i u nestabilnim privrednim kretanjima
(inflacija ili recesija) kojim monetarna politika tada treba da se brzo
i efikasno prilagodava. To znaci da je vrlo teško voditi politiku
optimalne slope rezervi, posebno u kracem vremenskom periodu — kada
se od monetarne politike obinocno i ocekuju najbri rezultati.
Ravnotena stopa obavezne rezerve bila bi takva stopa koja bi odgovarala
nekom dugorocnom kretanju ove stope (linija trend) oko koje bi se kolebale
kratkorocne stope rezervi. Ako su stope rezervi visoke i nalaze se iznad
ravnotene, vodi se politika veceg zahvatanja depozitnih sredstava
banaka. Njihova imobilizacija kod centralne banke bi trebalo da predstavlja
i restriktivnu kreditnu politiku u tom periodu. Medjutim, tako visoka stopa
smanjuje kneditni potencijal banaka, dovodi do njihove vece zavisnosti
od centralne banke.
Ona je pracena istovremenim prelivanjem dohotka od poslovnih ka centralnoj
banci, za razliku placene i neplacene kamate. Time jaca i pozicija centralne
banke u sistemu banaka i njena uloga u monetarnom regulisanju (posebno
selektivnog programa, kada se sistemom obaveznih rezervi oduzimaju sredstva
od banaka, da bi se usmeravala drugim hankama- vec prema usvojenoj selektivnoj
kreditnoj politici i pojednim bankama nosiocima te politike).
Ako se vodi politika niih stopa obaveznih rezervi u odnosu prema
ravnotenoj stopi, vodi se u osnovi ekspanziona kreditna politika,
bar što se tice ovog instrumenta, uz povecanje kreditnog i depozitnog
procesa mutiplikacije. Istovremeno dolazi i do znacajnog porasta oscilacija
monetarnog multiplikatora, zbog sve veceg finansijskog delovanja nosioca
prava, kao što je sektor stanovništva, privredni subjekti i
drava. Time je potrebna opreznija kreditna politika, monetarni sistem
postaje nestabilniji, a potrebni su drui vrlo efikasni instrumenti monetarnog
regulisanja, da bi se na vreme sprecili negativni efekti niske stope obavezne
rezerve (multiplikujuci efekti).
.
U pogledu operisanja ovim instrumentima, teorijski se moe poci od
tri polazna koncepta:
1) Fiksirana stopa obavezne rezerve u duem periodu,
gotovo u periodu duine ciklusa, cime ona automatski deluje preko
promena visine i strukture depozita u bankama i u privredi, u zavisnosti
od faze ciklusa u kojem se nalazi privreda. Osnovni instrument monetarne
politike je ponuda novca centralne banke, dok se obavezna rezerva svodi
uglavnom na faktor kojim se ogranicava proces monetarno-kreditne mutiplikacije.
2) Promene obavezne rezerve vršiti samo izuzetno u unapred
odredjenim uslovima razvoja privrede i monetarne politike. Ovaj
koncept je nešto širi i elasticniji od prethodnog (dozvoljava
i promene ovih stopa), ali se ovaj instrument svodi na pasivno ili indirektno
delovanje. Prema nekim autorima, ovo je teorijski i prakticno najispravniji
pristup. Polazi od cinjenice da centralna banka ima gotovo potpunu kontrolu
nad primarnim novcem, i preko toga nad kreditnim potencijalom banaka i
novcanom masom, a izuzetno kada izgubi kontrolu pribegava i promeni stope
obavezne rezerve.
Ako, dakle, centralna banka izgubi kontrolu nad ponašanjem novcane
mase preko kreiranja i povlacenja primarnog novca (npr. kreditiranjem
drave, platno-bilansnom situacijom i sl), ona treba da pribegne
ovom mehanizmu monetarnog regulisanja.
3) Radi sprovodjenja efikasnijeg monetarnog regulisanja,
i u kracem intervalu vremena, treba vršiti promene ovih stopa,
kako naviše, tako i nanie. Time ovaj instrument postaje jedan
od osnovnih u regulisanju kreditnog potencijala banaka u kratkom periodu,
posebno kada drugi instrumenti monetarnog regulisanja ne pokazuju vecu
efikasnost.
Smanjenje stope obavezne rezerve za banke i privredu ne predstavlja nikakav
problem, posebno u privredi u kojoj postoji permanentno veca tranja
novca i kredita od ponude. Medjutim, problem se javlja u slucaju kada treba
pristupiti povecanju stope obavezne rezerve. Povecanje obavezne rezerve
obicno dovodi do povlacnja kredita iz privrede, jer se efekti povecanja
obaveznih rezervi bre osecaju kod banaka nego što je njihova
mogucnost da povuku deo kredita iz privrede i usmere ga u povecanu obaveznu
rezervu. Time se banka nalazi u situaciji da se prilagodava i odluci se:
(a) da smanji, eventualno, ranije visok nivo likvidnih sredstava (neplasirana
sredstva na iro-racunu), ili
(b) da koristi medubankarske pozajmice, ili
(c) da koriste u toj medufazi kredit za likvidnost kod centralne banke,
koji ce otplatiti kasnije kroz relativno sporije povlacenje kredita krajnjih
korisnika.
Da bi se izbegao takav udar na ukupan kreditni potencijal, kao i kreditnu
politiku likvidnost banaka, obicno se povecanje stope obaveznih rezervi
sprovodi postepeno — kroz manja povremena povecanja ove stope.
U slucaju potrebe sprovodjenja restriktivne kreditne politike i povlacnja
vece mase novca iz privrede, smatra se da je povecanje stope obavezne
rezerve, zbog svog linearnog delovanja na sve banke, podesniji instrument
nego smanjenje kredita centralne banke poslovnim bankama za odredjeni procenat.
Jer, ristrikcija kredita razlicito pogaca svaku banku, to zavisi od strukture
njenog kreditnog potencijala (preteno kratkorocni ili investicioni),
visine korišcenja kredita kod centralne banke, vezanosti ovih sredstava
u privredi i dr.
