|
PROCEDURA ODOBRAVANJA KREDITA
Prva reklamna poplava o ponudi bankarskih usluga namenjenih malim i srednjim
preuzećima ukazuje da su poslovne banke svoje usluge stavile u funkciju
efikasnijeg biznisa. Za razliku od pre nekoliko godina, kada je «malom»
biznisu kredit retko kad bio dostupan i kada se sa izuzecima retko i govorilo
o izvorima finansiranja te grupe privrednika, danas je situcaija drugačija.
Bankarski sektor kao najznačjniji izvor finansiranja, upravo se usredsređuje
na sektor malih i srednjih preduzeća, kao najpoželjniju grupu privrednih
klijenata. Dakle malo i srednje preduzeće je klijent kome se raduje bankar.
Neretko ti klijenti postaju centar interesovanja bankara, zbog čega poslovne
banke ulaze u žestoku utakmicu za pridobijanje njihove naklonosti. Neke
banke su formirale i posebne centre za poslove sa MSP i uvele biznis savetnike,
koji besplatno pružaju konsalting usluge klijentima.
No i pored činjenice da se danas može govoriti o širokom korisničkom
servisu i velikoj kreditnoj ponudi sektoru malih i srednjih preduzeća,
mora se konstatovati da je cena kredita visoka, uprkos sniženjima kamata
i eventualnim pojeftinjenjima.
Svojevrsni problem domaće privredne scene je i da početnici u biznisu
još nisu na listi klijenata koje finansijeri rado kreditiraju. Takozvan
start ap krediti su retkost, mada nije ako mali broj banaka koje podržavaju
MSP značajnijim finansijskim sredstvima uz dokaz da firma posluje samo
nekoliko meseci.
Do zvezda se ipak stiže preko trnja, a ako se prebacimo na teren preduzetništva
barijere su brojne, a finansijski podsticaji prepreka broj jedan. U Centru
za razvoj MSP i prduzetništva Privredne komore Srbije svojevremeno su
istraživanja ukazivala na dosta teške početne korake budućih preduzetnika
čiji je start bio podržan pozajmicama novca od najbliže rodbine, rođaka
ili prijatelja. Takvih je na žalost u preduzetničkom korpusu bilo čak
98 odsto. Na svu sreću, danas postoji niz finansijskih izvora i kreditnih
linija banaka, domaćih i međunarodnih organizacija, koje, ne samo kreditima
nego i raznim podsticajima podržavaju nove ili već uhodane projekte. Nudi
se «harmonika» preduzetničkih paketa od mini do maksi aranžmana, kratkoročnih
i dugoročnih, tako da postoji ozbiljan problem kako će se snaći u toj
šarenoj galeriji- bilborda, spotova, novinskih oglasa poslovnih banaka
koji su svoje pakete usmerili na propulzivan preduzetnički sektor.
Banke su konzervativne organizacije kojima je
najvaznije osigurati povrat kredita, kamata i kreditnih troskova, pa automatski
taze kolaterale koji ce ih spreciti od mogucih glavobolja u vezi s poslovanjem
kreditnog duznika uzrokovanim konkurencijom, tehnoloskim promenama, ljudskim
konfliktima, ekonomskim okolnostima, strukturom finansija…
Vazno je znati da su banke I preduzetnici na suprotnim pozicijama: banke
cuvaju I prodaju tudji novac za svoj profit, a preduzetnici I pravna lica
stvaraju nove vrednosti za profit I dobro drustva.
Uz postojecu ekonomsku politiku danas je bankarski novac, koji je kod
nas u poslednjih nekoliko godina bio pretezno destimulativnog karaktera,
dostupniji nego ikada dosad. Posetom banci ili jos prakticnijie posetom
web stranica putem interneta, svako ce naci pregrst materijala I dokumentacije
u vezi sa zahtevom za finansiranje, programima…Zalosno je da se mnogi
preduzetnoci I pravna lica – pocetnici gotovo I ne mogu krditirati/finasirati
zbog nepostojanja prikladnih programa I nepostojanja prikladne strukture.
Banke su inace skepticne prema kategoriji preduzetnika, posbno pocetnika.
Svaki preduzetnik treba sebi I drugima olaksati pocetnu situaciju ispravnim
stavom , pripremljenoscu, znanjem I postenjem. Kao prvo zeli li uopste
otplatiti kredit ili neko drugo finansijsko resenje koje dobije? Zatim
svaki preduzetnik treba dobro analizirati hoce li njegovo preduzetnistvo
rezultatima biti u stanju da otplacivati rate kredita I kamatu( ili nekog
drugog finansijskog resenja)? Treba odrediti tacnu svrhu, rok kredita,
treba se sto preciznije utvrditi koliko ce kredit opteretiti poslovanje
I na kraju svako treba razmisliti o najoptimalnijim stvarno mogucim kolateralima
za kredit (ili neko drugo finansijsko resenje). Nije slucajno da banke
traze od preduzetnika I pravnih lica stavljanje obezbedjenja vrednih delova
imovine kao doka vere u projekat za koji se traze finansijska sredstva.
Na taj nacin zapravo moze se uvideti ozbiljnost kreditotrazitelja, koji
u brojnim slucajevima osim price o sigurnom superprofitu zapravo malo
sta drugo ulazu…
U svakoj ce banci zeleti znati kakve su poslovne knjige preduzetnika (ukoliko
nije rec o pocetniku I novom preduzecu), ko su glvni poslovni partneri,
placaju li svoje obaveze na vreme, kolika je pokrivenost polisa osiguranja
, postoje li dugovanja… Banke ce zanimati I stanje preduzetnika I pravnih
lica, bilansni pokazatelji, kakav je promet kapitala, da li je previse
novca vezano za trajnu imovinu, postoji li hipotekarni kredit, leasing
opreme.. Zatim sledi izbor pravog kredita . Odgovara li preduzetniku I
pravnom licu kreditna linija( u sklopu nekog od programa), kredit s dugorocnom
otplatom ili kratkorocni kredit (do godinu dana)? U svetu postje tzv.
Osigurani I neosigurani krediti. Neosigurani krediti su izmedju njih,
krediti kada se banci, tj. Izvoru kapitala ne daje klasian kolateral,
vec banka ili neki drugi izvor kapitala odobrava kredit zbog komitentskog
odnosa s licem koje zatrazilo kredit , njegovom dobrog stanja, ugleda
I sl… Osigurani krediti su vrsta kredita kod kojih banka zatrazi kolateral
za otplatu kredita, kamate I troskova. Kolaterale predstavljaju kreditno
sposobni jemac, nekretnine, roba, potrazivanja, polise zivotnog osiguranja,
obveznice, depoziti I sl…
Opšte karakteristike kratkoročnih kredita
Kreditiranje podrazumeva proces finansiranja klijenata odobravanjm finansijskih
sredstava u vidu kredita uz obavezu klijenata da ih u određeno vreme vrati
banci.
Bankarski kredit je dugoročno-poverilački
odnos u kojem se banka nalazi u ulozi kreditora i dužnik u ulozi korisnika
kojem banka daje novac za određeno vrema i uz određene uslove.
Kamata je novčana naknada koju klijent plaća kreditoru odnosno banci za
period korišćenja kredita.
Krediti mogu biti dugoročni i kratkoročni. Dugoročni krediti su oni krediti
koje banke odobravaju sa rokom vraćanja dužim od jedne godina. Kratkoročni
krediti su oni koje banka odobrava sa rokom vraćanja kraćim od jedne godine.
Bankarski kratkoročni krediti predstavljaju jedan od važnih izvora finansiranja
privrednih tokova, realizuju monetarno-kreditnu politiku makrosistema
odnosno Centralne banke i značajna su komponentna u strukturi aktive ili
plasmana poslovnih banaka.