Da bi se otklonili nepovoljni „udari" povecane obavezne rezerve
banaka, predlae se uvodjenje tzv. marginalnih stopa obaveznih rezervi,
koje se ne bi obracunavale na stanje, vec na promene depozita u odrecenom
periodu. Takve stope mogu se kretati od 50% do 100% porasta tih depozita.
Ovaj sistem marginalnih stopa funkcioniše paralelno s vec tradicionalnim
sistemom obavezne rezerve, ali kako nije podesan za naš bankarski
sistem, to ga je moguce samo izuzetno koristiti. Do sada ovaj sistem nije
korišcen u našoj monetarno-kreditnoj politici.
Eskontna stopa kao instrument monetarne politike
Monetarna politika i eskontna politika
Eskontna stopa je jedan od najznacajnhjih instrumenata preko
koga centralna banka vrši monetarnu kontrolu i monetamo upravljanje
u skladu sa postavljenim ciljevima monetarne politike.
Eskontna politika (ili diskontna politika)
se sastoji u podizanju ili spuštanju kamatne stope po kojoj centralna
banka daje kredite poslovnim bankama radi delovanja na tranju novca
i kredita, troškove kredita i kreditni potencijal banaka.
Eskontna politika se ne sastoji samo u operisanju eskontnom stopom (po
kojoj centralna banka prima u reeskont od poslovnih banaka menice i druge
vrednosne papire), vec i celi niz drugih aktivnosti, kao: uslov reeskonta,
vrste poslovne aktivnosti koja se reeskontuje, rokovi reeskonta, procenat
reeskonta i dr.
Eskontnom politikom centralna banka u stvari odreduje cenu kredita
koje odobrava poslovnim bankama, bilo preko reeskontnih kredita,
bilo drugih oblika kredita. To je „zvanicna" cena novca
u privredi od koje dalje zavisi visina kamata po kojoj ce posovne banke
odobravati kredite svojim komitentima. Regulisanjem kamatne stope po kojoj
centralna banka daje kredite poslovnim bankama i preko toga kamatne stope
po kojoj poslovne banke daju kredite komitentima, neposredno se deluje
na visinu tranje kredita i novcani opticaj. Prateci materijalno-finansijske
tokove monetarna vlast smatra da je visina novca i kredita u privredi
dostigla nivo koji ugroava privrednu stabilnost, da prate inflacione
promene, centralna banka pristupa podizanju eskontne stope, to znaci da
dolazi do poskupljenja kredita, zbog cega nastaje opšte povecanje
kamatne stope u zemlji. Posledica toga bi trebala biti da se novac i kredit
manje trae, da se vec uzeti krediti vracaju, ,,da se investicioni
planovi odlau" i sl. Naši privredni subjekti nisu osetijivi
na promene kamatne stope i daleko vece od 1-2%, koliko se obicno menja
eskontna stopa.
Promenama u visini eskontne, centralna banka nastoji delovati na ponudu
i tranju novca na novcanom trištu i uslove koji vladaju
na podrucju kamatne politike u celom kreditnom sistemu.
Povecanje eskontne stope trebalo bi da automatski dovede do smanjenja
tranje kredita. Suprotno navedenom, snienje eskontne stope
treba da dovede do porasta tranje bankarskih kredita. Prema tome,
kada zajmovna cena postane viša i kredit skuplji treba da dode do
kontrakcije kredita, i obrnuto, kada zajmovna cena postane nia I
kredit jeftiniji, treba da dode do ekspanzije kredita.
Povecanjem eskontne stope stvaraju se nepovoljni uslovi za reeskontne
kredite, time se deluje na opštu kamatnu stopu i tranju kredita.
Povecanje kamatne stope primenjuje se kada se na trištu oseca
veca kolicina novca i inflacioni poremecaji. Suprotno tome, smanjenje
ove kamatne stope, treba da dovede do povecanja novcane tranje i
podizanje privredne aktivnosti — kada je njen pad posledica deflacije,
odnosno nedostatka novca u privredi.
Eskontna politika, uz regulisanje kamatne stope, obuhvata i druge uslove
po kojima centralna banka odobrava reeskontne kredite poslovnim bankama
(uslovi reeskonta, rokovi, vrednosni papin koji se uzimaju u reeskont,
plafon reeskonta i dr.). To je, dakle, jedno kompleksno podrucje monetarnog
regulisanja koje ulazi i u podrucje delovanja drugih instrumenata, a ne
samo operisanje eskontnom stopom u smislu njenog dizanja ili spuštanja.
Faktori efikasnosti eskontne stope i politike
.
Efikasnost eskontne politike centralne banke zavisi od nekoliko faktora:
1) Stepena razvoja bankarskog sistema i monetizacije privrede.
2) Povezanosti centralne banke s ostalim bankama, odnosno intenziteta
kreditnih
odnosa centralne banke i poslovnih banaka. Efikasnost eskontne politike
tesno je povezana i s delovanjem, visinom i strukturom trišta
novca i kredita i trišta kapitala. Što su ova trišta
razvijenija i udeo banaka u njima veci, to je i uloga eskontne politike
centralne banke veca.
3) Tranja novca i kredita i kretanja u monetarnom sektoru,
4) Navedenim faktorima treba dodati i stepen povezanosti kamatne stope
poslovnih banaka s eskontnom stopom (dugorocne, kratkorocne, kamate na
kredite i na sredstva),
5) Stope inflacije u zemlji koja smanjuje znacaj i efikasnost kamatne
stope u privredi uopšte, a tako i eskontne stope. Postoje brojni
faktori, zbog kojih politika kamatne stope nije tako efikasan instrument
monetarnog regulisanja kao drugi instrumenti,
6) Postavljeni ciljevi (targeti) monetarne politike,
7) Zavisnost privrednih subjekata i kredita;
8) Zavisnost kreditne politike banaka od centralne banke,
9) Stopa rasta društvenog proizvoda, rast investicija potrauje
i zaposlenost u realnom sektoru;
10) Nivo prometa deviznog kursa;
11) Brzina opticaja novca;
12) Stanja bilansa poslovnih banaka i likvidnost banaka privrede;
13) Uticaj promena na svetskom trištu novca i kapitala i promena
kamatnih stopa i dr.
Poznato je da eskonta stopa centralne banke razlicito deluje na pojedine
poslovne banke u sklopu celog bankarskog sistema, te je njeno opšte
delovanje u stvari ponder velikog broja razlicitih uticaja na pojedine
poslovne banke. Ako je ucešce kredita centralne banke u strukturi
ukupnih sredstava poslovne banke vece, i uticaj eskontne stope na politiku
kamatnih stopa takve banke bice veci, i obrnuto.
Efikasnost eskontne stope u zemljama razvijene finansijske strukture i
razvijenog novcanog i kreditnog trišta je znatno veca, u odnosu
prema privredama koje nemaju takve karakteristike. Eskontna stopa centralne
banke u privredama s razvjenim finansijskim trištem spada u
red vrlo efikasnih kvantitativnih instrumenata monetarne politike.
Delovanje eskontne stope centralne banke moe biti dvojako:
1) Unutrašnje delovanje u privredi jedne zemije preko regulisanja
mase novca i kredita, a zatim preko njihovog delovanja na privredu,
2) Medjunarodno delovanje na podrucju kredita novca i kapitala (posebno
danas vezano za kretanje hot money-a).
Delovanje promena eskontne stope unutar jedne privrede odraava se
kroz nekoliko pravaca:
a) Delovanje promena eskontne stope na promene trišne kamatne
stope i strukturu kamatnih stopa u okviru bankarskog sistema,
b) Delovanje promena trišnih i bankarskih kamata na ponašanje
mase i strukture bankarskih kredita u privredi,
c) Delovanje promena mase i strukture kredita banaka na materijalno-finansijske
tokove u privredi (investcije, dohodak, potrošnja, likvidnost, uvoz,
izvoz, zaposlenost i dr.)
Postoje velike razilke u kretanju nivoa eskontnih stopa centralnih banaka,
kao i njihovih promena. Promene su cešce kod razvijenih nego kod
nerazvijenih zemalja, što ukazuje na njihovu „ukocnost"
kod nerazvijenih i fleksibilnije ponašanje kod razvijenih, posebno
u odnosu na ponašanje konjunkture.
Kod razvijenih zemalja operacije na novcanom trištu preko promena
eskontne stope daleko su cešce jer postoji veca osetljivost i na
manje promene ove stope u odnosu na nerazvijene zemlje.
Uloga centralne banke u regulisanju novcanih tokova se bitno promenila.
Sve veca panja banaka usmerenai je u pravcu formiranja i razvoja
depozita u bankarskom sistemu, likvidnim sredstvima nebankarskih sektora
(posebno stanovništva), ali i uz sve vece ucešce drugih oblika
novcanih surogata (,.druge linije likvidnosti") u obliku bonova i
kratkorocnih vrednosnih papira, posebno sve razvijenijeg javnog duga i
drugih nosilaca obveznica.
Eskontna stopa ili eskontna politika
Danas u ekonomskoj literaturi prevladavaju shvatanja da podizanje zvanicne
eskontne stope i poskupljenje kredita, što iz toga proizilazi, ne
uzrokuju manju tranju kredita od strane banaka, kontrakciju kredita
i smanjenje tranje, kao i ublaavanje inflacionog pritiska
na trištu. Smatra se da samo smanjenje eskontne stope, odnosno
pojeftinjenje kredita, bez delovanja drugih faktora, ne moe samo
po sebi toliko uticati i biti dovoljno za oivljavanje privrede.
Potpuno suprotno se misli, kada je u pitanju povecanje eskontne stope,
radi obuzdavanja preterane konjunkture i inflacionih poremecaja. Ovo se
posebno odnosi na našu privredu, u kojoj je stopa inflacije znatno
iznad „cene" novca centralne banke, tako da se redovno javlja
negativna realna kamatna stopa, što stvarno predstavlja „premiju"
za uzimanje kredita.
Promene eskontne stope imaju u takvim uslovima slabo delovanje na tranju
kredita iz prostog razloga što je ta stopa znatno nia od svih
ostalih oblika kamate, a s druge strane što se radi redovno o negativnoj
realnoj stopi. To je i jedan od razloga zbog cega se ne koristi šire
u regulisanju tranje novca i kredita u privredi, tako da je došlo
do bazne preorijentacije eskontne politike na druge uslove i elemente
reeskontne politike.
Eskontna politika mora biti vodjena u uskoj koordinaciji sa ostalim segmentima
makroekonomske regulacije, a pre svega instrumentima politike trišta
i cena, politike dohodaka, fiskalne politike, spoljnotrgovinske politike,
politike deviznih i robnih rezervi, politike reeskonta, opšte kamatne
politike u bankarskom sistemu i dr. Mere se moraju preduzeti simultano
i uz promenu pozitivnih i negativnih efekata ovih mera, ali i njihova
uzajamna delovanja, narocito kada je privreda u dubokoj krizi i visokoj
inflaciji. Tada su i mnogi instrumenti medusobno suprotstavljeni odnosno
kontraindikativni.
Centralne banke razvijenih privreda veliki znacaj daju stabilnosti monetarnih
agregata, pri cemu je relevantna stabilnost eskontne stope i njeno paljivo
doziranje. To je pre svega znak da je došlo do potreba i zaokreta
monetarne politike i konjunkture, ali ponašanja svih subjekata u
privredi. Jer, monetarna baza i drugi elementarni agregati posmatraju
se u najuoj vezi sa kretanjem privrede (posebno kretanje cena, stabilnost
novca, nivo uposlenosti, realnog društvenog proizvoda, investicija,
budetske potrošnje i dr.). Eskontna stopa je efikasan deo dravnog
instrumentarija makroekonomske politike, ali i najue vezana za privredna
i monetarna kretanja.
Regulisanja kredita centralne banke poslovnim bankama
Regulisanje kredita centralne banke poslovnim bankama pokazalo se kao
najvaniji i najinteresantniji instrument, ne samo u pogledu regulisanja
kreditnog potencijala banaka, vec celokupnog monetarno-kreditnog regulisanja
uopšte.