Postupkom kreditiranja utvrđuje se način obavljnja aktivnosti vezanih
za kreditiranje, koje obuhvataju:
1. Prijem i evidentiranje zahteva,
2. Kontrola i obrada zahteva,
3. Predlaganje i donošenje odluke,
4. Izrada dokumentacije,
5. Realizacija kredita,
6. Obračun naknade i kamatne,
7. Knjiženje dokumentacije,
8. Plaćanje korišćenja kredita,
9. Naplata dospelih potraživanja,
10. Čuvanje i arhiviranje dokumentacije.
Bankarski kredit kao oblik plasmana
Privredna preduzeća se sve vise suočavaju sa problemom da potrebe za
finansijskim sredstvima premašuju obim novostvorene akumulacije koja im
ostaje na raspolaganju. Ovakva kretanja utiču na finansijsku tražnju koja
vrši direktan pritisak na tržištu finansijskih sredstava, pri čemu se
jedan deo te tražnje podmiruje u neposrednom odnosu između preduzeća (koja
emituju hartije od vrednosti) i imaoca štednje. Drugi, najveći deo te
tražnje podmiruje se posredstvom poslovnih banaka, tj. pomoću bankarskih
kredita, jer plasiranjem kredita banke omogućavaju likvidnost, kontinuitet
i stabilnost proizvodnog procesa. Kreditni plasmani sredstava mogu biti
u obliku: kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih kradita. Poslovne banke
odobravaju kratkoročne kredite korisnicima obrtnih sredstava, radi zadovoljenja
kratkoročnih potreba za tim sredstvima. Prilikom odobravanja kratkoročnih
kredita banke su dužne da ispitaju da li će se plasirana sredstva koristiti
u obrtne svrhe, za finansiranje robnog prometa ili zaliha materijala,
proizvodnje, nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda, a ne za pokrivanje
nenaplativih ili sumnjivih i spornih potraživanja. Kratkoročni krediti
manjih iznosa i sa kratkim rokovima otplaćuju se odjednom , i to obično
posle naplate realizacije posla za koji je kredit i odobren, dok se krediti
većih iznosa mogu otplaćivati u određenim rokovima.
Srednjoročni bankarski krediti se, po pravilu, odobravaju iz dugoročnih
izvora sredstava, mada je moguće i odobravanje iz kratkoročnih izvora,
ako se pre toga izvrši njihova ročna transformacija. Karakteristika srednjoročnih
kradita je da se odobravaju na rokove duže od jedne, a kraće od 5 godina
i da se najčešće otplaćuju kvartalno; banke ih mogu odobravati za pokrivanje
potreba za obrtnim sredstvima i potreba za investicionim sredstvima. Dugoročni
bankarski krediti se odobravaju na period od 5 do 20 godina, da bi se
zadovoljile potrebe proširene reprodukcije. Prilikom odobravanja dugoročnih
kredita banke posebno vode računa da se oni ne ulažu u nerentabilne investicije,
jer se po pravilu neće moći vratiti na vreme, što može izazvati nelikvidnost
banaka i angažovanje njihovih sredstava rezervi u većem obimu. Za ove
kredite je karekterističan visok rizik prilikom njihovog odobravanja,
koji zahteva daleko veću dokumentacionu podlogu i dovoljno visoku kamatnu
stopu da se pokriju svi eventalni rizici. No, i kada se preduzmu mere
obezbeđenja, plasiranje bankarskih sredstava je donekle rizično. Kreditni
rizik nastaje kada potraživanja ne mogu biti realizovana na dan njihovog
dospeća u punoj knjigovodstvenoj vrednosti. Kreditni rizik pokazuje trajnu
ili netrajnu nelikvidnost dužnika i njegovu nesposobnost da ispuni obaveze
u dogovorenom roku. Analiza uzroka kreditnog rizika predstavlja izuzetno
važnu kategoriju za menadžent poslovne banke; rizici se mogu bar delimično
predupreti ukoliko se posveti puna pažnja istraživanju faktora koji utiču
na:
a) određivanje vremenskog perioda kreditiranja,
b) kreditnu sposobnost dužnika,
c) određivanje kreditnog limita,
d) kontrolu korišćenja kredita,
e) obezbeđenje povraćaja kredita uz realno pokriće: garancije (jemstva),
ustupanja i zalaganja potraživanja, ustupanja i zalaganja prava, zaloge
na pokretnostima i u robi, zaloge u hartijama od vrednosti, lombardom,
hipotekom i dr.
Opšte karakteristike kredita
U ekonomskoj i finansijkoj nauci kredit predstavlja privredno-pravni
pojam pod kojim se podrazumeva dužničko-poverilački odnos u kome poverilac
ustupa pravo raspolaganja novcem (ili nekim drugim preedmetom) dužniku
na izvesno vreme i pod izvesnim uslovima (pokriće, kamata, rok, način
otplate itd.).
Kredit je, u stvari, privremena usluga koku čini
poverilac dužniku tako što mu ustupa na raspolaganju od sopstvenosti.
Bitno je da kod kredita postoji načelo povratnosti, što znači da dužnik
ima obavezu da vrati poveriocu uzeti kredit kada istekne rok trajanja
kreditnog ugovora. Ovo načelo razlikuje kredit od poklona, dotacija, regresa,
subvencija i nekih drugih oblika davanja.
Kredit se, po pravilu, daje uz određenu kamatu, koja predstavlja naknadu
za korišćenje sredstava koja su dužniku ustupljena na privremenu upotrebu
i raspolaganje. Sam izraz “kredit” potiče od latinske reči “credo”,što
znači verovati. Već i u samom etimološkom značenju reči, ističe se poverenje
kao veoma važan uslov za zasnivanje kreditnih odnosa. Međutim, u savremenoj
privredi je pojam poverenja u odnosima dužnika i poverioca evoluirao,
tako da nije više isključiv ili ličnog kredita, gde se zadužuje pojedinac,
dok se u masovnoj upotrebi kredita, kreditni odnos manje zasniva na ličnom
poverenju (iako je i ono važno), a više na razvijenom sistemu raznih obezbeđenja
i garancija koja je korisnik kredita dužan da obezbedi davaoca kredita.
U društveno-ekonomskim formacijama koje su predhodile robnoj tržišnoj
proizvodnji, tj. Kapitalizmu, kredit je imao naturalni (jer se davao i
vraćao uglavnom u robi), i isključivo potrošački karakter. Kredit se kao
ekonomska kategorija pojavljuje sa nastankom robonovčanih odnosa. Međutim,
i u robovlasništvu i u feudalizmu javlja se u vidu zelenaških zajmova
koji su se koristili za kupovinu potrošne robe i za plaćanje raznih dadžbina;
najčešće su ih pod teškim uslovima uzimali sitni proizvođači. U kapitalističkim
uslovima proizvidnje, novac koji se pozajmljuje u obliku kredita više
ne funkcioniše samostalno I van proizvodnje, jer kredit u zemljama tržišne
ekonomije nema isključivo potrošački karakter, već se prvenstveno upotrebljava
za proširenje proizvodnje, mada se delimično daje I u potrošačke svrhe,
I to pre svega da se roba lakše realizuje I smanje zalihe neprodatih proizvoda.
Novčani kredit u zemljama tržišne ekonomije izjednačava se sa svim ostalim
vrstama robe, iako on ima posebno tržište i posebnu cenu koja se izražava
u visini kamatne stope. Veliki značaj kredita i njihovog uticaja izražava
se u njegovoj mobilizatorskoj ulozi. Bez organizovanog kreditnog angažovanja,
velike sume novca koje se nalaze i u privredi i kod stanovništva bile
bi neiskorišćene. Pošto se mobilišu i koncentrišu, ta sredstva se bankarskim
kreditima dovode tamo gde su najpotrebnija i najkorisnija, čime se ubrzava
reprodukcija i doprinosi jačanju proizvodnih snaga. Finansijski i ekonomski
gledano, i u zemljama tranzicije (bivšim socijalističkim zemljama) kredit
ima isti značaj. Takođe, u uslovima domicilne privredne i bankarske prakse
kredit ima ključnu ulogu, jer postaje jedan od značajnijih regulatora
procesa rreprodukcije.