Veliki deo sredstava koje poslovne banke koriste za podmirenje kreditnih
zahteva privrede i drugih korisnika one dobijaju od centralne banke na
bazi primarne emisije. Krediti centralne banke, dati poslovnim bankama,
stvaraju i odredene multiplikujuce efekte, cime je ucinak kreditne politike
veci kada se primarnom emisijom kreditiraju poslovne banke, a ne drugi
krajnji korisnici kredita. Regulisanje kredita centralne banke moe
se odnositi na reeskontne kredite (menice ili drugi oblici vrednosnih
papira koji se monetizuju kod centralne banke) ili kredita za likvidnost
poslovnih banaka kod centralne banke. Regulisanje jednog oblika u odnosu
na drugi oblik kredita u osnovi se znacajno razlikuje. Navešcemo
neke karakteristike:
1) Reeskontni krediti su odredjeni, namenski, za sasvim odredene robno
novcane transakcije,
2) Reeskontni kredit deluje strukturno, odnosno selektivno,
3) Ovaj oblik kredita se lakše kontroliše u pogledu upotrebe
(obzirom na robnu dokumentaciju koja mu slui kao osnova),
4) Kod kredita za likvidnost ne postoje takve karakteristike. Radi se
o opštem podravanju kreditnog potencijala i likvidnosti bankarskog
aparata (odnosno pojedine poslovne banke).
Naplata kredita od strane Narodne banke primorava poslovnu banku na povlacenje
kredita iz privrede što znaci povlacenje novca iz opticaja i restriktivnu
orijentaciju kreditne politike. Ekspanzivna ili restriktivna monetarna
politika centralne banke automatski se prenosi na poslovne banke, a preko
njih i na privredu.
Ovakvi efekti su vec i neposredniji u zemljama gde su poslovne banke u
visokom stepenu zavisne od kredita centralne banke, kao što je slucaj
kod nas.
Selektivna kreditna politika
Kvantitativnim instrumentima regulisanja novca i kredita u privredi deluje
se na opšte promene mase novca i kredita, što znaci izvesno
globalno regulisanje novcanog opticaja. Nasuprot tome, selektivnim ili
kvalitativnim instrumentarijem monetarno-kreditne politike deluje se na
promene novca i kredita samo u odredjenim sektorima privrede, namenama,
regionalnom razmeštaju i dr.
Uz cesto kvantitativno (globalno) regulisanje novca i kredita i kreditne
aktivnosti banaka kod nas se redovno provodi i odredeno kvalitativno ili
selektivno regulisanje kreditnog potencijala banaka u sferi kratkorocnog
kreditiranja. Narodna banka kod ovog sistema regulisanja pristupa detaljnom
propisivanju uslova, namena i vrsta kratkorocnih kredita, odnosno poslova
koji se mogu kreditirati. Selektivno usmeravanje kredita i dalje je u
nadlenosti Narodne banke, ali se postepeno prenosi u nadlenosti
osnovnih banaka. Umesto kvalitativnog (selektivnog) regulisanja sve više
se prelazi na kvantitativno regulisanje u kojem Narodna banka treba da
reguliše samo masu novca i kredita na trištu i kreditni
potencijal poslovnih banaka.
Selektivno regulisanje od strane centralne banke svodi se na to da se
indirektno reguliše kreditni potencijal poslovnih banaka, preko mogucnosti
veceg ili manjeg procenta reeskonta kod centralne banke za plasmane u
odredene pravce ili namene. Ovde postoje tri elementa kojim centralna
banka indirektno provodi selektivnu kreditnu politiku preko poslovnih
banaka. Prvo, poslovne banke imaju pravo na reeskont ukoliko su svoja
sredstva u namene koje ne preferira (izvoz na primer), ako su plasirale
svoja sredstva u namene koje ne preferira monetarno-kreditna politika
i centralna banka -one nemaju pravo na reeskont. Drugo, buduci da su poslovne
banke zainteresovane za reeskontna sredstva to ce se odlucivati za plasman
u te namene, jer imaju podršku centralne banke, a i dobijaju relativno
vrlo jevtina sredstva. Na ciste izvozne kredite kamata je svega 1%, na
kredite za poljoprivrednu proizvodnju i zalihe u poljoprivredi 3%, na
kredite za prodaju domace opreme 6% ltd. Trece, stimulativni faktori su
i dosta povoljni rokovi na koje se odobravaju ova sredstva od strane centralne
banke. Naime, rokovi se krecu od 24 do 36 meseci, u zavisnosti od namene
za koju se daju i kakvi se monetarni efekti ele postici u pogledu
veceg ili manjeg angaovanja primarne emisije u selektivne namene.
Selektivna kreditna politika centralne banke najviše je povezana
s ciljevima opšte ekonomske politike zemlje. Kvalitativnim instrumentima
monetarno-kreditne politike centralna banka moe da kontroliše
namensko korišcenje i usmeravanje novokreiranog novca u one pravce
i poslove kojima je dat prioritet (uvoz-izvoz, izvoz brodova, poljoprivredna
proizvodnja i dr.) u ostvarivanju odredjenih ciljeva tekuce ekonomske politike.
Selektivnom kreditnom politikom se odreduju uslovi kreditiranja u pogledu
namena kredita, rokova, kamata, korisnika, nepostojanje plafona reeskonta
i sl, što znaci da se radi o kvalitativnoj kontroli novca i kredita,
mada se preko odredivanja tih uslova kredita istovremeno odreduje i kvantitativno
reguliše kreditni potencijal banaka i masa novca i kredita u privredi.
Selektivni krediti zajedno s oblikom monetizacije, poslova, beneficiranjem
uslova kredita, stopom reeskonta (nivo reflnansiranja) su znacajan elemenat
u podravanju zajednickih ciljeva i strukture razvoja privrede, zbog
toga oni deluju dvostruko:
(a) Strukturno, i
(b) Konjunkturno.
Zbog predimenzionisanog ucešca selektivnih kredita u emisiji primarnog
novca, u poslednje vreme se istice od strane nekih ekonomista da treba:
prvo, prebaciti selektivni program s Narodne banke na poslovne banke;
drugo. da se centralna banka orijentiše samo na kvantitativno (globalno)
regulisanje mase novca i kredita u privredi, i trece da dominantan kanal
emisije primarnog novca bude reeskont menica i drugih vrednosnih papira
(monetizacija). U novoj reformi centralne banke predlae se da se
selektivni program ukine te da se emisija primarnog novca vrši iskljucivo
preko „politike otvorenog trišta". Medjutim, osnovne
pretpostavke za ovu politiku monetarne regulacije ne postoje u jugoslovenskoj
privredi, zbog cega se predlae i dalje zadravanje setektivnih
kredita u prelaznoj fazi od godinu dana.
Saradnja centralne banke sa poslovnim bankama
Veoma znacajan, mada, istina, nov instrument monetarnog regulisanja kod
nas, su dogovori i saradnja izmedu svih bankarskih institucija u zemlji
u sprovodjenju zacrtane monetarno-kreditne politike. Unutar celokupnog
kreditnog sistema centralna banka koordinira aktivnost svih banaka, dajuci
pravce ponašanja i poslovanja u konkretnim finansijskim uslovima
u kojima se nalazi privreda. Dogovori izmedu centralne banke i poslovnih
banka o realizovanju odredene zajednicke monetarnokreditne politike, posebno
za plan podravanja stabilizacije privrede, jedinstvenog sistema
kreditiranja, regionalnog i strukturnog razvoja, usmeravanja sredstava
u odredene selektivne namene, odravanje discipline i dogovora u
monetarnoj politici i sl.
Saradnja medu centralnim bankama prelazi nacionalne granice jedne zemlje,
posebno danas kada treba otklanjati spekulacije na medjunarodnom flnansijskom
trištu, podravati medusobnu likvidnost u ocuvanju stabilnosti
deviznih kurseva, stabilizaciji medjunarodnog monetarnog sistema u celini,
razvojnoj politici, sprovodjenju antiinflacione politike u medjunarodnim
relacijama i dr.
Ogranicavanje (limitiranje) visine kredita poslovnih banaka
Ogranicavanje daljnjeg rasta kredita banaka i njihovo kontrolisano kretanje
je najcešce izuzetna mera kojoj pribegava centralna banka. Ovoj meri
se pribegava u slucajevima kada centralna banka oceni:
1) Da je masa kredita banaka u privredi znatno iznad planirane (projektovane
za odnosnu godinu),
2) Da prate inflatorne tendencije, visoka likvidnost privrede, pritisak
na uvoz i dr.
3) Da nije moguce drugim merama kvalitativnog ili kvantitativnog monetarnog
regulisanja ostvariti brze i eljene efekte.
Ako se odluci za ogranicavanje (limitiranje) kredita poslovnih banaka,
centralna banka to moe provesti na dva nacina:
1) Zadravanjem kredita na dostignutom nivou na odredjeni, izabrani
dan,
2) Manjim procentom povecanjem u toku svakog meseca (npr. 2%, 3% i sl.)
do kraja tekuce godine.
Manje je prihvatljiva mera smanjenja kredita banaka i njihovo povlacenje
iz privrede, prema jednom terminu iz pretodnog perioda. Ovo pre svega
zbog ocito negativnih implikacija koje bi takve mere izazvale u privredi
i poslovnim bankama.
Svaka od navedenih mera gotovo redovno nailazi na otpor poslovnih banaka,
mada ih ne moraju provesti.
Politika minimalne stope likvidnosti poslovnih
banaka
Svaka poslovna banka, da bi bila likvidna (sposobna za placanje ili odobravanje
kredita), mora imati na raspolaganju uvek dovoljno sredstava na svom iro-racunu.
To predstavlja primarnu likvidnost poslovne banke.
Stopa primarne likvidnosti je iznos sredstava koje poslovna banka mora
drati na svom iro-racunu u odnosu prema svojim depozitima
po videnju, odnosno tekucim obavezama. U Zakonu o Narodnoj banci se kae:
„Narodna banka Jugoslavije moe propisati da poslovne banke,
kao minimalnu obavezu za odravanje svoje likvidnosti, dre
deo svojih sredstava na iro-racunu ili drugim racunima, kod Narodne
banke Jugoslavije i u odredjenim likvidnim plasmanima".
Stopa primarne likvidnosti ima identicno delovanje kao i stopa obavezne
rezerve.
Kada se povecava ova stopa, dolazi do smanjenja raspoloivog potencijala
za plasman poslovne banke, a ako se smanjuje ova stopa, onda dolazi do
oslobadanja dela kreditnog potencijala sposobnog za plasman. To je instrument
koji ima dva osnovna oblika delovanja:
1) osigurava dnevnu likvidnost poslovnih banaka, da bi bile u stanju
da vrše normalne kreditne funkcije,
2) deluje kao ogranicavajuci faktor u procesu kreditno-monetarne multiplikacije,
identicno delovanju obavezne rezerve.
Ako centralna banka oceni da su plasmani banaka previsoki i da privredi
preti pojava inflacije, ona moe da propiše povecanje stope
rezerve likvidnosti, to istovtemeno znaci smanjenje mogucnosti banaka
da odobravaju kredite ili, cak povlacenje kredita iz privrede.
Centralna banka moe, ukoliko oceni da je potrebno (u situaciji kada
smatra da je likvidnost bankarskog sistema visoka i da preti opasnost
od visoke kreditne ekspanzije), da na bazi slobodnih sredstava banaka
trai upis odredenog oblika vrednosnih papira (obaveznice zajma,
odredjeni oblici ogranicavanja depozita, usmeravanja u odredene namene
i sl).
Kontrola centralne banke nad likvidnošcu poslovnih banaka sprovodi
se na nekoliko nacina:
1) Propisivanjem oblika minimalne likvidnosti poslovnih banaka i drugih
finansijskih institucija,
2) Odredivanjem rocne strukture kredita banaka,
3) Odredivanjem nacina korišcenja obavezne rezerve za popunu likvidnosti
banaka,
4) Odredivanjem nacina korišcenja rezervnog fonda banaka u odravanju
potrebne likvidnosti,
5) Odredivanjem opštih uslova kreditne sposobnosti poslovne banke,
6) Odobravanjem ili neodobravanjem kredita za likvidnost poslovnoj banci,
7) Preduzimanje zakonom odredjenih mera prema nelikvidnoj poslovnoj banci
i dr.