Vrste kredita
Kredit se u privrerdnom životu zemlje javlja u nebrojeno mnogo vidova.
- Prema obliku u kojem se daje, kredit se može podeliti na: naturalni,
robnonovčani, novčani. Naturalni kredit je kredit koji se daje
u nekom realnom dobru (žitu, stoci i dr.); on je praoblik kredita i danas
je veoma redak. Robnonovčani kredit je takav kredit koji se daje u robi,
a vraća u novcu; ovakav oblik se najčešće praktikuje između pojedinih
preduzeća. Organizovani kredit se daje i koristi u novcu, tako da se pod
pojmom kredita danas uglavnom podrazumeva novčani kredit.
- Prema upotrebi, tj. prema tome za šta se koriste, krediti mogu biti
potrošački i proizvođački. Potrošački kredit je onaj
koji se zaključuje radi povećanja potrošačke moći dužnika; on je samo
direktno neproduktivan, jer uvek utiče na povećanje potrošnje. Proizvođački
kredit se koristi da bi se uvećala proizvodna moć dužnika, u krajnjoj
liniji, i njegova svrha je da poveća potrošačku moć dužnika, dok potrošački
kredit to postiže tek povećanjem proizvodnje. Bilo da potrošač uzima kredit
za seme, đubrivo, traktor, alat, materijal, mašine ili fabričke zgrade,
upotrebljavajući kredit on podstiče proizvodnu aktivnost ukupne ekonomije.
- Proizvođački krediti mogu biti: obrtni i investicioni.
Obrtni krediti su oni kojima se nadoknađuje nedovoljnost potrebnih obtrnih
sredstavavpreduzeća. U tom procesu novac se iz kredita pretvara u sirovine,
poluproizvode, proizvode, a njihovom prodajom ponovo u novac, da bi nastavio
kružno kretanje na relaciji novac-roba-novac. Osnovna karakteristika obrtnog
kredita je što se u kratkom roku može pretvoriti u novac i vratiti. Za
razliku od obrtnih, investicioni kredit se odobravaju za nabavku osnovnih
sredstava i za izgradnju novih pogona i fabrika radi uvećanja proizvodnje,
tako da oni duže zadržavaju svoj primarni oblik. Oni se ne mogu brzo otplatiti,
pa se odobravaju na duže rokove, jer sredstva za one kredite potiču iz
ostvarena akumulacije i otplaćuju se iz tih sredstava.
- S obzirom na rok odobravanja i naplate, krediti mogi biti: kratkoročni,
srednjoročni, dugoročni. Kratkoročni krediti su oni krediti koji
traju od jednog dana do dve godine. Srednjoročni krediti su oni koji dospevaju
u roku od 2 do 10 godina, a dugoročni oni čiji rok dospeća prelazi 10
godina. Sa gledišta poverioca, krediti se daju isključivo za neku određenu
svrhu (za otkup žitarica, tov stoke, otkup duvana, itd), dok za opšte
kredite ne postoji uslov korišćenja. Postoje još uvoznički, izvoznički,
sanacioni, sezonski i druge vrste kredita. Razvrstavanje oblika kredita
prema standardnim kriterijumima ilustruvano je navedenim šematskim pregledom.
PRIKAZ PODELE KREDITA PREMA POJEDINIM KRITERIJUMIMA
Kratkoročni krediti za obrtna sredstva
Ovaj oblik bankarskih zajmova odobrava se u principu za povremene zalihe
ili za pokriće potraživanja od kupaca. U principu bi trebalo da se radi
o povremenim obrtnim sredstvima preduzeća, polazeći od toga da se trajni
obrtni kapital kompanija pokriva iz sopstvenog obrtnog kapitala ili iz
dugoročnih/srednjoročnih kredita koji se otplaćuju na bazi anuitetnih
programa. Na toj osnovi bi kratkoročni krediti dati za povremena obrtna
sredstva bili samolikvidirajući, jer bi mogli da budu otplaćeni u momentu
kada prestanu da postoje povremene zalihe ili viškovi potraživanja od
kupaca.
Polazeći od gornjeg koncepta, banka kod kratkoročnog kreditiranja obrtnih
potreba preduzeća nastoji da ima što precizniju sliku bilansne strukture
preduzeca. U tom smislu banke, naročito kod kreditiranja manjih preduzeća,
nastoje da izvrše pregled zaliha na licu mesta kao i da provere da li
su podaci koji se odnose na potraživanja od kupaca očišćeni od nenaplativih
potraživanja. Na toj osnovi banka ima jasnu situaciju u pogledu bilansne
strukture preduzeća. Kombinacija ovih elemenata sa generalnim kriterijima
u pogledu kreditnih sposobnosti predstavlja dovoljnu analitičku osnovu
za odobravanje kratkoročnih kredita za povremene zalihe i obrtna sredstva
u celini.
Međutim, u uslovima savremenih tržišnih struktura, kratkoročni krediti
se ne koriste samo za finansiranje povremenih obrtnih sredstava. Pre svega
finansijska politika preduzeća raspolaže raznim opcijama u pogledu oblika
finansiranja svojih potreba u obrtnoj aktivi. Ako preduzeće koristi defanzivnu
strategiju finansiranja, ono čak i povremene tekuće aktive delimično finansira
iz sopstvenog kapitala ili eventualno iz dugoročnih zajmova. U tom slučaju,
ako dođe do smanjenja povremenih obrtnih aktiva, preduzeće može da privremeni
višak sredstva pretvori u kratkoročne vrednosne papire. Ali, u praksi
se često primenje ofanzivna (agresivna) strategija finansiranja koja se
sastoji u tome da se deo trajnih obrtnih sredstava finansira iz kratkoročnih
bankarskih kredita. U tom slučaju preduzeća traže nove kratkoročne kredite
u momentu kada je istekao rok dotadašnjih kredita. U uslovima povećane
konkurencije za plasman bankarskih resursa, banke mogu da prihvate finansiranje
i dela trajnih obrtnih sredstava putem kratkoročnih kredita, ukoliko procene
da preduzeće ima odgovarajuću kreditnu sposobnost.
U praksi se često koriste kreditne linije (credit lines), što znači da
preduzeća mogu da koriste onaj iznos kredita kod banke koji im je u tom
momentu potreban, ali do određenog limita koji je unapred dogovoren i
u određenom roku trajanja kreditne linije.
Investicioni krediti (term loans)
Sredstava iz dugoročnih zajmova (term loans) koriste se za finansiranje
fiksnih aktiva kao i trajnog obrtnog kapitala. U zemljama sa razvijenim
tržištem kapitala, jake kompanije mogu da biraju između dva oblika finansiranja:
institucionalnog finansiranja kod banaka i finansiranja putem emisije
vrednosnih papira na otvorenom finansijskom tržištu. To ne važi za manje
kompanije, koje nemaju pristup tržištu kapitala, pa su upućene na korišćenje
kredita banaka.
Otplata investicionih kredita vrši se na osnovu anuitetnih programa u
kojima mogu da budu predviđeni mesečni, kvartalni, polugodišnji ili godišnji
rokovi. Bitno je da se kreditnim aranžmanom ugovore rokovi plaćanja anuiteta
koji su u skladu sa finansijskim mogućnostima dužnika, odnosno sa stvaranjem
adekvatnog dohotka koji služi kao osnova za servisiranje dugova. Ukoliko
preduzeće može da otplati kredit pre roka dospeća, banka prihvata takvu
ponudu, ali samo pod uslovom da se otplata kredita vrši iz profita preduzeća.
Naime, postoji mogućnost da preduzeće nastoji da izvrši otplatu kredita
pre roka na taj način što na finansijskom tržištu dolazi do novog kredita
po povoljnijim uslovima. U tom slučaju banka kod prevremenog vraćanja
kredita može da naplati novčane penale.
Kamatna stopa na investicionalne kredite zavisi od opšteg nivoa kamatnih
stopa na finansijskom tržištu, od stepena kreditne sposobnosti dužnika
kao i od iznosa i ročnosti zajma. Visina finansijskog leveridža – odnosa
između zaduženja i aktive kompanije – utiče na visinu kamatne stope, jer
veći stepen kreditne zaduženosti povlači i povišeni stepen kreditnog rizika.