U našem kreditnom sistemu empirijski je utvrdeno da je normalna stopa
rezerve likvidnosti banaka oko 4% u odnosu na depozite po videnju.
Naravno, svaka poslovna banka odreduje za sebe potrebnu ili optimalnu
stopu likvidnosti, što zavisi od dinamike priliva i odliva sredstava
na podrucje i sa podrucja banke, strukture komitenata, strukture sredstava
koja formiraju njen kreditni potencijal, strukture odobrenih kredita i
dr. To je tzv. primarna likvidnost ili platna likvidnost banaka. Postoji
i sekundarna likvidnost, koja obuvhata rezervne fondove banaka i kratkorocna
devizna sredstva, to predstavlja znatno višu stopu od primarne. Postoji
i tercijalna likvidnost, koja uz navedene izvore obuhvata i kredite centralne
banke za likvidnost banaka i korišcena sredstva i obavezne rezerve.
Politika otvorenog trišta
Politika otvorenog trišta („Open market policy")
i danas predstavlja, jedan sloenijih i efikasnijih instrumenata
u kapitalistickim privredama. Prvi put se primenjuje u V. Britaniji pre
prvog svetskog rata, ali se sistematski pocela provoditi i šire koristiti
tek od dvadesetih godina, posebno u SAD, V. Britaniji, Nemackoj i drugim
zemljama koje imaju razvijeno finansijsko trište. Politika
otvorenog trišta je postala osnovni instrument regulisanja
kreditnog potencijala komercijalnih banaka.
Osnovna pretpostavka za funkcionisanje politike otvorenog trišta
jeste vrlo razvijeno trište obveznica na kojem centralna banka
moe uspešno provoditi politiku kupovine i prodaje ovih obveznica,
a preko toga i odgovarajucu monetarno-kreditnu politiku.
Trište vrednosnih papira obicno nastaje razvojem javnog duga
i deficitnog finansiranja, kada drava zbog vecih rashoda od prihoda
budeta pristupa pokricu deficita kroz emisiju obveznica i formiranje
javnog duga. Time drava vrši planisanje obveznica prema vlasnicima
raspoloivih kapitala, a ne neposredno kod centralne banke. Obveznice
se emituju po razlicitim rokovima, apoenima, kamatama koje tada vrede
na kreditnom trištu.
Treci znacajan momenat za funkcionisanje finansijskog trišta
je da postoji uvek dovoljno velika tranja tih obveznica i da obveznicu
vlasnik svakog momenta moe unovciti. Osim toga treba da postoji
dovoljna tradicija u poslovanju ovim vrednosnim papirima, viškovi
kapitala i spremnost objekata da dre jedan deo svoje aktive u raznim
vrstama dravnih obveznica.
Politika otvorenog trišta sprovodi se preko kupovine ili prodaje
vrednosnih papira (obveznica) na finansijskom trištu od strane
centralne banke, a u sklopu njene kr,atkorocne kreditne politike. Uglavnom
se radi o kupovini i prodaji dravnih vrednosnih papira, i to od
strane centralne banke u svrhu operisanja monetarnom masom i kupovnom
snagom u privred.
Kupovina i prodaja vrednosnih papira na finansijskom trištu
od strane drugih ucesnika (privatne osobe, drava, preduzeca) u svrhu
menjanja strukture svoje imovine, ne smatra se operacijama otvorenog trišta.
Politika otvorenog trišta ima dve osnovne funkcije:
1) Odravanje kursa dravnih vrednosnih papira na eljenom
nivou, jer je to pretpostavka za buduce emisije dravnih zajmova.
U slucaju pada kurseva ovih vrednosnih papira, centralna banka, kupovinom
veceg broja i iznosa ovih papira na finansijskom trištu, povecava
opštu tranju, što dovodi do povecanja ovog kursa.
2) Centralna banka odredjenim intervencijama, odnosno kupovinom ili prodajama
ovih obligacija na kreditnom trištu, reguliše kreditni
potencijal banaka, a preko njega i masu novca i kredita u privredi. Preko
regulisanja masa novca i kredita, ona nastoji delovati i na ponašanje
investicija, lišne potrošnje, cena i platno-bilansne odnose.
Mehanizam delovanja prodaje vrednosnih papira od strane centralne banke
odvija se na taj nacin da se za prodani iznos vrednosnih papira iz portfelja
centralne banke povlaci iz privrede ili od poslovnih banaka deo novca,
to dovodi do smanjenja depozita kod komercijalnih banaka, odnosno do smanjenja
njihovog kreditnog potencijala i povlacenja kredita iz privrede. Restrikcija
kredita treba da izazove smanjenje likvidnosti privrede, ogranicenja investicija,
ostalih oblika potrošnje, stabilizaciju cena i dr, što je inace
cilj kontraktivne politike otvorenog trišta.
Na otvorenom trištu ova politika se provodi preko kupovine
vrednosnih papira na kreditnom trištu, cime se za vrednost
kupljenih vrednosnih papira pušta u opticaj odgovarajuca kolicina
novca u privredu. Ako su u pitanju privredni subjekti i fizicke osobe,
oni za prodane vrednosne papire centralnoj banci dobijaju novac koji zatim
ili polou u komercijalne banke, kroz proces mulitplikacije ili ih
neposredno troše na tritšu kupovinom roba ili usluga,
što opet vodi preko preduzeca do porasta depozita kod banaka.
Ako vrednosne papire prodaju poslovne banke, one za iznos obveznica dobijaju
primarni novac centralne banke, a što im povecava slobodni oblik
krediznog potencijala za dodatno kreditiranje privrede ili stanovništva.
Povecanje kredita i depozita je vece od iznosa dobijenog primarnog novca
za visinu multiplikatora.