Kod većih investicionalnih zajmova primenjuju se po pravilu varijabilne
kamatne stope koje su vezane za neku izabranu bazičnu kamatnu stopu uz
odgovarajući dodatak koji zavisi od individualiziranog rizika koji nosi
dotični investicioni kredit.
Kod ocene kreditne sposobnosti dužnika za dobijanje investicionog kredita
u većoj meri se naglašava profitabilnost dužnika za razliku od kratkoročnih
zajmova kod kojih se u prvi plan stavlja likvidnost preduzeća. Treba naglasiti
da kod davanja investicionih kredita banka postaje u izvesnom smislu partner
preduzeća dužnika, odnosno postaje interesno povezana sa dužnikom u dužem
vremenskom periodu. Iz tih razloga banka nastoji da sagleda perspektivnu
tržišnu i finansijsku poziciju kreditirane kompanije u periodu dok traje
otplata investicionih kredita. Sa gledišta banke naročito je bitno da
se sagleda kvalitet menadžmenta u kompaniji, kvalitet tehnologije i istraživačko-razvojnih
programa, konkurentska pozicija preduzeća, unošenje novih proizvodnih
procesa i novih proizvoda, pozicija preduzeća u kontekstu promene potrošačke
tražnje.
U pogledu analitičkih postupaka kod razmatranja kreditne sposobnosti
kompanija, banke kod investicionog kreditiranja primenjuju projekcije
dohotka i projekcije novčanih tokova (cash flows), dok bilans stanja nije
toliko bitan sem ukoliko se ne ide na sagledavanje budućih bilansa stanja.
Razume se da banke u kreditnim analizama moraju da procene realnost pretpostavki
na kojima se zasnivaju projektovani finansijski bilansi, kako bi se dobila
što realnija procena perspektivne kreditne sposobnosti preduzeća dužnika.
Ukoliko neki elementi kreditnog ugovora ne bi bili ispunjeni od strane
dužnika, banke na osnovu akceleracione klauzule (acceleration clause)
imaju pravo da proglase ukupan zajam dospelim odmah. Pretnja da se primeni
akceleraciona klauzula praktično znači za dužnika opasnost da banka pokrene
proces bankrotstva, pošto je skoro isključeno da preduzeće iz drugih izvora
otplati veliki investicioni kredit koji je dospeo odjednom umesto da bude
otplaćivan u dužem vremenu putem sukcesivnih rata.
Na kraju treba pomenuti da banka može da traži participaciju drugih banaka
u investicionom kreditiranju, bilo zbog zakonskog limita koji ograničava
visinu kredita odobrenog jednom zajmotražiocu bilo zbog diverzifikacije
rizika.
STRUKTURIRANJE KREDITA
Pod strukturiranjem kredita podrazumeva se sporazumno utvrđivanje uslova
pod kojima se zaključuje kreditni ugovor između banke kao kreditora i
kompanije kao dužnika. Konkretni uslovi pod kojima je kredit zaključen
treba da odražavaju potrebe i interese obe ugovorne strane. U elemente
strukturiranja kredita ulaze pre svega ročnost kredita, visina kamatne
stope, pokriće, zaštitne klauzule itd.
Ročnost kredita
Generalna shema kredita na bazi ročnosti izgleda ovako:
- kratkoročni krediti - do 1 godine
- srednjeročni krediti - od 1 do 7 godina
- dugoročni krediti - obično preko 10 godina.
Različite ročne strukture kredita po pravilu se odnose na različite tipove
kredita. Tako se kratkoročni krediti, koje koriste kompanije, odnose na
finansiranje tekućih potreba u obrtnim sredstvima. Dugoročni krediti odobravaju
se za finansiranje fiksnih aktiva ili trajnog obrtnog kapitala. Srednjoročni
krediti banaka često se odnose na dugoročno finansiranje kompanija, s
tim da se kasnije oblik bankarskog finansiranja može da promeni ili da
kompanija dužnik pređe na berzansko finansiranje putem emisije vrednosnih
papira.
Ročnost kredita stipulira se u kreditnom aranžmanu, polazeći od principa
da bi ročnost kredita trebalo da se poklapa sa protekom vremena u kojem
postoji potreba korišćenja kreditnih oblika finansiranja. Na primer, unutar
kategorije jednogodišnjih kratkoročnih kredita, konkretnim kreditnim aranžmanom
može se odrediti rok vraćanja kredita od recimo 90 dana, ukoliko je to
dovoljno da se završi obrt zaliha, tako da je kompanija u stanju da iz
novčanog priliva vrati kredit. Kada se radi o dugoročnim kreditima za
finansiranje investicionih projekata u fiksne aktive, rokovi vraćanja
kredita treba da budu usklađeni sa formiranjem novčanog toka koji služi
kao osnova za vraćanje kredita banci zajedno sa kamatom (tzv. sinking
fund).
Kod kratkoročnih kredita ročnost predviđena kreditnim aranžmanima može
da bude samo nominalna ali ne i efektivna. To znači da se kratkoročni
kredit može odobriti na primer sa rokom od 3 meseca, ali da se prilikom
isteka tog roka izvrši prolongacija kredita. To će biti posebno slučaj
ukoliko se kratkoročni krediti koriste umesto dugoročnog kredita za finansiranje
trajnih obrtnih sredstava. Ukoliko banka odobri prolongaciju kredita,
ona ima pravo da izvrši izmene u kreditnom ugovoru npr. da koriguje kamatnu
stopu, ako je došlo do promene kamatnih stopa na finansijskom tržištu
ili ako je promenjen kreditni rejting dužnika.
U vezi sa problemom ročnosti treba napomenuti da je vraćanje kredita
zajedno sa kamatama različito kod kratkoročnih i dugoročnih kredita. Kod
kratkoročnih kredita se vraćanje sredstava po pravilu vrši odjednom zajedno
sa odgovarajućom kamatom. Međutim, kod dugoročnih kredita se vraćanje
sredstava banci vrši u ratama prema anuitetnom planu koji uključuje i
odgovarajuće kamate. Pri tome je iznos anuiteta (periodična otplata kredita
zajedno sa kamatom) jednaka u svakom sukcesivnom periodu. Taj princip
praktično znači da se struktura periodičnih anuiteta menja tako da je
u početku učešće kamata u anuitetu veće s tim da kasnije dolazi do opadanja
tog učešća. Obratno je sa visinom otplate u sukcesivnim anuitetima.
Ukoliko bankarski kredit ima duži rok dospeća, inolviran je veći stepen
kreditnog rizika, pri istim ostalim uslovima. Razlog je što se u dužem
vremenskom periodu bazični faktori, koji ulaze u ocenu kreditne sposobnosti
dužnika mogu više da promene nego u kraćem vremenskom roku. Iz tih razloga
kredit sa dužim rokom vraćanja sadrži nešto višu kamatnu stopu, što predstavlja
premiju za povećani kreditni rizik.
Zajednički interes banke i dužnika je da se dužina otplatnog perioda
što realnije proceni. Ukoliko bi rokovi dospeća kredita bili suviše kratki
u odnosu na potencijalne mogućnosti stvaranja novčanog toka od strane
dužnika, došlo bi do finansijskog naprezanja dužnika, a verovatnoća da
kredit ne bude na vreme vraćen bila bi povećana. To isto važi za kratkoročne
kredite čiji rokovi treba da budu utvrđeni sa dužinom postojanja potrebe
za povremenim obrtnim aktivama.
Procedura odobravanja kredita
Prema Zakonu o obligacionom odnosima, ugovor o kreditu mora biti u pismenoj
formi. Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi
na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno vreme, a
korisnik kredita se obavezuje da plaća određenu kamatu i da dobijeni iznos
vrati u dogovoreno vreme i na način koji je predviđen ugovorom.
Postupkom kreditiranja utvrđuje se način obavljnja aktivnosti vezanih
za kreditiranje, koje obuhvataju:
1. Prijem i evidentiranje zahteva,
2. Kontrola i obrada zahteva,
3. Predlaganje i donošenje odluke,
4. Izrada dokumentacije,
5. Realizacija kredita,
6. Obračun naknade i kamatne,
7. Knjiženje dokumentacije,
8. Plaćanje korišćenja kredita,
9. Naplata dospelih potraživanja,
10. Čuvanje i arhiviranje dokumentacije.
1. Prijem i evidentiranje zahteva. Zahtev za kredit
prima kreditni referent. Kreditni referet zavodi kreditni zahtev u registar
primljenih zahteva i dodeljuje mu broj iz registra zahteva, koji je istovremeno
i broj odluke o odobrenju kredita i ugovora o kreditu.
U savremenom bankarstvu proces kreditiranja postaje znatno složeniji nego
u ranijim uslovima. Tehnologija kreditiranja privrede počinje sa kreditnim
zahtevima od strane kompanija. Ovi kreditni zahtevi ulaze u proceduru
koja ima za cilj da se izvrši adekvatna analiza kreditnog rizika. Izvori
informacija koji su relevantni za kreditnu ocenu delimično se zasnivaju
na informacije koje podnosi tražilac kredita, zatim na osnovu baze podataka
kojom raspolaže banka i najzad na osnovu spoljnih informacija koje banka
prikuplja. Korišćenje trostrukih izvora za informacije koje se odnose
na tražioce kredita važno je zbog toga da bi se ukrštanjem podataka proverila
njihova tačnost.
Podaci koje kompanija kao tražilac kredita stavlja na raspolaganje banci
jesu pre svega podaci koji su sadržani u bilansu stanja, bilansu tokova
(bilans uspeha) i projekcijama novčanih tokova (cash flows). Tražilac
kredita podnosi i dodatnu dokumentaciju koja se odnosi na namene korišćenja
kredita kao i ostale informacije koje banka zahteva. Ceo ovaj informacioni
materijal banka kritički razmatra i proverava u vidu intervjua sa odgovarajućim
predstavnicima kompanije.
Baza podataka u samoj banci je veoma značajna, pa se banke smatraju nekom
vrstom zatvorenih rejting agencija. Naime, banka ima određene informacije
o tražiocu kredita, na osnovu dotadašnje saradnje sa njim. Sem toga, banka
raspolaže informacijama o drugim preduzećima koja pripadaju istoj privrednoj
grani, pa na osnovu toga može da izračuna prosek perfomansi sa kojima
su onda uporedive perfomanse kompanije koja traži kredit.
Treći izvor informacija potiče iz spoljnih izvora, pri čemu posebnu ulogu
igraju kreditne agencije.
Elementi kreditnog izveštaja:
- grana privrede,
- kompozitni kreditni rejting,
- godina osnivanja firme,
- brzina plaćanja računa dobavljačima,
- visina prodaje i struktura kupaca,
- broj i struktura zaposlenih,
- trend biznisa firme,
- poslednji bilans stanja,
- kretanje profita kompanije,
- informacija o vlasnicima kompanije,
- normalna visina depozita kompanije kod banke,
- da li kompanija uredno otplaćuje kredite banci.
2. Kontrola i obrada zahteva. Kreditni referent prilikom
prijave zahteva za kredit proverava da li je klijent dostavio banci potrebnu
dokumentaciju prema Upustvu za odobravanje korišćenje kredita. Svi klijenti
nezavisno od vrste kredita koju koriste, uz zahtev za kredit dostavljaju
sledeću dokumentaciju:
- Rešenje o registraciji pravnog lica i radnje,
- Karton deponovanih potpisa,
- Periodične i godišnje finansijske izveštaje.
U slučaju da klijent ne dostavi banci potrebnu dokumentaciju za odobrenje
I korišćenje kredita, kreditni referent pismenim putem obaveštava klijenta
o potrebi dopune dokumentacije po podnetom zahtevu za kredit.
3. Predlaganje i donošenje odluke. Kreditni referent
analizira opšte podatke iz kreditnog zahteva, ekonomske pokazatelje, finansijsko
stanje I mogućnost vraćanja kredita od strane klijenta. Pri analizi boniteta
kreditni referent utvrđuje da li klijent ispunjava osnovne uslove kreditne
sposobnosti navedene u Poslovnoj politici banke: ukupnu zaduženost klijenta,
poslovni odnos sa bankom kao I instrumente obezbeđenja naplata obaveza
po kreditu. Rok za obradu kreditnog zahteva je do 7 dana.
Nakon provere boniteta, kreditni referent uz dobijenu saglasnost šefa
odeljenja daje predlog Kreditnom odboru banke u vidu pismene informacije
odnosno u obliku referata. Ovaj referat potpisuje kreditni referent i
šef odeljenja. Referent treba da sadrži:
a) Opšte podatke o klijentu,
b) Podatke o imovini klijenta,
c) Obim proizvodnje (prometa), kapaciteti, ugovoreni poslovi,
d) Finansijske pokazatelje,
e) Poslovni odnos sa bankom,
f) Predlog odluke.
Konačnu odluku o odobrenju kredita donosi Krreditni odbor banke, prema
Upustvu za rad Kreditnog odbora, kao stalni organ banke, kojim predsedava
predsenik Kreditnog odbora. Članove Kreditnog odbora imenuje direktor
banke, a sačinjavaju ga rukovodeći radnici sektora, službi i odeljenja.
Kratkoročni krediti se mogu odobravati u kraćim vremenskim intervalima
uz mogućnost produženja roka korišćenja kredita. Odluku o produženju roka
korišćenja kredita donosi Kreditni odbor. Zahtev za produženje mora biti
dostavljen pre roka dospeća kredita. Rok korišćenja kredita može se produžiti
u zavisnosti od strukture kreditnog potencijala banke i uz nastojanje
da se maksimalno kreditita proces proizvodnje i očuva likvidnost banke.
Sednice Kreditnog odbora održavaju se dva puta sedmično. Ako se kredit
ne odobri ili ne produži rok korišćenja kredita, kreditni referent na
osnovu zapisnika sa Kreditnog odbora vraća zahtev klijentu uz pismeno
obrazloženje.
Na osnovu svih raspoloživih podataka banka donosi pozitivnu ili negativnu
kreditnu odluku. U velikim bankama postoji visok stepen decentralizacije
donošenja kreditnih odluka, s tim da svako snosi odgovornost za kreditnu
odluku koju je doneo. Drugi princip je da funkcioneri banke na raznim
nivoima hijerarhije imaju tačno određene limite u pogledu donošenja kreditnih
odluka. Funkcioner banke na višem hijerarhijskom nivou ima prava da donese
kreditne odluke koje povlače veće iznose. Kreditni odbori donose kreditne
odluke za velike iznose kredita. Upravni odbor banke donosi najkrupnije
kreditne odluke.
Donošenje kreditnih odluka na svim hijerarhijskim nivoima mora da se
zasniva na jasno formulisanoj kreditno politici banke, koju formuliše
top menadžment banke. Na taj način, svi funkcioneri banke kao i kreditni
odbori imaju preciznu polaznu osnovu za sagledavanje kreditnih zahteva
i za donošenje odgovarajućih kreditnih odluka, kojima se operacionalizuje
kreditna politika banke. Dokument o kreditnoj politici banke sadrži kriterijume
i proceduru za odobravanje kredita.
Kod donošenja kreditnih odluka, banka mora da vodi računa o najmanje
tri faktora:
- prihvatljivost kreditnog rizika,
- pozicionim limitima,
- dodatnom iznosu kapitala banke.