Porast bankarskih kredita i dodatno ubacivanje novca u privredu treba
da dovede, preko povecanja kupovne snage, do oivljavanja privredne
aktivnosti i izlaska iz recesije. Politika otvorenog trišta,
bilo da se vodi ekspanzivno, bilo kontraktivno, ima direktno delovanje
na kolicinu novca i kredita u privredi. Medjutim, ova politika se moe
provoditi i razvijena je samo u onim zemljama koje imaju organizovano
trište vrednosnih papira, a to su zemlje s velikom masom slobodnih
kapitala, s masom koja je delom plasirala u razne oblike vrednosnih papira
(faktivni kapial).
Sve vecim deficitnim finansiranjem javnih rashoda i budetskog deficita
u vecini razvijenih zemalja i njihovim pokricem preko zaduivanja
na finansijskom trištu stvara se široka osnova za formiranje
i funkcionisanje ovog specificnog trišta novca i kredita.
Bitno je naglasiti da centralna banka operacijama na otvorenom trištu,
nije ni u kakvoj direktnoj vezi s dravom u pokrivanju njenog budetskog
deficita. Sve se svodi na indirektno pokrice, preko kupovine obligacija
dravnih dugova od strane centralne banke, na ovom trištu,
time se pušta u opticaj dodatna kolicina primarnog novca, te time
drava ucestvuje indirektno u definitivnom rasporedu, tereta budetskog
deficita.
Politikom otvorenog trišta jaca se i uloga eskontne stope centralne
banke, koja u tome ima posebno mesto, jer u razvijenim zemljama novac
kojim se vrše placanja nije kamatonosan, dok su obveznice kamatonosne.
Upravo zbog toga ce privredni subjekti sav višak novca, koji nije
potreban za placanja, pretvoriti u obveznice (radi dobijanja kamate).
I obrnutno, kada su potrebna tekuca sredstva za placanje (novac), subjekti
ce pristupiti prodaji obveznica (unovcvanju), racunajuci na vrstu, oblik,
kamat i sl., sa što manjim gubitkom i finansijskim rizikom. Prednost
ove politike nad operacijama povecanja ili spuštanja eskontne stope
je u tome, što se ova politika provodi permanentno, bez buke i reagovanja
publike, a što nije slucaj kod promena eskontne stope, pošto
publika reaguje odmah na svaku, pa i neznatnu, promenu eskontne stope.
Osnovni pravci reforme instrumenata monetarne
politike
Osnovni pravci reforme instrumenata monetarne politike vezani su za proces
liberalizacije finansijskog sektora. Taj proces u sebe ukljucuje sledece
segmente:
1) Dominacija trišnih instrumenata monetarne politike, nasuprot
direktivnim;
2) Preventivna kontrola kvaliteta poslovanja banaka i utvrdivanje
rejtinga banke;
3) Bri razvoj finansijskog trišta (trišta
novca i trišta kapitala);
4) Postepeno ukidanje direktnih instrumenata monetarne regulacije;
5) Unapredenje i veca efikasnost u upotrebi operativnih bankarskih I monetarnih
procedura;
6) Redovno pracenje i utvrdivanje odstupanja od usvojenih operativnih
ciljeva monetarne politike;
7) Koordinacija i razvoj metoda i instrumenata vece koordinacije mera
monetarne i fiskalne politike, ali i veca povezanost sa spoljnotrgovinskim
(platno-bilansnim) sektorom;
8) Promene I pracenje efekata promena kamatnih stopa u monetarnom i realnom
sektoru,
9) Razvoj sekundarnog i reotkupnog trišta, uz ukljucivanje
kratkorocnih i dugorocnih sredstava na finansijskom trištu;
10) Instumenti sve razvijenijeg javnog duga i vece operacije tim instrumentima
na sekundarnom trištu kapitala;
11) lzgradnja, usavršavanje i pracenje tako usavršenih ekonomskih
i finansijskih indikatora, bez cega nije moguce efikasno i kontrolisano
vodjenje monetarne i ukupne makroekonomske politike.
To su pravci u kojima se odvija proces reformisanja i nove uloge instrumenata
monetarne politike i monetarne kontrole u svim razvijenim privredama.
Paralelno s tim odvija se i novi proces u sledecim pravcima:
1) Preventivna monetarna politika i veca uloga centralne banke u tome,
što trai ex ante ocenu kretanja rezervi likvidnosti, brzu popunu
ili apsorbovanje likvidnih sredstava banaka. Fleksibilna politika rezervi
likvidnosti kao osnova kreditne politike banaka trai uvodjenje novih
instrumenata uz mogucnost njihove brze aukcije na finansijskom trištu
i refinansiranje kod centralne banke. Takva politika je prvi korak u procesu
liberalizacije kamatnih stopa u razvoj finansijskog trišta.
2) Sve više se postavlja zahtev i potreba preventivne kontrole ukupnog
poslovanja banaka, kvaliteta poslovanja i poslovne politike, posebno uskladenost
visine kapitala banaka sa njihovim poslovnim angaovanjem. To trai
njihovu brzu restrukturaciju i dokapitalizaciju, posebno u cilju popravljanja
njihove solventnosti. Finansijska kriza cesto u prvom redu najpre potresa
banke vodeci ih u nesolventnost i stecaj.
Procesi dokapitalizacije uz jaku i efikasnu kontrolu kvaliteta poslovanja
banaka sprecavaju masovni stecaj banaka i raspad finansijskog i bankarskog
sistema.
3) Povecana monetarna kontrola razvijena regulativa bankarskog poslovanja
omogucavaju bri razvoj finansijskog trišta uz jacanje
konkurencije medu bankama.
Kamatne stope postepeno treba sve više liberalizovati, dok se obavezna
rezerva treba
postepeno sniavati.
4) Ukidanje direktnih instrumenata monetarne regulacije, uz sve vecu upotrebu
indirektnih instrumenata je proces koji je vec u toku. To ne znaci da
odredena kontrola kamatnih stopa i mari nece i dalje biti zadrana
od strane centralne banke.