Prihvatljivost kreditnog rizika sastoji se u proceni banke o stepenu kreditnog
rizika koji se odnosi na konkretan kreditni zahtev. To znači da banka
procenjuje stepen rizika da glavnica zajma i kamate ne budu plaćeni u
predviđenim rokovima. U tom smislu banka ima svoju rejting skalu koja
može da sadrži 5 do 15 stepena kreditnog rizika. Ukoliko je stepen kreditnog
rizika niži, kreditna sposobnost tražioca kredita je viša. Sa povećanjem
procenjenog kreditnog rizika, banka traži višu kamatnu stopu za zajam,
jer u strukturi kamatne stope uključuje premiju za procenjeni rizik. Na
taj način struktura kreditnih rejtinga na razne kreditne zahteve povlači
za sobom i odgovarajuću strukturu kamatnih stopa. Ako kreditni rizik poraste
preko određene granice, banka ne želi uopšte da odobri takve kreditne
zahteve, jer je rizik za banku suviše veliki.
Pozicioni limiti sastoje se u tome da banka u svakom momentu ima program
strukture svojih kreditnih plasmana. Ideja je da se putem određene diverzifikacije
plasmana smanjuje kreditni rizik koji bi inače bio veći kada bi pojedine
kategorije kredita imale veliku koncentraciju. Prema tome, banka može
da odbije kreditne zahteve, iako ispunjavaju uslove kreditnog rizika,
ukoliko bi time bili probijeni limiti za određenu kategoriju bankarskih
kredita.
Dodatni iznos bankarskog kapitala je treći bitan faktor kod odobravanja
novih bankarskih zajmova. Naime, banke su obavezne da drže dodatni iznos
akcijskog kapitala na svaki dodatni iznos kreditnih plasmana, jer je to
za banku povećanje njene kreditne izloženosti (tj. kreditnog rizika).
Prema tome da bi banka odobrila dodatni bankarski zajam, ona mora da raspolaže
ne samo slobodnim kreditnim potencijalom za plasman nego i dodatnim iznosom
kapitala koji u određenom procentu mora da pokriva dodatni iznos zajma.
Insert
Faktori kreditnog rizika
Ovih pet faktora kreditnog rizika poznati su kao pravilo 5 C.
Karakter (character) pokazuje spremnost kao i želju da se dug otplati
na vreme zajedno sa kamatama. Smatra se da je to početni uslov da bi preduzeće
moglo da dobije kredit.
Kapacitet zaduženja (capacity to borrow) znači procenu sposobnosti preduzeća
da iz tekućeg dohotka izvrši vraćanje bankarskih kredita zajedno sa kamatama.
Ta sposobnost vezana je za generiranje dohotka u periodu u kome treba
da se kredit otplati.
Kapital (capital) pokazuje neto imovinu dužnika, što se uzima kao kriterijum
ranijeg finansijskog ponašanja kreditnog dužnika. Pored toga, visina neto
imovine (kapitala) predstavlja rezervu solventnosti, pa stoga utiče i
na visinu kredita koji kompanija može da dobije.
4. Izrada dokumentacije. Za odobrene i obnovljene kredite,
kreditni referent pravi Odluku o odobrenju kredita, Odluku o produženju
roka korišćenja kredita, Ugovor o kreditu i Aneks ugovora o kreditu. Instrumenti
obezbeđenja i naplate potraživanja pribavljaju se od klijenta za čiji
račun banka angažuje svoja sredstva, kao i od trećih lica koje banka oceni
kao prihvatljive. Vrste obezbeđenja i naplata potraživanja se u svakom
konkretnom slučaju utvrđuju posebnim članom ugovora između banke i klijenta,
a na osnovu Poslovne politike banke.
Ukoliko je banka donela pozitivnu odluku o kreditnom zahtevu kompanije,
pozivaju se ovlašćeni predstavnici te kompanije da sa bankom pregovaraju
o preciznim uslovima zajma (iznosu, roku otplate, kamatnoj stopi, kolateralu,
zaštitnim klauzulama itd.). kada su uslovi zajma dogovoreni u svim detaljima,
priprema se i zaključenje ugovora o zajmu (loan agreement).
Kolateral (collateral) ili zaloga predstavlja realno pokriće koje može
da bude u vidu vrednosnih papira, zaliha, potraživanja od kupaca kao i
fiksne aktive.
Ekonomske prilike (conditions) označava makroekonomske ili sektorske prilike
koje utiču na sposobnost otplate bankarskih zajmova o rokovima zajedno
sa kamatom. Na primer, u perodima povoljne konjunkture kreditni rizik
je znatno manji nego za vreme recesije.
U pogledu realnog pokrića u vezi odobrenih zajmova, u praksi banaka postoje
dva pristupa. Po jednom pristupu banke traže odgovarajuće pokriće za odobreni
zajam, s tim da imaju pravo da se naplate prodajom aktive koja služi kao
pokriće, ukoliko dužnik ne vrati zajam u roku. Drugi pristup se zasniva
na tome da banka ne traži realno pokriće za odobrene zajmove već smatra
da je otplata zajma zasnovana na prihvaćenoj projekciji novčanih tokova.
U tom smislu može se praviti razlika između kompanija koje zajmove dobijaju
na osnovu realnog pokrića (asset-companies) i kompanija koje ne moraju
da pruže realno pokriće za dobijanje zajmova (cash-flow-companies).
Velike kompanije sa najvišim kreditnim rejtingom po pravilu dobijaju
nepokrivene bankarske zajmove (unsecured loans) za razliku od manjih preduzeća
kod kojih se pretežno traži da imaju realno pokriće za zajmove. Manje
banke po pravilu odobravaju zajmove prvenstveno manjim preduzećima. Dugoročni
zajmovi obično sadrže realno pokriće usled većeg rizika u odnosu na kratkoročne
zajmove. Realni oblici pokrića koji se odnose na zajmove koje koriste
kompanije mogu da sadrže opremu, zalihe, potraživanja od kupaca, potvrde
javnih skladišta za lagerovanu robu, komercijalne nekretnine itd.
Opcija banke između pokrivenih i nepokrivenih zajmova u značajnoj meri
zavisi od kvaliteta dužnika. Ukoliko se zajam odobri uz realno pokriće,
kreditni rizik banke se smanjuje. S druge strane, postoji opasnost da
banka, ukoliko ima obezbeđenje u vidu realnog pokrića, relativizira analitičke
kriterijume kod odobravanja kredita. Stoga pokriće bankarskih zajmova
ne sme da supstituira primenu adekvatnih analitičkih metoda za procenu
kreditnih rizika. Sa gledišta banke je ipak najvažnije da se u toku trajanja
kredita generiše novčani tok koji je potreban za servisiranje duga. Ako
banka koristi kolateral, ona treba da vodi isto toliko računa o primeni
adekvatnih metoda kreditne analize kao i kod nepokrivenih zajmova.
O kreditnim ugovorima mogu se predvideti razne zaštitne klauzule (covenents)
koje znače određeno obezbeđenje za kreditorsku banku. Zaštitne klauzule
postale su u novije vreme čak značajnije od ugovorenih kolaterala u kreditnim
aranžmanima. Postoje vrlo različite kombinacije zaštitnih klauzula koje
ulaze u kreditne ugovore, što u osnovi zavisi od finansijske snage dužnika
i kvaliteta njegovog menadžmenta. Ove klauzule primenjuju se u većoj meri
kod dugoročnih kredita, imajući u vidu povećani kreditni rizik. Generalni
smisao zaštitnih klauzula jeste da se utiče na poslovnu politiku i ponašanje
preduzeća dužnika sa ciljem da se minimizira kreditni rizik. Najviše se
koriste sledeće zaštitne klauzule:
- preduzeće se obavezuje da će u periodu trajanja bankarskog kredita
davati banci određeni set periodičnih finansijskih izveštaja;
- preduzeće se obavezuje da će za vreme korišćenja kredita držati sopstveni
obrtni kapital iznad određenog minimalnog nivoa;
- preduzeće ne sme da vrši veće bilansne promene ili vlasničke transformacije
bez odobrenja banke;
- preduzeće ne sme da ulazi u nova kreditna zaduženja odnosno da povećava
u značajnijem iznosu fiksne aktive bez odobrenja banke;
- preduzeće ne sme da kupuje vrednosne papire (sem državnih papira) kako
ne bi ulazilo u spekulativne transakcije koje bi mogle da znače povećanje
kreditnog rizika;
- preduzeće ne može da kupi druga preduzeća (akvizicije) ili da ulazi
u fuzije sa drugim preduzećima bez odobrenja kreditorske banke;
- ukoliko preduzeće probije vrednosti određenih indikatora na osnovu kojih
je izvršena kreditna analiza (u pogledu profitabilnosti, obrta sredstava,
strukture kapitala i likvidnosti) mogu se primeniti ograničenja isplate
dividendi akcionarima, plata i bonusa menadžerima firme i sl.
5. Realizacija kredita. Prenos sredstava korisnika kredita
vrši se nalogom za prenos na žiro račun korisnika kredita ili trećeg lica
po Ugovoru o cesiji ili Ugovoru o asignaciji, ako je to u skladu sa zakonskim
propisima. Nalog se potpisuje sa dva potpisa: levo, šef Odeljenja za odobrenje
i korišćenje kredita a desno, šef Službe kreditiranja ili direktor Sektora
za poslove sa preduzećima. Akceptni nalozi su blanko popunjeni, potpisi
i overeni od strane nadležnog lica a kao hipotekarno založno pravo na
nepokretnosti u korist banke.
6. Obračun naknade i kamate. Kreditni referent vrši
obračun naknade za usluge obrade i realizacije kreditnog zahteva. Ovaj
obračun pravi i potpisuje kreditni referent sa leve strane, a šef Odeljenja
za odobravanje kreditni referent dostavlja korisniku krdita, a drugi referentu
– likvidatoru u okviru Službe kreditiranja, a treći se odlaže u kreditni
dosije. Obračun kamate vrši kreditni referent u saradnji sa Odeljenjem
za obradu podataka – Sektor informatike. Obračunata kamata iz Odeljenja
obrade podataka se automatski knjiži.
Kamatne stope koje banke primenjuju na kredite odnosno na depozite u osnovi
se formiraju na finansijskom tržištu. Nominalna kamatna stopa sadrži dve
osnovne komponente: realnu kamatnu stopu i stopu inflacije. Banke prilikom
formiranja kamatnih stopa na zajmove uračunavaju i dodatnu maržu koja
predstavlja individualizaciju stepena rizika za konkretne dužnike. Ova
poslednja komponenta kreditne kamatne stope služi i za formiranje rezervi
iz kojih se pokrivaju gubici po zajmovima. Ukoliko je kod konkretnog zajma
kreditni rizik veći, mora se zaračunati povećani dodatak u okviru kamatne
stope za pokrivanje povećanog rizika. Razume se da banka unapred ne zna
koji zajam neće biti vraćen na vreme, jer kad bi znala, ona taj zajam
ne bi ni odobrila. Međutim na bazi zakona velikih brojeva, banka može
sa visokim stepenom verovatnoće da unapred sagleda stepen kreditnog rizika
(default risk) kod raznih kreditnih plasmana.
Na prvoklasne dužnike primenjuje se najniža kamatna stopa koja se obično
naziva primarnom kamatnom stopom (prime rate). Ona sadrži ponderisanu
cenu izvora sredstava, troškove administracije kredita i prihvatljivu
stopu profita banke. Na ovu primarnu kamatnu stopu zaračunava se dodatak
koji pokriva stepen kreditnog rizika za razne konkretne tražioce kredita.
Glavna opcija u politici kamatnih stopa banaka sastoji se u izboru između
fiksnih i fleksibilnih (varijabilnih) kamatnih stopa. Fiksne kamatne stope
predstavljaju tradicionalnu politiku kamatnih stopa banaka koja je ranije
bila široko primenjivana. Sad se fiksne kamatne stope uglavno koriste
kod kratkoročnih kredita, dok se kod dugoročnih kredita pretežno koriste
fleksibilne kamatne stope. To se može objasniti pre svega većim neizvesnostima
u pogledu formiranja stopa inflacije kao i moguće veće varijabilnosti
stopa inflacije u vremenskom horizontu. Sem toga, postoji povećana osetljivost
kako banaka tako i dužnika na kamatni rizik koji proističe iz promena
kamatnih stopa. Najzad, postoji tendencija da banke pomeraju strukturu
svojih zajmovnih plasmana u pravcu dugoročnih zajmova koji sadrže povećani
kreditni i kamatni rizik. Svi ti razlozi deluju u pravcu sve većeg prihvatanja
fleksibilnih (plivajućih) kamatnih stopa. Pri tome banke prihvataju promene
kamatnih stopa nastale na finansijskom tržištu.
Za banke se ovde postavljaju dva pitanja. Prvo pitanje se odnosi na izbor
referentne kamatne stope koja služi kao osnova za formiranje individualiziranih
kreditnih kamatnih stopa na razne zajmove, imajući u vidu individualizaciju
kreditnog rizika. U tom smislu osnovu predstavlja tržišno formirana bazična
kamatna stopa, koja se može smatrati polaznom generalnom cenom finansijskih
resursa banaka. Najpoznatija takva stopa je LIBOR (London Interbank Offered
Rate), ali postoje i druge referentne odnosno bazične kamatne stope, npr.
kamatne stope na državne blagajničke zapise.
Drugo pitanje u vezi sa kamatnom politikom banaka jeste frekvencija ponovnog
određivanja kamatnih stopa polazeći od referentne kamatne stope. Naime,
promena referentne kamatne stope ima različite efekte na formiranje nivoa
fleksibilnih kamatnih stopa po kreditnim aranžmanima u zavisnosti od toga
da li se rekalkulacija vrši npr. mesečno, tromesečno ili polugodišnje.
Stabilnost finansijskih odnosa po kreditnim aranžmanima vodila bi u pravcu
dužih rokova rekalkulacije kamatnih stopa. Međutim, varijabilitet inflacionih
stopa deluju u suprotnom pravcu.
Postoji potencijalna opasnost za dužnike da prihvatanje koncepta fleksibilne
kamatne stope može da znači suviše veliki porast kamatnih stopa u vezi
sa kretanjem stope inflacije. Preterano visoka kamatna stopa deluje u
pravcu ugrožavanja profitabilnosti poslovanja preduzeća dužnika. To može
da ugrozi i samu banku usled toga što suviše visoka cena kredita za visokozadužena
preduzeća može da dovede do smanjene mogućnosti otplate kredita i plaćanja
kamatnih obaveza. U tom smislu postoji mogućnost da se u kreditnim aranžmanima
odrede okviri u kojima je dozvoljeno formiranje fleksibilnih kamatnih
stopa. Na primer, ukoliko inicijalna kamatna stopa iznosi 10% godišnje,
ona može da bude ograničena na maksimum od 13% i na minimum od 7%.
Ukoliko banke primenjuju fiksne kamatne stope na dugoročne kredite kao
i fiksne kamatne stope na depozite, kao izvore svog potencijala, postoji
opasnost da banke izgube profitabilnost, ukoliko dođe do većeg porasta
kamatnih stopa na finansijskom tržištu. U tom slučaju dolazi do izraza
ročni debalans u strukturi banaka, naime banke uvek imaju kraću ročnu
strukturu kod depozitnog potencijala i dužu ročnu strukturu kod zajmovnih
plasmana. Stoga se povećanje tržišnih kamatnih stopa brže reflektuje na
povećanje cene depozita banaka nego na povećanje cene njenih kreditnih
plasmana. To je ključni argument za prihvatanje fleksibilnih kamatnih
stopa na srednjoročne i dugoročne bankarske zajmove.
7. Knjiženje dokumentacije. Obrada podataka štampa obračunske
liste u dva primerka i dostavlja kreditnom referentu iz Službe kreditiranja.
Kreditni refferent kontroliše i potpisuje obračunske liste sa leve strane,
a šef Odeljenja za odobravanje kredita šalje klijentu, a drugi primerak
se odlaže u kreditni dosije. Visina kamate i naknade definisane su Poslovnom
politikom banke i Kodeksom poslovnih pravila banke.