5) Trišni sistem monetarne kontrole i politike trai visoku
koordinaciju sa merama fiskalne politike. Ovo iz razloga što kamatne
stope i valutni kursevi postaju sve znacajniji kanali prenosa efekata
monetarne politike, ali i indikatori vece ili manje uspešnosti ukupne
makroekonomske politike.
Centralna banka odredjenim intervencijama, odnosno kupovinom ili prodajom
ovih obligacija na kreditnom trištu, reguliše kreditni
potencijal banaka, a preko njega i masu novca i kredita u privredi. Preko
regulisanja mase novca i kredita, ona nastoji delovati i na ponašanje
investicija, licne potrošnje, cena i platno-bilansne odnose.
U slucaju pojave inflatornih tendencija u privredi kreditno-monetarna
politika je orijentisana defiatorno kroz restrikciju novca i kredita.
Tada centralna banka pristupa prodaji vrednosnih papira na kreditnom trištu,
što dovodi do povlacenja novca od vlasnika tih papira.
Mehanizan, delovanja prodaje vrednosnih papira od strane centrane banke
odvija se na taj nacin da se za prodani iznos vrednosnih papira iz portfelja
centralne banke povlace iz privrede, ili od poslovnih banaka deo novca,
što dovodi do smanjenja depozita kod komercijalnih banaka, odnosno
do smanjenja njihovog kreditnog potencijala i povlacenja kredita iz privrede.
Na otvorenom trištu ova politika se provodi preko kupovine
vrednosnih papira na kreditnom trištu, time se za vrednost
kupljenih vrednosnih papira pušta u opticaj odgovarajuca kolicina
novca u privredi. Ako su u pitanju privredni subjekti i fizicke osobe,
oni za prodane vrednosne papire centralnoj banci dobijaju novac koji zatim
ili polau u komercijalne banke, kroz proces multiplikacije ili ih
neposredno troše na trištu kupovinom roba ili usluga,
što opet vodi preko preduzeca do porasta depozita kod banaka.
Politika otvorenog trišta, bilo da se vodi ekspanzivno, bilo
kontraktivno, ima direktno delovanje na kolicinu novca i kredita u privredi.
Medjutim, ova politika se moe provoditi i razvijena je samo u onim
zemljama koje imaju organizovano trište vrednosnih papira,
a to su zemlje s velikom masom sbobodnih kapitala, s masom koja je delom
plasirana u razne oblike vrednosnih papira.
Sve vecim deficitnim finansiranjem javnih rashoda i budetskog deficita
u vecini razvijenih zemalja i njihovim pokricem preko zaduivanja
na finansijskom trištu stvara se široka osnova za formiranje
i funkcionisanje ovog specificnog trišta novca i kredita.
Bitno je naglasiti da centralna banka, operacijama na otvorenom trištu,
nije ni u kakvoj direktnoj vezi s dravom u pokrivanju njenog budetskog
deficita.
Sve se svodi na indirektno pokrice, preko kupovine obligacija dravnih
dugova od strane centralne banke na ovom trištu, time se pušta
u opticaj dodatna kolicina primarnog novca, te time drava ucestvuje
indirektno u definitivnom rasporedu tereta (pokrica) budetskog deficita.
U zemljama u razvoju, kao i kod nas, nije razvijeno „otvoreno trište"
upravo zbog toga jer ne postoje osnovne institucionalne druge pretpostavke
za njegovo funkcionisanjc.
Politikom otvorenog trišta jaca se i uloga eskontne stope centralne
banke, koja u tome ima posebno mesto, jer u razvijenijim zemljama novac
kojim se vrše placanja nije kamatonosan, dok su obveznice kamatonosne.
Upravo zbog toga ce privredni subjekti sav višak novca, koji nije
potreban za placanja, pretvoriti u obveznice (radi dobijanja kamate).
I obrnutno, kada su potrebna tekuca sredstva za placanje (novac), subjekti
ce pristupiti prodaji obveznica, racunajuci na vrstu, oblik, kamatu i
sl, sa što manjim gubitkom i finansijskim rizikom.
Zakljucak
Instrumenti monetarne politike Narodne banke Srbije su:
-obavezna rezerva,
-operacije na otvorenom trištu,
-kolateralizovani krediti za odravanje likvidnosti,
-deponovanje viškova likvidnih sredstava banaka kod Narodne banke
Srbije,
-kamatne stope Narodne banke Srbije,
-minimalni uslovi kreditne sposobnosti banaka, i
-uskladivanje plasmana stanovništvu sa osnovnim kapitalom banke.
Navedeni instrumenti ne uticu direktno na ciljeve. Nekada prode i mnogo
meseci pre nego što njihovi efekti postanu evidentni. Zato se NBS
usredsreduje na ostvarenje targeta – nešto izmedu instrumenata
i ciljeva. Postoje dva "tipa" targeta: (a) operativni i (b)
prelazni. Operativni target se lako kontroliše, ali je udaljen od
ciljeva. Prelazni target se teško kontroliše, ali je blii
ciljevima.
Za razliku od razvijenih trišnih privreda, u kojima referentna
kamatna stopa (medubankarska stopa na prekonocne kredite) predstavlja
operativni target, kod nas se kao operativni targeti koriste:
nepozajmljene rezerve (višak likvidnosti), i
primarni novac (neto inostrana i neto domaca aktiva).
Za razliku od razvijenih trišnih privreda, u kojima dugorocna
kamatna stopa predstavlja prelazni target, kod nas tu funkciju preuzimaju
monetarni agregati (M1, M2, M3).
Literatura:
1. Monetarna ekonomija i bankarski menadment – Slobodan
Komazec, arko Ristic, Jovan Savic, Slavko Vukša, Viša
poslovna škola Cacak, 2006. Cacak
2. Finansijski menadment – arko Ristic, Slobodan Komazec,
Miroslav Dincic, Marko Radicic, Viša poslovna škola Cacak,
2006. Cacak
3. Monetarne i javne finansije – arko Ristic, Slobodan Komazec,
Miroslav Dincic, Marko Radicic, Viša poslovna škola Cacak,
2006. Cacak
4. www.NBS.yu
5. www.krediti.co.yu
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|