8. Plaćanje korišćenja kredita. Nalog za kniženje po
osnovu kredita, naknade i poreza izrađuju refferenti – likvidatori na
osnovu dokumentacije dobijene od kreditnih referenata. Kreditni referent
vrši namensku kontrolu kredita prema Poslovnoj politici banke i u skladu
sa Upustvom o namenskoj kontroli kredita. Namensku kontrolu korišćenja
kredita i drugih plasmana kreditni referent vrši na osnovu:
- Knjigovenstvene dokumentacije,
- Ugovorene tehničko-tehnološke i druge dokumentacije,
- Uvidom na licu mesta i stručnom procenom.
Po završenoj kontroli kreditni referent sačinjavaju zapisnik o izvršenoj
namenskoj kontroli. Zapisnik se čuva u kreditnom dosijeu. Ako se kontrolnom
utvrdi da su sredstva korišćena nenamenski, banka preduzima mere utvrđene
Ugovorom o kreditu i Upustvom o namenskoj kontroli kredita, kamate, naknade
i drugih troškova i pre isteka ugovorenog roka.
Posle momenta odobravanja kredita, banka ne vrši samo tehničke poslove
oko naplate dospelih kreditnih rata i kamata nego i monitoring (praćenje)
kredita koji su u operativnoj funkciji. Cilj ovog praćenja je da se sagleda
kvalitet celokupnog zajmovnog portfolija kao i da se prate performanse
svakog pojedinačnog zajma. Smisao praćenja ukupnog zajmovnog portfolija
vezan je za kreditnu politiku banke i njenu politiku likvidnosti. Praćenje
pojedinačnih zajmova značajno je da bi se blagovremeno preduzimale korektivne
akcije, ukoliko bi došlo do zastoja u servisiranju dugova od strane dužnika.
Putem monitoringa zajmova banka procenjuje da li je potrebno da koriguje
visinu rezervi i kapitala u cilju pokrića gubitaka po jednom delu zajmova.
I najsigurnije banke imaju izvesne gubitke po zajmovima, ali je bitno
da ti gubici budu u granicama tolerancije.
Ukoliko banka ne naplati kredit odnosno kamatu u roku od 90 dana po dospeću
– a nije došlo do reprogramiranja zajma – smatra se da takvi zajmovi treba
da budu otpisni. Otpis zajmova (charge-offs) ne mora da znači definitivni
gubitak sredstava za banku, pošto postoji mogućnost da se i otpisani zajmovi
naknadno bar delimično naplate. U nekim analizama se koristi pretpostavka
da će 50% otpisanih zajmova biti naplaćeno kasnije (tzv. recovery rate).
Monitoring zajmova (loan review) je oblik interne revizije zajmovnog
portfolija u okviru same banke. Cilj je da se što brže otkriju problemski
zajmovi kao i da se informiše top menadžment banke o kvalitetu zajmovnog
portfolija u celini i po kreditnim grupacijama. Preporučuje se da se kod
problemskih zajmova odmah preduzmu korektivne akcije putem dogovora o
restrukturiranju zajma, zahteva za dodatnim zalogama (kolateralima) itd.
Klasifikacija problemskih zajmova je sledeća:
1. Substandardni zajmovi
2. Sumnjivi zajmovi
3. Zajmovi sa gubitkom
Substandardni zajmovi su oni koji pokazuju lošije performanse od predviđenih.
Sumnjivi zajmovi imaju povećani rizik da neće biti naplaćeni. Zajmovi
sa gubitkom (loss loans) su zapravo otpisani zajmovi. Otpis zajmova se
prvenstveno vrši iz operativnih rezervi za otpis zajmova, koje banke unapred
formiraju, imajući u vidu stopu anticipiranih otpisa. Ukoliko operativne
rezerve nisu dovoljne, gubici po zajmovima se otpisuju na terer kapitala
banke.
9. Naplata dospelih potraživanja. Krediti, kamata, naknada
i drigi troškovi nastali po osnovu korišćenja kredita naplaćuju se u skladu
sa Ugovorom o kreditu. Ukoliko korisnik kredita ne plati u ugovorenom
roku dospele obaveza (glavnicu, naknadu, kamatu i druge troškove), kreditni
referent uz saglasnost šefa Odeljenja za odobravanje i korišćenje kredita
koristi raspoložive instrumente za naplatu koji su ugovoreni.
10. Čuvanje i arhiviranje dokumentacije. Kad korisnik
kredita izmiri sve obaveze banci po osnovu korišćenja kredita, kreditni
referent dostavlja:
- Službi računovodstva – partije za gašenje kredita,
- Pravnoj službi – potvrdu o izmirenju duga radi skidanja uspostavljene
hipoteke i založenog prava. Sva dokumentacija koja se odnosi na kredite
klijenata arhiva se i čuva prema Pravilniku o čuvanju i korišćenju registarskog
materijala arhivske građe sa mikrografskom obradom podataka.
Web krediti
U Srbiji su u poslednje vreme postali popularni takozvani web krediti,
koji se odobravaju za jedan dan, i to preko interneta. Nažalost takvi
kredit zasad ne postoje u NLB LHB banci, ali takve kredite možete dobiti
samo u tri banke (Rajfajzen, Inteza i Findomestik). Web-Krediti su najbrži,
najjednostavniji, i najmoderniji način kreditiranja, Najbrži su jel se
odobravaju istog dana, najjednostavniji su jer su neophodna samo dva dokumenta
(zahtev i lična karta), najmoderniji - bez odlaska u banku, elektronska
komunikacija putem web-a.
Prednosti i nedostaci
Glavna prednost "web kredita" to što se odobravaju bez žiranata,
bez administrativne zabrane, bez menica i bez otvorenog tekućeg računa.
Prednost u odnosu na klasične potrošačke kredite jeste u tome što nije
potrebno ići u banku, već se ovaj kredit odobrava u prodavnici, uz zahtev
koji se popunjava na licu mesta i ličnu kartu. Klijent sam bira broj rata
i visinu mesečnih otplata, a prodavac putem interneta prosleđuje zahtev
banci, koji se u roku od 15 minuta odobrava. Zato se ovi krediti u nekim
bankama zovu "brzi krediti“.
Međutim, postoje nedostaci gde bi korisnici trebali da obrate posebnu
pažnju na kamate, koje su još više nego za standardne kredite.
Krediti se odobravaju za kupovinu nameštaja, bele i ostale tehnike, kao
i za plaćanje turističkih aranžmana, školarine i zdravstvenih i drugih
usluga.
Uslovi koje kupci moraju da zadovoljavaju:
Za kredit mogu da apliciraju svi između 18 i 68 godina, zaposleni na određeno
ili neodređeno vreme, kao i penzioneri bez obzira da li su klijenti banke
ili ne.
Minimalna mesečna zarada ne sme biti manja od 8.500 dinara.
Iznos rate kredita ne sme prelaziti 30% od njegove neto zarade umanjene
za sve druge kredite.
Vrednost rate nije uslovljena tako da možemo tražiti prema vašoj kreditnoj
sposobnosti ročnost i vrednost profakture.
Vrste Web-Kredita:
Dinarski - uz fiksnu dinarsku ratu za iznose od 8.000 din. do 400.000
din (kreditiran iznos, bez učešća)
Kredit sa valutnom klauzulom (što znači da su rate vezane za kurs EUR-a),
za isnose od 100 EUR do 4.000 EUR-a.
Period otplate:
Uz fiksnu dinarsku ratu – od 3 do 12 meseci
Kredit sa valutnom klauzulom – od 3 do 60 meseci
Banka Inteza u proseku odobri 700 "web kredita" mesečno, a prosečan
iznos je 500 evra.
Kao što smo videli iz navedenog Web-Krediti imaju veliku prednost što
bi u dalekoj meri povoljno uticalo na NLB LHB banku, jer bi se sa web
kreditima privukao veliki broj klijenata, a i olakšao sam proces poslovanja.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|